СВЕ ЗАДУЖБИНЕ ОЦА АГАПИТА ЗБОГ ОКАЈАЊА ГРЕХА
НАСЛОВИ

СВЕ ЗАДУЖБИНЕ ОЦА АГАПИТА ЗБОГ ОКАЈАЊА ГРЕХА

  • Чудесна прича о монашким подвизима једног рођеног Московљанина, прелепом скиту на врх Луштице и манастиру на крају света у Патогонији под окриљем СПЦ

Манастир Светог Архангела Михајла (брдо Бјелици) – ФОТО: Зоран Јовановић Мачак/RawСветлопис/ Вечерње новости

Вест да се у месту Чиле Чико у Патагонији недавно упокојио архимандрит Агапит, клирик Епархије буеносаиреске и јужно-централноамеричке при СПЦ, прошла је релативно незапажено! О овом aрхимандриту, схи монаху, искушнику и истинског подвижнику и покајнику доскора се није много јавно говорило. Разлог за то је што се Агатип заветовао на сиромаштво и тиховање уз строги пост, уз опаку болест, без жеље за претеране односе са средствима јавног информисања. Оно што сада знамо о архимандриту Агатипу изазива огромно страхопоштовање и могло би да послужи за писање више романа и филмских сценарија.

Агапит је Рус, рођени Московљанин, који је у Манастир Превлаку Михољску код Тивта стигао 2006. године, на позив митрополита Амфилохија. Тражио је благослов да обнови рушевине прастарог храма на врх брда Бјелице, изнад Радовића, на Луштици. И добио је благослов да само уз помоћ добровољних прилога ту направи испосницу Чуда Архангела Михаила. Уз помоћ људи добре воље отац Агапит, живећи годинама у једном напуштеном војном камиону је градио храм и конаке и остале пратеће објекте. И то све борећи се са три карцинома!

Мелхиседек Првуловић – ФОТО: Зоран Јовановић Мачак/RawСветлопис/ Вечерње новости

Помагао му је његов пријатељ, данас најмлаћи схи монах под окриљем СПЦ Мелхиседек Првуловић. Тиховали су и градили на сунцу , ветру и кђи, једући само једном дневно, без струје и воде, не продајући робу, ненаплаћујући свештеничке услуге. Од милостиње коју су добијали направили право чудо – предивне камене објекте са звоником на којем је данас звоно од две тоне.

Све то покушавамо да вам дочарамо уз фотографије фоторепортера Зорана Јовановића Мачка и фотозаписе објављене у албуму скита Чуда Архангела Михаила. Здање за опште дивљење, право чудо од лепоте на врх брда, одакле се види цела Бока као на длану, где монаси кажу, пола у шали пола у збиљи најближи Богу.

Мало ко је имао прилику да се упозна са том ванредном лепотом, а редакција Азбучника се захваљује схи монаху Мелхиседеку Првуловићу, што је дао благослов за фотографисање и што је прекинуо своје тиховање и самовање да би нас угостио!

До поменутог скита који доминира над Тиватским заливом од Манастира Михољске превлаке стиже се за тридесетак минута вожње. Са пута, који спаја Тиват са Радовићима, на једној од усамљених раскрсница, вез икаквог обележја, настаје макадамски друм према скиту.

Мелхиседек Првуловић – ФОТО: Зоран Јовановић Мачак/RawСветлопис/ Вечерње новости

Ту су запуштене сеоске раскрснице, али и база највероватније неког предузећа за путеве, где ако залутате, као што се нама догодило, налећете на нарогушене чуваре. Они немају нимало милости ни љубазности. После тог немилог сусрета, настављамо пут по макадаму, по кршевитом лавиринту међу камењем, трњем, шибљем и пољским цвећем. Доминирају мириси пољског цвећа. Сунце је на заласку, па гасимо климу и отварамо широм прозоре да се надишемо тог невероватног брдског ваздуха. Доле иза нас остаје Бока Которска, а панорама је слична оној коју видите кад авион слеће на тиватски аеродром. И док се џип полако пење, схватамо да се манастирско здање види баш са свих страна, јер доминира високо, на брду!

ФОТО: Зоран Јовановић Мачак/RawСветлопис/ Вечерње новости

Манастирско здање, пред сумрак, обасјано последњим сунчевим зрацима , гледамо и фотографишемо са нека два-три километра раздаљине. Кровови камених грађевина под окриљем скита Чуда светог Архагела Михаила као да се сједињују са небески сводововима.

ФОТО: Зоран Јовановић Мачак/RawСветлопис/ Вечерње новости

И док се паркирамо крај ове камене светиње, која, као да је уклесана у црногорски крш, схватамо да смо стигли на посебно место. Скит је неимарском руком вешто ограђен каменим зидом, над улазном капијом доминира звоник на којем је звоно тешко две тоне . Највеће на овим просторима. Кад зазвони чује се до у целом заливу. Порта је у потпуности поплочана каменом, од којег су и манастирска црква, велика трпезарија, конак, просторија за пријем гостију. У светињи нема струје, схи монах Првуловић наследник монаха Агапита, поштује завет свог духовника и не жели ту угодност.

ФОТО: Зоран Јовановић Мачак/RawСветлопис/ Вечерње новости

Крећемо се по полу мраку , а све око нас блиста и рефлектује последње сунчеве зраке, а потом и оне који сиђу са Месеца. Отац Мелхиседек Првуловић нас уводу у мермену крстионицу, изидану и осликану у византијско плавим нијансама, које су карактеристичне и за цркву скита. Онај ко се овде крштава силази мермерним степеницама, на само дно – да буде погружен у води, као што су то некада, кршатавајући, чинили апостоли.

ЈЕДИНСТВЕН ПОЛИЈЕЈЕЛ (ФОТО: РОМАН)

У манастирској цркви, коју су осликавали исти фрескописци као и храм Христовог спасења у Подгорици, доминира полијелеј, јединствен у Црној Гори, израђен у Русији. У питању је ремек дело црквене уметности .

А онда следи оно што ретко ко може да доживи: вишечасовни разговор са схи монахом Мелхиседеком Првуловићем. Потписник ових редова обишао је више десетина манастира, разговарао са више десетина духовника, али јединствен утисак на њега оставио је четрдесетогодишњи Мелхиседек Првуловић. Зато је заслужна инспиративна беседа на тако мистичном и јединственом месту о схимонаштву, па потом причао оцу Агатипу….

Аутор текста Предраг Савић у разговору са монахом Мелхиседекон Првуловићем ФОТО: Зоран Јовановић Мачак/RawСветлопис/ Вечерње новости

Сазнајемо да је и овај манастирски скит био на мети грађевинских испектора. Донели су решење о његовом рушењу иако се налази у највећој недођији.
Од булдожера манастирска здања одбранили су монаси и становници околних села даноноћним стражама.

Ништа не бележимо и не снимамо. Памтимо само речи овог изузетног духовника. Он нам вели да схимонаштво захтева потпуну усамљеност. Без љубави, смирења срца и сазнања и непрестане молитве, сиромаштва, чистоте и потпуног мира нема схимонаштва. Објашњава нам да је схимонаштво виши степен посвећења, и да се сматра максимално блиским анђеоском чину.

Отац Мелхиседек Првуловић нам даље појашњава да је од оца Агатипа научио да оваквом месту и оваквим испосничким ђивотом најбоље окајавају греси из цивилног живота. А отац Агатип је после градитељског подвига на врх Луштице одлучио да даље своје грехе окајава и подвизава се у далекој Патагонији.

Намера је била да се у Патагонији смењију схи архимандрит Агатип и најмлађи схи монах под окриљем СПЦ Мелхиседек Првуловић. Болест је, међутим, учинила своје.
Отац Мелхиседех вели да је све наследио од оца Агапита, па и болести. С њима се уз Божију помоћ, каже бори тиховањем , молитвом….

Отац Првуловић нам понавља и речи оца Агапита, а који је волео да понавља, да када монах, и одлучи да живи у пустињи, тек онда почиње духовни рат.

ФОТО: Зоран Јовановић Мачак/RawСветлопис/ Вечерње новости

Говорио је отац Агапит да монах око себе треба да има анђеле, а не људе. Монашка љубав је другачија, она је непристрасна, смирена, несебична, безинтересна, кротка, кадкад и строга. Монах се моли за све људе, и то је тешко схватити. Наравно, он се моли и за спасење своје душе. Подсећа нас отац Првуловић, на следеће Агатипове речи које су забележене у једној емисији ТВ Васељенске:
„ Коначно, човек дође у манастир да сачува своју душу. Да се одрекне угодности, било каквог луксуза, ТВ, радио пријемника, и лично сам против угодности у манастиру. Синоним за монаштво је сиромаштво. Они су се, уласком у монашки свет, заветовали на сиромаштво.

Данас је дошло време да се и у неким манастирима живи веома лагодно, да је све на дугме, на клик. Али, неки монаси желе да се повуку далеко, у осаму и да живе што скромније. И опет, морам да кажем, да не живим онолико скромно, сиромашно, колико бих желео, јер долазе људи, како их не угостити, долазе монаси, путници, како их не нахранити, или им не понудити коначиште? Када помислим какав је хаос у свету, које страхоте носи данашња цивилизација, каква велика искушења вребају сваког човека, онда себи кажем – ми монаси нисмо јаки, ми смо слаби људи, јаки живе у свету, боре се са овим злом, зарађују велики или мали новац, имају пријатеље, непријатеље…

МОНАШКО ИМЕ – МЕЛХИСЕДЕК

Приликом примања схимонашког чина (анђеоског образа) калуђер добија и ново име. Тако је отац Првуловић постао Мелхиседек.
У Старом завету, Мелхиседек се помиње у Књизи постања((14:18)), и Псалмима Давидовим((110:4)).
По повратку Аврама из ропства, Мелхиседек га поздрави хлебом и вином, благослови га и прими десетину од вредности одузетих као плен од непријатеља. Њихов сусрет, по свему судећи, било је место где је касније изграђен Јерусалим.

ФОТО: Зоран Јовановић Мачак/RawСветлопис/ Вечерње новости

У Новом завету, Мелхиседек се помиње са великим поштовањем. Он се помиње као неко ко није имао само земаљског оца и мајку, већ као неко чији преци и наследници немају почетка нити краја, налик Сину Божијем, тако да он остаје свештеник заувек.
„Јер овај Мелхиседек беше цар салимски, свештеник Бога Највишег, који срете Аврама кад се враћаше с боја царева, и благослови га; Коме и Аврам даде десетак од свега. Прво дакле значи цар правде, потом и цар салимски, то јест цар мира: Без оца, без матере, без рода, не имајући ни почетка данима, ни свршетка животу, а испоређен са сином Божијим, и остаје свештеник довека“. (Посланица Јеврејима 7.1).

Неки, опет, у свету живе на рубу егзистенције, пате се, чергаре, просе, и то је њихов живот, јер они су то одабрали и могу то да носе. И то је тежак крст. Ми радимо у нашим светињама, веома мало спавамао, испомажемо се међу собом, не штедимо се, имамо љубави за човека, молимо се, служимо, појемо. То је наш живот. Али, када бисте упитали неког мирајанина, како би он поднео монашки живот, са шоком би вас погледао и успаничено би казао да он монашки никада не би могао да живи, да нема снаге да све остави, нити жеље.

ФОТО: РОМАН

Тако и ми монаси, немамо жеље, нити снаге да живимо по правилима данашњег света. Некада давно сам и ја живео мирјанским животом, и онда једног дана сам схватио где ми је право место. Али, шта се десило, убрзо је цела моја ужа и шира фамилија верно приступила крштењу и Руској православној цркви. Потом и моји пријатељи, чак и неке колеге, познаници. Ето, то је та љубав, када себе срцем и душом ставите у службу Господњу, а Бог вас награди таквим чудесима. Данас су и потомци мог брата, и моје породице, добри верници.

А, онда, схватите, да је Божја љубав несагледива, свемоћна и скоро сваког дана се у то уверавам. Многи Руси су се, овде, крстили. Овде су Бога срели. Мислим да је у Србији, Црној Гори, Републици Српској… вера дубља, аутентичнија, и неодвојива од неба. Овде су се те исконске вредности сачувале. Наравно, вама се чини да није тако, јер су Срби пуни замерки на свој рачун, на сопствене мањкавости свакојаке, па и оне духовног карактера.“

ФОТО: Зоран Јовановић Мачак/RawСветлопис/ Вечерње новости

Од оца Првуловића сазнајемо да је на Луштици тренутно 18 православних храмова и 12 села, у којима је све мање становника. Због 18 православних храмова Луштицу зову и малом Светом Гором. Под окриљем Светомихољског превлачког манастира, пре него што су га Млечани бомбардовали и поубијали монахе , било је чак четрдесетак храмова.

Отац Првуловић са врха Луштице гледа замишљено ка острву Михољској превлаци где обита његов игуман Бенедикт и неком сетом изговара да и поред те вековне традиције власти не дозвољавају да се обнови главни, саборни михољски храм.

И док отац Првуловић прича пада дубока ноћ, а опет солидно се види. Светлост као да исијава из сваког камена на врх Луштице и са лица нашег саговорника. Нестварна и тешко описива сцена и ситуација, као када смо пре двадесетпет година присуствовали мироточењу из мошти превлачких мученика.

Фоторепортер Зоран Јовановић Мачак и потписник ових редова тада су видели како тек откопана кост превлачких мученика мироточи у рукама младе студенткиње археологије из Београда. Мирисну и блиставо чисту течност из каљаве кости скупљали су обичном ватом! А мирис, сличан ономе на врху који смо осетили 2019. Године, на врх Луштице, и тада 1996. године се ширио целим Острвом.

 

АУТОР: Предраг Савић

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина