СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СЕВАСТИЈАНА

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СЕВАСТИЈАНА

  • Севастијан је био заповједник преторијанца, личне гарде цара Диоклецијана.

Иконописац: Михаило Галовић

Свакодневно је гледао убијање осуђених због непоштовања римских божанствених олтара. Обично су гардисти касапили групе осуђеника, а префект Севастијан је надзорно присуствовао извршењима крвавих пореза Јуноне и Марса. Најнепокорнији су били они прости, људи из плебса, који су славили Исуса Назарећанина, а кога исти римски војници распеше у Јудеји.

Севастијан се сажаљевао над мукама сиротих младића и чудесно храбрих жена, спасавао их, храбрио оковане у тамницама. Једнога дана осјети да више не може скривати у себи заробљеног хришћанина. Оптужише га за издају и изведоше пред цара. А Диоклецијан, тај сељачки син са царском дијадемом, рођен на просторима Илирика и илирске Диоклитије, издају је крволочно сатирао. Наредио је гардистима да Севастијана обнаженог вежу и стријелама избоду његово дрско срце.

Седамнаест вијекова касније, на просторима древног Илирика, а сада у историјској покрајини Херцеговини, као српски православни монах Богу и народу на корист припадаше монах Севастијан (Миловановић). Био је сабрат херцеговачког манастира Житомислића, а као јеромонах служаше малој православној заједници у Дувну. Српска православна црква у Дувну некад бијаше велика, бројна и у свему искорачна. Још у 13. вијеку православни Срби Дувна саградише лијеп манастир у славу Ваведења Пресвете Богородице, познат као Лабостин. То је био један од два најпознатија православна манастира западне Херцеговине. Заострог и Лабостин били су два ступа православних двери старе Паганије.

Процеси латинског прозелитизма, који започеше фрањевачким мисијама још од 15. вијека, полако и сигурно су крунили „живу цркву“ око манастира Лабостина. Ропство и дуге године глади, каменита земља и високо небо као да су им шаптали латинска мољења и наговаре за издају. Други свјетски рат дувањски Срби дочекаше као мало стадо у зимској планини, пуној вучјег легла. Јеромонах Севастијан био је њихова утјеха и путоказ.

Два дана пред Видовдан 1941. године, хрватске херцеговачке усташе похапсише цјелокупно братство Житомислића. Њих осморицу након страшног мучења бацише у крашку јаму Видоњу, на десној обали Неретве. Тих дана са овим мученицима и сабраћом пострадао је и дувањски парох, јеромонах Севастијан.

Након рата манастир је обновљен 1967. године. Уочи крвавог грађанског рата у БиХ, 1991. године, мошти убијених монаха су извађене из јаме и сахрањене у заједничку манастирску гробницу, а заупокојени тропар отпјевао им је патријарх српски Павле. Но смираја није било – само годину дана касније, 1992. године, хрватске паравојне снаге су подметнутим експлозивом запалиле и минирале манастир Житомислић. Заједно са конацима миниран је и гроб Житомислићких монаха -новомученика

15. маја 2005. године патријарх Павле је изнова предводио освећење сада обновљеног манастира Житомислића. Честице у прах разнесених моштију Житомислићких монаха-новомученика, а које су пронађене у рушевинама гробнице, данас се чувају у олтару манастирске цркве Светог Благовјештења.

Од префекта Севастијана до монаха Севастијана све је остало исто, смјењивали су се стријелци.Тако ће остати довијека. Стријелцима стријеле, светима васкрсење.

Горан Лучић

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина