СВЕТА РУКА ПРАВДЕ: Света Текла – заштитница сарајевских Срба

  • Унутар својих зидина, Стара православна црква у Сарајеву чува мошти више светитеља, међу којима се налази и рука Свете Текле. Догађај који се збио усред Другог светског рата сведочи о томе каква казна може да следи за увреду светитеља.

Стара црква на сарајевској Башчаршији посвећена је Светим Архангелима Михаилу и Гаврилу. Позната је по својој изузетној и јединственој архитектури. У самом објекту налази се иконостас изузетне уметничке вредности, док се у ризници цркве чувају старе и вредне реликвије, познате широм уметничког и хришћанског света.

Свете мошти које се такође чувају у овој цркви одувек су изазивале поштовање не само православног, већ и католичког и муслиманског живља у Сарајеву, па се није тако ретко дешавало да њима на поклоњење иду побожни људи било које вероисповести.

Стара црква у Сарајеву позната је и по невероватним догађајима које су мошти из ње чудотвориле од памтивека. Осим моштију Светог великомученика Трифуна, Светог Пантелејмона, Светог Јакова Персијанца и Свете Макрине, иначе сестре Светог Василија Великог, као реликвија од изузетне важности чува се десна рука Свете великомученице и равноапостолне Текле, која је била ученица Светог апостола Павла, а коју је из Свете земље донео први српски архиепископ Свети Сава.

Прича која следи, а реч је о чуду које су произвеле мошти Свете Текле, потврђује ону бојазан коју сви треба да осете уколико и само помисле да речима или делом увреде неког светитеља.

Негде током 1942. године, у ратно време, велики страх надвио се над читавим простором Балкана, и то не само од стране непријатеља, већ и од домаћих колаборациониста. Нико није био сигуран да ће жив дочекати сутрашњи дан.

Једног дана, око девет сати пре подне, упаде у Стару цркву на Башчаршији један мржњом заслепљени усташа. Уз непресушне псовке на Србе и њихове православне светиње, тутњао је црквеном портом и грмео о томе како све Србе треба поубијати, а светиње им све уништити. Утрча тако он у цркву и онако накострешен и дрзак, погледа на које светиње да удари, и одлучи да из цркве изнесе руку Свете Текле, али није далеко стигао. Одмакну се око три метра од врата према излазној капији и само што је коракнуо даље, паде као покошен. Мртав. Брже-боље га однесоше, а очевицима, јер такво је време било, запретише да никоме не смеју ништа рећи, а ако ли се само прочује да су причали, остаће без главе на раменима.

Затечени верни народ уљудно је вратио свету руку на своје место, оно исто где је стајала више од триста година. Нико се од тада више није усудио да такво недело понови, а прича се по Сарајеву брзо прочула. Шушкало се и говоркало, шапутало са великим страхом и опрезом, у строгом поверењу и само поузданим особама, али се за овај догађај сазнало међу Сарајлијама.

Ова истинита прича још један је у низу доказа да нико против Господа Исуса Христа и његових Светитеља не може устати, јер је већ унапред изгубио сваки рат.

Башта Балкана

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар