НАСЛОВИ

Свети Никола (Никољдан)


  • Крсна слава већине Пребиловчана

sveti-nikola

текст: Миленко Јахура
Извор: Пребиловци. нет
Породична крсна слава је прослава успомене на оног хришћанског светитеља на чији су дан наши преци примили хришћанство и кога су изабрали за свога заштитника и заступника пред Богом. Преко светитеља као молитвеног посредника прославља се сам једини Бог. Свети отац Николај1 Чудотворaц, односно Свети Никола – Никољдан најчешћа je крсна слава код православних Срба. Прославља се 6/19. децембра. Половини Срба то је крсна слава, а друга половина иде у госте на славу. Tако, може се рећи, да je то крсна слава готово свих Срба. У самој Херцеговини, однос је нешто другачији јер се приближно подједнако, ако не више славе Јовандан и Ђурђевдан. У Пребиловцима Никољдан слави око 90% домаћинстава. Зато је у Пребиловцима Никољдан увијек био породична, али и општесеоска слава, исто као и Божић и Васкрсеније. Овим празницима треба додати и Преображеније, славу цркве у сусједним Клепцима коју су свечано славила и сва пребиловачка домаћинства.

Два основна стросједилачка пребиловчка рода Драгићевићи и Булути славе Никољдан. Поред Драгићевића који су задржали своје старо породично име, из овог рода се развило још 9 породица, којe су узелe другo презиме, али су задржали Никољдан као крсну славу. То су: Медићи, Трипковићи, Кесо, Брњашићи, Ћирићи, Ждракановићи, Шарићи, Сухићи и Екмечићи. Никољдан славе и пребиловачке досељеничке породице Банђури, Крунићи и Јахуре. Светог Јована Крститеља- Јовањдан 7/20. јануара славе Медани, Надаждини и Ђурасовићи. Исто славе и Рељићи, који су били настањени у Пребиловцима. Светог Великомученика Георгија- Ђурђевдан 23. априла/6.маја славе Шушићи, а то је и слава Јокића, који су живјели у Пребиловцима до прије 80 година. Слава породице Ћук из Пребиловаца је Рођење Пресвете Богородице- Мала Госпојина 8/21. Септембра a Мирковића Свети Врачи Кузман и Дамјан 1/14. новембра.

Крсна слава је за сваког честитог Србина била велики дан за који се дуго спремало, свечано и весело прослављао и који је потом дуго остајао у пријатном и узвишеном сјећању.

Прво је ваљало спремити кућу, која је морала да буде окречена, чиста и сређена. Онда се морало обезбједити све што је потребно за славски обред и за дочек гостију- смјештај, храна и пиће. Кад смо код пића оно је толико било значајно тако да се славски гости, у овом дијелу Херцеговине, називају „пићарима“, Друга ријеч за славу била је „пиће“. Тако би се рекло и: „Идем на пиће у …“, умјесто „Идем на славу“, напримјер.

У Херцеговини се не позива славу. Зна се ко треба да дође код кога- најближи род, кумови и пријатељи, под условом да не славе исто. Заправо позове се се једном, послије свадбе, или крштења: Пријатељу (или куме) видимо се код мене о Никољдану (или шта се слави).“ Послије се узвраћа и тако иду једни код других деценијама. Ако пићар из једне породице изостане, а не оправда се изузетно важним разлогом, домаћин се увриједи и не иде томе на славу, све док се пићарство не обнови или не укине потпуно међу тим породицама.

Пићар код домаћина своју обавезу може да испуни уочи или на сам дан славе. Нема другог дана или „патерица“, као у добром дијелу Србије. Нема одређивања пићару када ће доћи нити „заказивања ручка“- Пићар, као и намјерник, може доћи у кућу домаћина уочи славе, ујутро, у подне, послије подне и увече. Уочи славе домаћа чељад и присутни пићари би се окадили тамјаном и помолили Богу, а потом су се служили пићем и јелом. Како је тада било мање гостију и гужве била је то прилика за дуге разговоре између домаћих и пићара, обично блиске родбине, која је издалека дошла „на конак“. А пићари су знали да до Пребиловаца превале пут од преко 50 километара из околине Љубиња, у једном правцу, али и преко 100 км, ако су долазили, рецимо, из Брадине. Путовало се на разне начине, зависно од времена и средстава, али на славу се морало доћи. Пићаре из Пребиловаца чекао је исти пут, у обратном правцу о Јовњадану, Ђурђевдану, Илиндану…

Домаћину у Хецеговини највишу част учине они који му буду на слави у подне. То се каже „на свијећи“, јер се строго у подне пали славска свијећа и ломи крсни хљеб, т. ј. „диже слава“. За славски обред у Херцеговини, а тако и у Пребиловцима потребна је икона, свијећа, крсни хљеб (славски колач у Србији), вино и тамјан. Дакле, у обреду нема жита- кољива као у већини крајева. Жито или „варицу“ су некада кувале пребиловачке породице, без обзира која им је крсна слава, на дан Свете Варваре „Вариндан“ 4/17 децембра. Сљедећег дана, када је у календару Свети Сава Освећени- Савица варица се није јела, већ на Никољдан ујутро. Предање је о том обичају сачувало пјесмицу: „ Варица се вари, Савица је хлади, Николица куса.“ Икона стоји на источном зиду, а преко ње треба да буде кандило, које се пали о већим празницима. Све до седамдесетих година прошлог вијека свијећа се није куповала у цркви већ ју је домаћин сам правио- „сукао“ од чистог воска, око канапа- фитиља. Свијећа је била симболично трокрака, чији су краци спојени у дну и попријеко. У то вријеме није било свијећњака- чирјака по кућама па је свијећа постављана- лијепљена на храстову грану, на источној страни испод иконе. Домаћин је палио на дан славе, тачно у дванaест сати, гласно говорећи, како који крак пали- Во имја Оца и Сина и Свјатаго Духа. Амин.

Домаћин и сви присутни би били окренути у исток. Претходно би се славска просторија окадила тамјаном. Домаћица би у просторију унијела жар на ћусегији2 (касније у кадионици) и на њега ставила тамјан који би одмах задимио, доносећи миомирис и узвишену славску атмосферу. Мушкарци гологлави, а жене под марамама, редом би руком махали изнад дима који се уздизао и крстили се. Потом би домаћин или ко други изговорио молитву Оче наш… Онда би домаћин са стола узео крсни хљеб украшен са крстом и четири српска слова- оцила. Нарезао би га унакрст, прелио црвеним вином и ломио на својој глави. Послије тога подигао би чашу са вином којим је хљеб преливен и наздравио: „Здрави сте од јаке славе Божје!“ и отпио би мало. Присутни би му одговарали са: „Бог те живио!“ или „И ти здраво и весео био!“ Домаћин би потом пружио чашу најстаријем до себе или ко је преко пута њега и тако би редом наздрављали. Тек када би се сви тако унакрсно обредили сједало се за софру.

За крсну славу домаћини спремају и износе пред пићаре најбоље што имају. Никољдан је у Божићњем посту, па тако и трпеза треба да буде посна. Пребиловчанима то вијековима није представљало неки проблем због близине рибљег богаства Хутова блата и Брегаве. Ипак, због новог времена, послије Другог свјетског рата, већина свечара је прешла на мрсну трпезу са пршутом, сиром из мјеха, сармом, овчијим печењем, питама, колачима и тортама, али је на трпези увијек било и рибе- шарана, јегуље, пастрмке…

Послије егзодуса 1992. многи су се у новим боравиштима вратили на пост као стари и правилни начин слављења Светог Николе.

Раније је велики број Пребиловчана имао своје винограде и одлична вина- жилавку, блатину, вранац, као и ракију лозу. У Пребиловцима је било породица, којима је на Никољдан кроз кућу пролазило и по 50- 60 гостију. Осим традиционалних рођака, кумова и пријатеља гости су били и другови са посла. Неки би били само по сат- два, честитали славу, мало се послужили и продужили даље, јер многи су требали да у току дана посјете више домаћина који славе.

Битно обиљежје славе у Пребиловцима била је истинска радост и весеље и неформалност које нема у неким крајевима. Од вечерњег доба селом је из многих кућа одјекивала гласна пјесма. Пјевале су се из грла народне и националне пјесме из Херцеговине, Србије и Црне Горе, зависно од периода и карактера власти. Знао је доћи и комшија и код комшије иако су обојица славили, да посједе попричају и запјевају. Прије, а и дуго послије Другог свјетског рата Никољдан се у Пребиловцима свечано и весело прослављао и изван сеоских домова, у сеоској школи, каснијем дому културе. Увече су млади и стари Пребиловчани и гости из других мјеста, одлазили тамо на приредбу и сјело, са колом и пјесмом, односно игранком. Пребиловчани нису остављали Никољдан ни у најтежим временима послије страдања 1941. нити у избјеглиштву од 1992, до данас.

xxx

Крсна слава се преноси од оца на сина, са кољенa на кољено и готово се никада не мијења. Чак ако једна породица изумре, они хришћани који насљеде њихову имовину у већини случајева сматрају за своју дужност да поред своје славе приме и њихову. Крсна слава је празник својствен православим Србима и нема је код других народа. Њу су дуго прослављали и или је још увијек прослављају и потомци Срба, чији су преци преведени и римокатолицизам или ислам у појединим крајевима, или су асимиловани у друге народе. Тако су, доненедавно и католици у Херцеговини, чували обичаје својих православних предака, као што је крсна слава или мирбожење на Божић. Од аустријске окупације БиХ, ови обичаји су, забраном, искорјенили римокатолички свештеници.

Миленко Јахура

Свети Никола

Велики Чудотворац и изврсни посредник пред Богом, родио се у земљи Ликији у малоазијском граду Патари. Његови родитељи имали су само њега једнога. Бјеше то благословено дијете од самог рођења свог, јер и није могао бити другачији од благочестивих и милостивих родитеља какви су били његови. Надјенуше му име Николај, што у преводу значи побједитељ народа, и он се заиста по благослову Божјем показа као побједитељ над злом у цијелом свету. Овај славни светитељ и данас се слави по цијелом свијету. Пошто је био дарован од Бога, посветише га Богу. Након смрти својих родитеља, продао је сво имање и новац је разделио сиротињи. Неко вријеме је био свештеник у свом родном граду. Одликовао се милосрђем, али пошто по природи би скроман, повуче се у самоћу да тако сачека смрт. Но јави му се глас Господњи: „Николаје, пођи у народ на подвиг ако желиш бити од мене увјенчан“. Тада он напусти самоћу и оде у народ и би изабран за архиепископа града Мира у Ликији. Под царем Диоклецијаном и Максимијаном у вријеме гоњења и мучења хришћана био је бачен у тамницу, али ни ту није престајао да проповједа и шири ријеч Божију. Присуствовао је Првом Васељенском сабору у Никеји, где је дигао руку на јеретика Арија. Био је прави борац за истину, заштитник правде, спасао је многе од сигурне смрти. Истовремено милостив, правдољубив, ходио је међу људима као сам Анђео Божији, те због тога су га људи још за живота сматрали за светитеља. Призивали су га у помоћ у болести, бједи и немоћи, а он се свима одазивао и свима је помагао. Из његовог лица сијала је свјетлост. У старости се разбоље и упокоји се у Господу 7/19 децембра 343 године. Многа чудеса се дешавају од његових чудотворних моштију из којих непрестано избија миомирисно миро, којим се лијече болесници. Спашавао је, те се сматра заштитником морепловаца. На овај датум, све лађе, ма гдје се налазиле бацају своја сидра и до сутрадан мирују, одајући славу и хвалу овом светом чудотворцу. Својим чудесним моћима помаже он сваком ко му се обрати за помоћ. Немогуће је заправо избројати сва његова чудеса, јер их је много. За њега се зато с правом може рећи да он непрестано пише Јеванђеље Христово и то са неба, својим свакодневним чудесима. Уз помоћ његове молитве слијепима се враћа вид, хроми проходају, глувима се враћа чуло слуха.

Тропар Светом Николи
Правило вјери и образ кротости,
воздержанија учитеља јави тја стаду твојему,
јаже вешчеј истина.
Сего ради стјажал јеси смиренијем високаја,
нишчетоју богатаја:
отче свјашченоначалниче Николаје,
моли Христа Бога,
спастисја душам нашим.

(извор: Светигора)

 


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар