СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СЕВАСТИЈАНА

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СЕВАСТИЈАНА

  • Севастијан је био заповједник преторијанца, личне гарде цара Диоклецијана.

Иконописац: Михаило Галовић

Свакодневно је гледао убијање осуђених због непоштовања римских божанствених олтара. Обично су гардисти касапили групе осуђеника, а префект Севастијан је надзорно присуствовао извршењима крвавих пореза Јуноне и Марса. Најнепокорнији су били они прости, људи из плебса, који су славили Исуса Назарећанина, а кога исти римски војници распеше у Јудеји.

Севастијан се сажаљевао над мукама сиротих младића и чудесно храбрих жена, спасавао их, храбрио оковане у тамницама. Једнога дана осјети да више не може скривати у себи заробљеног хришћанина. Оптужише га за издају и изведоше пред цара. А Диоклецијан, тај сељачки син са царском дијадемом, рођен на просторима Илирика и илирске Диоклитије, издају је крволочно сатирао. Наредио је гардистима да Севастијана обнаженог вежу и стријелама избоду његово дрско срце.

Седамнаест вијекова касније, на просторима древног Илирика, а сада у историјској покрајини Херцеговини, као српски православни монах Богу и народу на корист припадаше монах Севастијан (Миловановић). Био је сабрат херцеговачког манастира Житомислића, а као јеромонах служаше малој православној заједници у Дувну. Српска православна црква у Дувну некад бијаше велика, бројна и у свему искорачна. Још у 13. вијеку православни Срби Дувна саградише лијеп манастир у славу Ваведења Пресвете Богородице, познат као Лабостин. То је био један од два најпознатија православна манастира западне Херцеговине. Заострог и Лабостин били су два ступа православних двери старе Паганије.

Процеси латинског прозелитизма, који започеше фрањевачким мисијама још од 15. вијека, полако и сигурно су крунили „живу цркву“ око манастира Лабостина. Ропство и дуге године глади, каменита земља и високо небо као да су им шаптали латинска мољења и наговаре за издају. Други свјетски рат дувањски Срби дочекаше као мало стадо у зимској планини, пуној вучјег легла. Јеромонах Севастијан био је њихова утјеха и путоказ.

Два дана пред Видовдан 1941. године, хрватске херцеговачке усташе похапсише цјелокупно братство Житомислића. Њих осморицу након страшног мучења бацише у крашку јаму Видоњу, на десној обали Неретве. Тих дана са овим мученицима и сабраћом пострадао је и дувањски парох, јеромонах Севастијан.

Након рата манастир је обновљен 1967. године. Уочи крвавог грађанског рата у БиХ, 1991. године, мошти убијених монаха су извађене из јаме и сахрањене у заједничку манастирску гробницу, а заупокојени тропар отпјевао им је патријарх српски Павле. Но смираја није било – само годину дана касније, 1992. године, хрватске паравојне снаге су подметнутим експлозивом запалиле и минирале манастир Житомислић. Заједно са конацима миниран је и гроб Житомислићких монаха -новомученика

15. маја 2005. године патријарх Павле је изнова предводио освећење сада обновљеног манастира Житомислића. Честице у прах разнесених моштију Житомислићких монаха-новомученика, а које су пронађене у рушевинама гробнице, данас се чувају у олтару манастирске цркве Светог Благовјештења.

Од префекта Севастијана до монаха Севастијана све је остало исто, смјењивали су се стријелци.Тако ће остати довијека. Стријелцима стријеле, светима васкрсење.

Горан Лучић

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар