ТЕШАН ПОДРУГОВИЋ – Херцеговац од кога је Вук преписивао

ТЕШАН ПОДРУГОВИЋ – Херцеговац од кога је Вук преписивао

  • „Женидба Душанова“, „Марко Краљевић и Љутица Богдан“, „Женидба Марка Краљевића, „Марко Краљевић и Арапин“, „Марко Краљевић и Муса Кесеџија“, „Цар Лазар и царица Милица“, „Новак и Радивој продају Грујицу“, „Женидба Стојана Јанковића“, само су неке од пјесама за које вјероватно данас не бисмо знали да их Тешан Подруговић није испјевао, а Вук Караџић записао.

Аутор оригиналне илустрације са насловне странице Горан Горски

 

Незаслужено, међу највећим књижевницима које је Херцеговина дала нема Тешана Подруговић (1783-1815.), родом из Казанаца, народног пјевача кога је Вук Караџић највише цијенио. Савремена књижевно-критичка мисао очито са Тешаном има неки проблем јер га и даље третира само као казивача народних пјесама, дакле као надареног репродуктивца, као једног у дугом епском ланцу, али не као аутора.

Наравно, та тема се и теоријски може расправљати, јер, постојали су пјевачи који су памтили и преносили епске пјесме онако како су их чули, али било је и оних, као што је био Тешан Подруговић, у којима су се оне мијењале и наново обликовале, тако да се ту већ може говорити о ауторском дјелу (наравно, у епским околностима), а и о умјетничкој кодификацији једног књижевног израза.

Колико је такав Тешан Подруговић вриједио Вуку Караџићу, говори и чињеница да је Тешан „аутор” најпознатијих пјесама којим су се деценијама пуниле школске лектире: „Женидба Душанова“, „Марко Краљевић и Љутица Богдан“, „Марко Краљевић и Вуча џенерал“, „Женидба Марка Краљевића“, „Марко Краљевић познаје очину сабљу“, „Марко Краљевић и Арапин“, „Марко Краљевић и Муса Кесеџија“, „Марко Краљевић и Ђемо Брђанин“, „Цар Лазар и царица Милица“, „Новак и Радивој продају Грујицу“, „Женидба Стојана Јанковића“, „Сењанин Тадија“, и друге. Вук је из Тешана „исциједио” све што је стигао. Осим пјесама, записао је и двије, данас добро познате народне приче: „Међед, свиња и лисица“ и ону која има посебан углед међу бајкама – „Међедовић“.

Код Тешана Вук је одмах уочио његову оригиналност: “премда има доста људи који знаду много пјесама, али је опет тешко наћи човека који зна пјесме лијепо и јасно. У том је покојни Тешан Подруговић (бог да му душу прости) био први и једини између свију које сам ја за ових десет година налазио и слушао“.

Он је врло лијепо знао ударати у гусле, али пјевати није знао (или није шћео) никако, него је пјесме казивао као из књиге; и за скупљање пјесама так`и су људи најбољи, јер они особито пазе на ред и на мисли, а пјевачи (особито који су само пјевачи) млоги пјевају и не мислећи шта…

„Он је био родом однекуд између Босне и Херцегрвине и изнајприје је био трговац, па послије у бије некак’а Турчина који је њега шћео да убије и тако проспе своју кућу и отиде у хајдуке, и као хајдук 1807. године побјегне у Србију. Он је врло лијепознао ударати у гусле, али пјевати није знао (или није ћео) никако, него је пјесме казивао као из књиге; и за скупљање пјесама таки су људи најбољи, јер они особито пазе на ред и на мисли, а пјевачи (особито који су само пјевачи) млоги пјевају и не мислећи шта, и знаду редом само пјевати, а казивати не знаду (с такима сам ја кашто имао муку)”.

Главне одлике Тешановог пјевачког стила су јасност и прегледност излагања и хумор. Вук као његов главни квалитет истиче чињеницу да је „пјесме разумијевао и осјећао “ и да их је знао лијепо „по реду“ казивати. Све у свему, Тешан је за Вука био идеал одличног народног пјевача.

Иначе, да подсјетим: Тешан је често пјевао о сјају средњег вијека у српској историји. Његови јунаци су се одликовали не само храброшћу, него и љепотом стаса и сјајем изгледа и одијела. Међутим, велелепност његових историјских казивања често је осјенчена и ублажена хумором. Тешан је несумњиво најизразитији хумориста међу Вуковим народним пјевачима и приповједачима.

Вук је о његовом смислу за хумор забиљежио да је он „радо којешта весело и шаљиво приповиједао“. Тешан је имао једну особину свих истинских хумориста коју је и Вук примијетио, да се он никад није сам смијао својим причама, него је увијек био „све мало као намрштен“.

О Тешану се не зна много. По оцу, презивао се Гавриловић. Његово презиме очито је настало од надимка Подруг (зато „што је био по другога човјека“), односно, како Вук прецизира, био је „врло велики”.

Вук се са Тешаном срео 1815. године у Сремским Карловцима. Затекао га је у „највећем сиромаштву, гдје у риту сијече трску и на леђима доноси у варош, те продаје и тако се храни…”

Вук се некако обавијестио о Тешану, и ускоро је сазнао да пред собом има „епски мајдан”. Зато, дао му је дневницу, па Тешан више није мислио о новцу, и мирно је казивао Вуку пјесме.

„Пошто ове готово све пјесме у Карловцима од њега препишем, узмем га уочи Цвијети са собом на кола и одведем у манастир Шишатовац, мислећи да онде (гдје сам код ондашњег архимандрита, а садашњега владике карлштатскога, високопреосвештенога господина Лукијана Мушицкога, имао господски квартир и сваку другу згоду и потребу) преписујем све пјесме које он зна; но кад се онда испред Васкрсенија у Србији подигне буна на Турке, и њему као да уђе сто шиљака под кожу. Једва га којекако задржим око Васкрсенија, те препишем неколике од оних пјесама које ми је путем идући из Карловаца на колима казивао, па га одмах по Васкрсенију узмем на кола и одведем у Митровицу, те оданде пређе у Србију да се наново бије с Турцима”.

Тако, Вук је престао да биљежи Тешанове пјесме, вјероватно увјерен да ће се са Тешаном опет састати. Међутим, није био те среће. Кад је склопљен мир, Тешан “отиде у Босну и проврљавши којекуда посвоме пређашњем обичају, састави неколико коња и намести се негде у Нахији сребрничкој да живи као кириџија; но наскоро потом испребијају га некаки Турци па умре од убоја.”

Тешан је очито био човјек немирног духа. Кад је Вук од њега „песме преписивао” Тешан је имао четрдесетак година.

„Био је паметан и, као хајдук, поштен човек; врло је радо којешта весело и шаљиво приповедао, али се притом нигда није смејао, него је све био мало као намрштен. Он је знао још најмање сто јуначких песама, све оваквих као што сам од њега преписао, а особито од којекаких приморских и босанских и херцеговачких хајдука и четобаша. Никога ја до данас нисам нашао да онаке песме зна као он што је знао. Његова је свака песма била добра, јер је он (особито како није певао, него само казивао песме, разумевао и осећао, и мислио је шта говори”.

Вук свједочи да Тешанове пјесме нису само пука реакција оног што му је до ува дошло. У оном „мислио је шта говори” вјероватно се крије и извјесна дефиниција Тешанове епске поетике.

То што се Тешан и Вук нису још једном срели, велики је губитак за нашу књижевност. Оних стотињак незабиљежених Тешанових пјесама углавном је везана за босанско-херцеговачке теме. Многе од њих, највјероватније, појавиле су се у новијим зборницима, али, извјесно, није мали број оних које су са Тешаном умрле. И због тога Тешанова књижевност тражи нове студије.

Није немогуће да његовог манира, па можда и буквалних стихова, има и у пјесмама под које су потписани други казивачи.

Извор: Глас Требиња / Т.К. Преузето са: билеца.рс

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар