ТАНАСКОВИЋ: Немојте покушавати да Србима баш све одузмете – оставите им бар гусле

ТАНАСКОВИЋ: Немојте покушавати да Србима баш све одузмете – оставите им бар гусле

www.sveosrpskoj.com

  • „Певање уз гусле”, које је Србија кандидовала и на заседању Комитета за заштиту нематеријалног културног наслеђа у Мауруцијусу, крајем новембра ове године, успела да упише на Унескову репрезентативну Листу нематеријалног културног наслеђа
  • После крсне славе и игре коло, ако је нешто српско, онда су то гусле, рећи ће неупућени. Али, не лези враже! Као гром из ведра (можда не баш сасвим ведра…) неба у медијима се појавила вест да су стални представници (амбасадори) Албаније, Хрватске, Црне Горе и БиХ при Унеску заједнички поднели захтев Организацији за постизање консензуса о томе да ли гусле припадају византијској или арапској културној традицији!
  • Србија је 2016. године одлучила да убрза подношење предлога за упис гусала на Унескову листу, кад је у медијима прострујала непроверена вест да се Албанци спремају на исти корак
  • Мудра Исидора Секулић још 1940. године је поручивала: „Балкан је засебан свет. Државе и народи на њему, као у један брод укрцани, морају имати један општи политички проблем и политички идеал, ма колико иначе разноврсни били. Хоће ли Балкан једаред отворити очи успаване, и видети свој огромни културни капацитет, ако замахне као целина?”

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

ИЗГЛЕДА да уписивање културних добара на Унескове листе материјалног и нарочито нематеријалног наслеђа постаје арена немилосрдног надгорњавања земаља које деле исте регионе, баштине типолошки сличне или веома блиске елементе културне традиције, а неретко имају и друге међусобице, далеко од културних или духовних.

Кад је о Балкану реч, у усмени фолклор су већ ушле распре о томе да ли је кафа/кахва, коју сви Балканци страсно срчу, турска, грчка, босанска, српска или, напросто, наша, домаћа, укувана…  Да ли је баклава изворно византијска или османска?

Ова дилема доводила је и до дипломатских инцидената, а шта тек рећи о нашој шљивовици коју су се први сетили да, додуше не у Унеску, „брендирају“ Чеси, да би као српска компензативно и накнадно била регистрована само она ракија која се пече у селу Шљивовици…

Управо услед таквог ратног стања пред капијама Унескових листа културног наслеђа и својатања елемената баштине које објективно дели више националних традиција, јавност је с неверицом примила вест да су у Истанбулу 2016. године на заседању Комитета за светску баштину, као заједничка номинација Босне и Херцеговине, Хрватске, Црне Горе и Србије,  на Листу материјалног културног наслеђа општом сагласношћу уписани средњовековни надгробни споменици – стећци.

Можда је то био наговештај озбиљнијих поремећаја, јер је исте вечери дошло до покушаја војног пуча на Босфору.

Да ове четири бивше југословенске републике могу да ураде нешто заједно, у Унеску је схваћено као охрабрујући наговештај и најбоља вест која је са балканских страна током последњих година стигла у седиште специјализоване агенције УН за образовање, науку и културу. Скептици су и даље вртели главама и то, како изгледа, не без разлога.

Једна ласта очигледно није донела пролеће, а једва је и узлетела, користећи се неком невероватном, тренутном повољном ружом ветрова. Већ данас би се стећци, који су свашта прегрмели и које су поштовали припадници свих вера и народа, разбили о хриди идеолошких заслепљености и неодољиве потребе да се оружани ратови и  дуготрајни спорови са суседима наставе другим средствима, укључујући и културна.

Најновија епизода, колико апсурдна толико и индикативна, односи се на „певање уз гусле“, које је Србија кандидовала и на заседању Комитета за заштиту нематеријалног културног наслеђа у Мауруцијусу, крајем новембра ове године, успела да упише на Унескову репрезентативну Листу нематеријалног културног наслеђа.

После крсне славе и игре коло, ако је нешто српско, онда су то гусле, рећи ће неупућени. Али, не лези враже!

Као гром из ведра (можда не баш сасвим ведра…) неба у медијима се појавила вест да су стални представници (амбасадори) Албаније, Хрватске, Црне Горе и БиХ при Унеску заједнички поднели захтев Организацији за постизање консензуса о томе да ли гусле припадају византијској или арапској културној традицији! Повод је, наравно, било то што је Србија овај народни гудачки инструмент уписала као своје нематеријално културно добро.

Пошто нису могли порећи да су гусле српске (што не значи – само српске), а закаснили су да их пријаве као (само) своје, прибегли су привидно „знанственом“, а заправо ступидном заобилазном начину оспоравања легитимитета српске номинације.

Варница је, изгледа, укресана у Албанији, где се јавно мњење узбуркало сазнањем да је „Србија отела гусле“,  познати лаутиста (лахута је албански назив за гусле) Јонуз Делај у једној телевизијској емисији није могао да задржи сузе на вест о упису српских гусала, рекавши наводно, поред осталог „дали смо им лауту, а они су нас опљачкали“, док је композитор и етномузиколог Сокол Шупо прозвао надлежне из Министарства културе, као некомпетентне чиновнике без визије.

www.sveosrpskoj.com

 

Иначе, у односу на Србе понео се неочекивано спортски, закључујући да побеђују они који лобирају и који су активни, а да су то у конкретном случају били Срби. Готово да нам се отме: хајде да једном то будемо и ми! Спорно је, међутим и пре свега, само овакво резоновање о културној проблематици у терминима победе и пораза, добитника и губитника, као да не би сви који деле једну традицију могли бити на добитку!

Овако, на сигурном губитку је култура, што никако не значи да није добро то што је Србија уписала гусле на Листу нематеријалног наслеђа, јер оне су једно од реално и симболички најпрепознатљивијих обележја наше народне традиције и идентитета. Исто, у не мањој мери, важи и за претходно уписано коло, иако се у ритму моравца игра на многим, и то не само словенским меридијанима.

Можда се могло размишљати о томе да заједно са Србијом гусле пријаве државе које сада, наводно, траже да се постигне сагласност о томе да ли су византијског или арапског порекла, али, ако изузмемо срећну аномалију са стећцима, то напросто није у духу балканске добросуседске сарадње.

Било је, колико знамо, неких идеја да у овоме Србија и Црна Гора иду заједно, што би у сваком погледу било логично, али у Црној Гори гусле тада још увек нису биле регистроване ни као културно добро од националног значаја. Можда зато што је постојала недоумица о њиховом византијском или арапском пореклу, па да се Грци или Арапи не наљуте.

Уосталом, руку на срце, и у Србији је иницијатива да се убрза подношење предлога за упис гусала на Унескову листу покренута 2016. године, кад је у медијима прострујала непроверена вест да се Албанци спремају на исти корак. Посебну забринутост је изазвало сазнање, код неких „културних радника“ образовно помало закаснело, да је француски писац Проспер Мериме своју књижицу романтичарских мистификација још давне 1827. године насловио Ла Гузла, с објашњењем у поднаслову да је реч о илирским песмама, наводно сакупљеним у Далмацији, Босни, Хрватској и Херцеговини. А све што је илирско некима мирише на албанско, иако се албанске земље код Меримеа уопште не спомињу, што не значи да се у њима није певало уз лауту. А у Далмацији, Босни, Хрватској и Херцеговини, да се не заборави, живели су, све уз гусле певајући, и Срби. Данас мање певају, али, додуше укупно у мањем броју, у инат и даље живе.

Кад је све то тако компликовано, хајде, некоме паде на памет да докажемо како гусле нису изворно српске, већ византијске или арапске! А стручњаци тврде да ни археологија не може пружити поуздани одговор на питање о прапореклу овог типа гудачких инструмената.

 

Ако су медијске вести из Унеска о званичном подношењу колективног захтева за утврђивање далеког порекла једног од многих сличних народних једноструних гудачких инструмената тачне ( а досад нису демантоване, иако је у њих одиста тешко поверовати ), потписник ових редова никако не би волео да се нађе у кожи својих дојучерашњих колега, без изузетка озбиљних људи и дипломата.

Уколико је инструкција из Тиране, дата искусном и разумном Фериту Хоџи, да предводи ово дипломатско фалш гуслање у Паризу, мотивисана жељом да се издалека почне припремати за нову кампању ради пријема „Косова“ у Унеско, онда му мора бити јасно да није изабран баш најбољи пут. Уосталом, према расположивим информацијама, он се на Маурицијусу конструктивно држао, а и саопштење Министарства културе Албаније настоји да смири олују у домаћој јавности.

www.sveosrpskoj.com

Стални представник БиХ, као врсни синолог, свакако зна да традиционални кинески инструмент лиућин има додуше две жице, али срећу се и двоструне гусле, па би можда и ту понешто требало истражити. Било би занимљиво знати и од кога би он могао добити, ако га је стварно добио, налог да се прикључи трагаоцима за далеким пореклом гусала, јер у БиХ ваљда живе и Срби, па би ова држава требало да буде срећна због уписа још једног добра, после стећака, на Унескову листу нематеријалног културног наслеђа.

Све у свему, много је ту питања, а понајвише зле воље и глупости.

Зловоља и глупост нису баш најбољи савезници на пољу деловања у култури и за културу, што је мисија Унеска. А ко пева, зло не мисли.

Немојте покушавати да Србима баш све одузмете. Оставите им бар гусле. Ни Османлије их нису отимали. А ви свирајте и певајте уз своје, исте или сличне…

Најлепше би било да загусламо и запевамо заједно, што пропозиције Унеска о отворености за колективне номинације не само да допуштају, већ и стимулишу…

Није ли мудра Исидора Секулић у есеју Балкан, „белешкама једног балканофила“, још 1940. године поручивала: „Полуострво је засебан свет. Државе и народи на њему, као у један брод укрцани, морају имати један општи политички проблем и политички идеал, ма колико иначе разноврсни били. Балкан долази у обзир пре свих држава на Балкану, када год је моменат тежак и опасан, свеједно да ли опасан политички или културно. Хоће ли Балкан једаред отворити очи успаване, и видети свој огромни културни капацитет, ако замахне као целина?“.

ИЗВОР: www.sveosrpskoj.com

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору
  1. никола Reply

    Gusle mogu biti samo srpske a ne srbijanske! Kako danas srbi zive u vise nezavisnih drzava tako morate voditi racuna i o tome kako se izrazavate. Nije srbija matica srpstva, no smo starosjedioci i u c, i bih, i u dalmaciju.

Оставите коментар