• Римо-католичка и протестантска Европа духовно скапава као бедуин коме је вјетар заварао пут, а воде му понестаје у врелини пустиње. Западновропска цивилизација, баш као и она старо-римска пред својим гашењем, испразне бездане своје душе тјеши блудним оргијама од вина, опијата и младих тијела. А блуд ће јој као гној на уста избити, као и Старом Риму.

Прилазећи Ровињу из смјера старе млетачке Фјуме (Ријеке), прво што се угледа у даљини над морском обалом је звоник, гордо висок и чврсто заснован у темељу. Јак у конституцији баш као и све што Ватикан зида од земаљског праха. Духовна снага је нешто сасвим друго, чини се да они на то не губе вријеме „које је новац“.
Па шта свјетини и треба до ли чврст јарам и танак бич…

Бисерно бијели, од тесаног камена озидан у четврт, широко заснован и као какав колац окренут шиљком на горе, овај звоник Катедралне базилике Св.Еуфемије, прво је што опази путник који стиже у Ровињ. Истарски градови су красна естетика, заостала од неког древног духа, доста мириснијег од овог данашњег.

Inforovinj.com

Истарски град обично је заснован око бријега на чијем врху је подигнут олтар, уз олтар је грађен високи звоник, млетачко-приморског стила, а око њега су се као змија око чокота, нанизале кућице живописног колорита који и најдуже остаје у очима. Ровињ је данас најскупља и најпријатнија хрватска, јадранска тераса за одмор и слад. Само за оне којима је доступна права естетика хедонизма. Све је ту на префињеној ноти, чак и градски мирис.

Но Ровињ је саздан око олтара и култа једне источно-православне мирисне душе.

На врху бријега је базилика Свете Еуфемије, а онај големи звоник уз њу је дозидан и на свом купастом крову носи скулптуру ове дјевојке поријеклом из Ромејског царства. Дјевојка у хаљини у руци држи палмину грану, а поред себе и дрвени точак. Симболи славе и мучеништва.

inforovinj.com

У Халкидону, малоазијском граду на Босфору, надомак Константинопоља, око 290. године, у богатој породици племенитих сталежа, рођена је дјевојка Јефимија. Као врло млада привољела је Хришћанство (Православље). Духовност је била видљива на њеном лицу, а она није скривала изворе са којих се напаја. Исток Христа Живога показивала је свима који су у безнађу римских идола лутали и пропадали.
Убрзо је оптужена за ширење Нове Ријечи и изведена је пред суд. Осуђена је на мучеништво док се не одрекне тог забрањеног пута.
Поднијела је најстрашније муке, од разапињања на точку до бацања у арену лавовима.
Предање каже да су је лавови убили шапом али да нису хтјели да раздиру њено часно тијело. Хришћани су га откупили и сахранили у родном Халкидону. То је била 300 и нека година од Христа.

Намучено и освећено тијело младе Јефимије дочекаће у Халкидону  8. октобар 451. године, када је у цркви ове светитељке започео Четврти васељенски сабор.  Младу Христову цркву напала је јерес – смртна рана која је тровала чисту крв и уносила гангрену лажи.  Наиме, патријарх Александрије, Диоскор и константинопољски архимандрит Евтихије, ширили су јерес монофизитизма (учење да је Исус имао само једну природу, божанску, која није могла бити истовремено и пала људска).
Ова јерес брзо се примала и нужно је било наћи лијека.

inforovinj.com

Изнесене су тезе pro et contra, но није било рјешења нити знака од Св. Духа који би указао на стазу истине. Тада је неко предложио да се два различита текста Симбола вјере положе у кивот Св.Јефимије и да се сачека три дана на рјешење. Текстови су положени на груди свете дјевојке и кивот је запечећен царским жигом. У храму је остала само војна стража.  Сви црквени великодостојници и патријарси започели су тродневни пост. Четрвртог дана отворили су кивот и нашли су у десној руци Свете Јефимије православни Симбол вјере, а монофизитски под њеним ногама. Чудо је оглашено и тиме је олакшана велика смутња. Монофизити су били одлучени и оглашени за јеретике. Мошти Свете Јефимије цар је пренио у Цариград и саградио је велики храм у њену славу поред хиподрома.

inforovinj.com

Св.Јефимија је слављена до 8. вијека, када је Цркву задесила нова јерес иконоборства (рат против духовног образа светих).
Иконоборачка јерес предвођена царем Лавом Трећим рушила је иконостасе, спаљивала иконе и бацала мошти светих.
Кивот са моштима Свете Јефимије бацили су у море. Чудесно је испливао на острво Лимнос и тамо је чуван у цркви Св. Гликерије. Када је јерес препозната и одлучена од Цркве, царица Ирина вратиће мошти Свете Јефимије у Константинопољ.

Но откуда Света Јефимија (Еуфемија) у Ровињу?!

inforovinj.com

Римокатолици су сачували предање да је у вријеме иконоборства у Источном царству море донијело камени саркофаг и изнијело га на обалу испод града Ровиња. Народ се окупио око њега и многи су покушали да га покрену, али нису могли ни милиметра. Усудио се један сиромашни младић и са своје двије мршаве краве извукао је саркофаг на бријег. Ово чудо народ је препознао као милост Бога и почели су градити олтар Светој Јефимији. Касније ће бити саграђена велика базилика и огромни звоник који је други по висини у Истри (59 метара без скулптуре Св.Јефимије на његовом врху). Са десне стране олтара, у једној олтарској ниши, данас се налази камени саркофаг са моштима свете дјевојке.  Римокатолици у мимоходу пролазе крај њега, дотакну га руком и прекрсте се. Неко са великом муком падне на кољена и шапуће уз древни камени рељеф.

Но нигдје не можете видјети свете мошти, као што то православна црква отвара свом народу на цјеливање и молитву. Унутар саркофага постављена је скулптура дјевојке, а око ње пластично цвијеће. Све то наличи мртвоме духу и представи.

Оно што се намеће као сигурније рјешење о поријеклу саркофага у Ровињу је да су га римо-католици донијели из Константинопоља, откупили га или похарали, у истом оном периоду када су мошти Светог Трифуна купљене и донесене у Котор, а Светог Власија у Дубровник. Европа је данас баш као овај ровињски саркофаг. Узела је светињама душу и избљувала је. И ријеч саркофаг, етимолошки значи – онај који једе месо. Похарали су светиње православног царства, али се њима нису осветили већ су их заточили без части и славе.

Данас Српска православна црква молитвено слави Свету Јефимију.

Срби њено име највише памте кроз благочестиву задужбину монахиње Јефимије, која је златом извезла покров са „Похвалом Светом кнезу Лазару Косовском“.  Не знам да ли данас игдје међу Србима постоји црква Свете Јефимије, дјевојке која је пострадала због живог Православља, истрајно га чувала од јереси, а и данас га храбри и подстиче да се очува у истини.

Ако те српске цркве има и ако је нема, Срби би је изнова требали подићи са лијепим православним звоником.

На славу Светој Јефимији Халкидонској.

ГОРАН ЛУЧИЋ / СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА