Сто година од коначног ослобођења Берана, Васојевића и Црне Горе

Сто година од коначног ослобођења Берана, Васојевића и Црне Горе

  • Васојевићке бригаде су у борбама током Првог свјетског рата дале огроман допринос слабљењу многобројних непријатељских офанзива, а у децембру 1915. oмогућиле сигурну одступницу српским армијама.

Пише: Горан Киковић, проф. историје

Након капитуације црногорске војске 21. јануара 1916. у Црној Гори је настало тешко стање. Двадесет четвртог јануара је одред 59. дивизије заузео Андријевицу и отпочео разоружавање црногорске војске. Два црногорска заштитна батаљона у рејону Берана и Плава условила су предају свог оружја тиме да се њихова област обезбиједи од Албанаца, те је Команда 59. дивизије послала једну чету у Плав, а један ловачки батаљон у Гусиње, одакле су јавили својој команди да „Албанци врше преступе“.

Војни заступници обје стране су се 25. јануара послије подне договорили о предаји оружја црногорске војске те је у вези с тим отпочела акција разоружавања војске, наравно и васојевићке. Сматрало се да ће се ова акција завршити за шест дана, рачунајући од дана потписивања протокола, и да ће све црногорско наоружање бити прикупљено у централно складиште у Спужу.

До 27. јануара већ се у муницијском складишту Краља код Андријевице налазиле предате 1.553 пушке, затим пиштољи, бајонети, пољски топови, артиљеријска и пјешадијска муниција и бензин. У једном извјештају се наводи да „разоружавање Величког батаљона код Плава тече у најбољем реду“ и да је „у циљу заштите од Албанаца 50 Црногораца задржало оружје и они ће бити гранична полиција“.

Разоружавање Доњовасојевићке бригаде извршено је јужно од Буча на Градинском пољу. Аустријске војне власти су ревносно извршавале овај задатак настојећи да одузму не само од војника већ и од свега васојевићког становништва ватрено оружје, плаћеши се да оно једног дана не буде из руку овог ратоборног народа опет окренуто против њих, као што ће се то и догодити почетком октобра 1918. године.

Аустроугарске трупе су 1. фебруара из Берана кренуле према Подгорици, гдје су се прикупиле до 10. фебруара. Команда 8. корпуса је 2. фебруара стигла у Беране, одакле се етапно премјештала са својим јединицама пут Боке Которске и Јадранског приморја.

Након што су извршиле разоружавање црногорске војске на територији Васојевића и у читавој Црној Гори, аустроугарске војне власти су приступиле успостављању војноадминистративне власти и управе на окупираној територији. Дужност генералног гувернера Црне Горе 5. марта преузео је фелдмаршал-лајтнант Вебер, а његов начелник штаба био је Хубка, некадашњи аустроугарски војни аташе на Цетињу. Административно је Црна Гора подијељена на округе, срезове и општине. Беране, Рожаје и Лозана, до 1917, припадале су пећком округу, а када је 1. јула 1917. у Беранама формирано окружно подручје, њему су припали срезови Беране, Рожаје и Лозана.Андријевички срез и Гусиње су од почетка припадали колашинском округу. Умјесто ранијих капетација, које су сматране непрактичним, формиране су општине са много мањим територијама.

Пошто је на територији Васојевића учврстио своју власт, непријатељ је почео народу да одузима материјална добра и да хапси и интернира официре, чиновнике и виђеније људе како би народ овог краја лишио њиховог утицаја и заштите. До масовне интернације ће нарочито доћи послије наговештаја одметања у шуму бригадира Радомира Вешовића и припреме народа за дизање устанка.

Чим су то осјетиле, аустроугарске власти су 15. јуна 1916. године послале из Колашина у Букову Пољану (Вешовићево родно мјесто) поручника Адолфа Пехера са водом војника да спроведе Вешовића до Матешева, гдје га је чекао ауто, да „последњег војног министра Црне Горе поведе у интернацију“. Међутим, бригадир је на путу између Букове Пољане и Матешева убио аустроугарског поручника Пехера и са своја два брата, који су га пратили, одметнуо се у шуму. У шуми су му се придружили остали васојевићки одметници – комите, чиме је на територији Васојевића отпочео први организовани тзв. комитски покрет у Црној Гори.

 

Аустроугарске власти су одмах у Колашин, Андријевицу и Плав довеле војна појачања, док су границу на територији Плава и Гусиња, према Албанији, запосјеле јаке војне снаге. Војни гарнизон у Беранама такође је био ојачан још једним батаљоном. У исто вријеме непријатељ је појачао хапшења официра, чиновника и осталих угледних људи. Тако су били интернирани скоро сви активни официри и официри „народне војске“. Са овог терена највише је официра било интернирано у злогасни логор у Балдогасону.

Иако у беранском округу комитски покрет није био развијен као у Горњим Васојевићима, народ овог краја, као и цијелих Васојевића, са симпатијама је пратио комитовање бригадира Вешовића, а по његовој предаји (коју је народ осудио) и комитовање поручника Бошка Ђуричанина као најистакнутијег комитског вође на горњем току Лима. На територији Васојевића и плавско-гусињске области 1918. године налазиле су се комитске групе: поручник Ђуричанин са својом четом у рејону Плава, комити у Шекулару, неколико њих на територији Лијеве Ријеке, а у августу 1918 почиње да се јавља и комитовање на периферији беранског округа. У својим планинама Локви и Јеловици, Бучичани су пружали уточиште и помагали комите из Горњих Васојевића и са Колашинско-мојковачког терена. Ту су помоћ пружали стално и несебично.

Окупатор се окрутно понашао не само према интерниранима већ и према цијелом народу овога краја, одузимајући му материјална добра и исцрпљујући га. Он је увео реквизицију, а узимани сус стока, вуна, пољопривредни производи, посуђе од бакра и месинга и друге вриједне ствари, па чак и „црквена звона“.

Та реквизиција је, у ствари била пљачка читавог народа на окупираној територијији, тако да су у том времену немаштина и глад били стални пратиоци народних недаћа. Због тога су се и појављивале многе болести, посебно шпанска гроница(шпањолка) од које је много народа умрло.

Становништво Васојевићке области са великим интересовањем је пратило све догађаје који су се збивали ван њених граница, па је вијест о пробоју Солунског фронта у септембру 1918. примљена са великим одушевљењем.На том фронту је било официра, чиновника, подофицира, каплара и редова и из ове области који су заједно са српском војском одступили за Грчку, а било је и оних који су као добровољци дошли из других земаља и са других континената на солунски фронт.

У вријеме пробоја Солунског фронта осјетила се узнемиреност и у редовима аустроугарске војске у гарнизону Беране, као и на жандармеријским станицама на читавој територији васојевићке области.

Комитски вођа поручник Бошко Ђуричанин добио је од једног аустријског официра (Чеха) сигурну информацију о напредовању српских и савезничких армија према нашег простору. Зато је он, не губећи вријеме, брзо ову вијест пренио народу. На ту вијест дошло је на територији Васојевића до праве устаничке експлозије. Народ се брзо и организовано, прије свих у Црној Гори, дигао на устанак. Ђуричанин је предузео организоване акције на територији Полимља, а мајору Милу Саичићу је упутио поруку да са устаницима беранског краја, уз помоћ комита из Шекулара, разоружа швапску посаду у Беранама која је бројала 1.000 војника. У тој поруци је Саичићу речено да у „помоћ позове Милосава Раичевића, Милана Поповића и Браћу Јоксимовић из Буча“. А народ овог краја једва је дочекао тај час и листом се дигао на оружје. Аустроугарска посада Берана је већ 1. октобра положила оружје.

Догађаји су се веома брзо развијали. Увече 13. октобра није било ниједног непријатељског војника под оружјем на територији беранског андријевачког среза, а комите су, уз помоћ угледних људи, поставиле у Беранама и Андријевици своју валст. Велика је заслуга Бошка Ђуричанина који је организовао и координирао устаничке дејства на територији Васојевића. Осим тога, он је лично са својом комитском четом разоружао једну јаку колону која се кретала од Чакора низ Полимље, као и доста бројну аустријску посаду у Андријевици. Разоружавање тога батаљона, који се кретао од Чакора, омогућило је наоружавање и формирање Полимскогбтаљона.

За овај батаљон Ђуричанин је говорио: „Тако је случај хтио да Полимски батаљон Горњовасојевићке бригаде прими оружје на истој ливади гдје је јануара 1916. положио своје“.

Осим гарнизона, биле су разоружане све жандармеријске станице на територији Васојевића до превоја Вјетерника.

Та жива борба резултирала је тиме да су за два дана били ослобођени цијели Васојевићи и поново формиране Горњовасојевићка и доњовасојевићка бригада, на територијалној основи као у вријеме црногорске државе. Командаднт устаника постао је стари дивзијар војвода Лакић Војводић. До доласка интернираних официра из логора привремено су за командире јединица постављани способни школовани људи грађанске струке. Тако је до 15. октобра била потпуно очишћена цијела територија Васојевића од непријатељске војске, а у међувремену аустроугарске војне посаде из Берана, Рожаја и Корита повлачиле су се према Бијелом Пољу и Пљевљима под сталним нападима комита и устаника из овог подручја.

Напредовање српске војске према својој домовини подстицало је устанак у Црној Гори. Међутим, масовни устанак једино је био организован у Васојевићима, гдје су формиране и војне јединице по узору на старе формације.

У вријеме док су васојевићки устаници ослобађали своју територију од аустроугарских окупатора, српске трупе одређене за вођење операција у Црној Гори и сјеверној Албанији биле су доста далеко. Тек 22. октобра 2. југословенски пук имао је по плану ући у Пећ. Од 26. октобра ове трупе носе назив „Јадранске трупе“. Њихов командант је био генерал Драгутин Милутиновић. Васојевићки устаници су доста олакшали рад Јадранским трупама. Њихова главна колона се преко Гусиња упутила за Скадар, док је десна (помоћна) колона наступала за Подгорицу. У саставу ове колоне борили су се и батаљони Горњовасојевићке бригаде на Вјетернику и за ослобођење Подгорице, послије чега су црногорске трупе распуштене. Генерал Милутиновић је честитао војводи Лакићу Војводићу на храбром држању црногорских трупа.

Ослобођењем Берана развила се интезивна агитација за уједињење Црне Горе са Србијом. Бивши министар Милосав раичевић је још 10. октобра сам преузео дужност окружног начелника у Беранама и сазвао збор на којем је народ изгласао присаједињење Доњих Васојевића Србији и писмену одлуку о томе послао, по учитељу Томи Јоксимовићу, команданту српске 2. армије војводи Степи Степановићу.

Агитација о уједињењу Црне Горе са Србијом добила је 24. октобра своју пуну потврду на великом народном збору у Андријевици на којем се Васојевићки народ изјаснио за проглашење уједињења Црне Горе са Србијом. Из Андријевице је централни извршни одбор за уједињење прешао у Беране, гдје је донио одлуку о расписивању избора за Велику народну скупштину у Црној Гори. По капетанијама су, 17. новмбра изабрани повјереници који су се састали по окрузима и 19. новембра из беранског, андријевачког и других округа Црне Горе састали су се 26. новембра 1918. у Подгорици, гдје је Велика народна скупштина донијела одлуку о уједињењу Црне Горе са Србијом.

Са овим догађајима је дошла у наше крајеве потпуна слобода, а 1. децембра 1918. означена је нова етапа у животу народа Васојевића, као и осталог црногорског народа – створена је југословенска заједница Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Узевши у цјелини, васојевићке бригаде су у борбама које су водиле у Првом свјетском рату (1914-1918) дале огроман допринос слабању многобројних непријатељских офанзива против српске и црногорске војске. Успјешно су се браниле своју отаџбину и штитиле лијеви бок и позадину српској војсци, а у децембру 1915. oмогућиле сигурну одступницу српским армијама преко Васојевића. Оне су у октобру 1918. успјеле, прије свих осталих у Црној Гори, да извојују слободу свога народа, а њихов допринос је био велик и значајан и за стварање заједничке југословенске државе 1918. године.

На крају ваља закључити да је народна војска од устанка 1854.па све до завршетка Првог свјетског рата 1918.године постојала у континуитету. Њена организација, формација, команде и старјешине нијесу се разликовали од постојеће административне подјеле земље каква је била у Црној Гори.

У читавом периоду постојања народне војске у области Васојевића није било уопште стајаће војске. Ње није било ни у осталом дијелу Црне Горе. Један такав батаљон ће на Цетињу бити формиран тек 1896. а други, нешто касније 1903, у Подгорици. Та два батаљона са подофицирском школом били су сва стајаћа војска Црне Горе. Управо због те своје малобројности стајаћа војска Црне Горе једва да је и била присутна у спољној политици Црне Горе. Насупрот томе, њена народна војска је оставила изванредан утисак у Европи. Ова војска је била економски јефтина и као таква прилагођена могућностима књажевине (краљевине) Црне Горе.

Од почетка до краја војник ове књажевине је сам себе опремао и хранио, с тим што га је доцније држава обзбиједила (наоружала) новим пушкама тзв. Острагушама, а у мањем обиму и другим средствима: артиљеријом, митраљезима, средствима везе и др. Исто тако, тај војник није био обезбијеђен ни заједничком униформом, већ је носио сељачку (домаће производње), разне боје и кроја. Због таквогспољњег изгледа, долазећи у додир са другим уређеним и једнобразно униформисаним војскама Европе, често је са њихове стране војник народне војске Црне Горе називан „шарена војска“.

Не само што су такву одјећу носили војници него се у томе нијесу разликовале ни њихове старјешине-официри. И они су, сви одреда, носили народну униформу (одијело) па и сам књаз Никола, као њен врховни командант, без било каквих спољних ознака чинова на њој. Једино по чему су се старјешине ове војске међусобно разликовале били су грбови, које су носили на црногорским капама. Осим овога, слаба страна народне војске била је и квалитет официрског кадра. Дуго времена су за официре народне војске бирани способни сељаци без икакве војне школе. Такав нестручан официрски кадар није ни могао да обучи војнике, а још мање да им наметне строгу војничку дисциплину. Овај проблем је црногорска држава настојала да ублажи слањем одабраних младића у војне школе. Прво у иностранство, а по отварању официрске школе на Цетињу – и у Цетиње. Но, тај број ни издалека није могао да задовољи нарасле потребе за професионалним официрима.

Међутим, и поред свих тих слабости и недостатака који су је пратили од почетка до краја, народна војска Васојевића, као и сва црногорска, израсла је у војничку снагу батаљонске и бригадне величине. Главна проба батаљонских формација биће Црногорско-турски рат 1876-1878. у којем се ова војска показала више него ефикасном. Она ће се као таква, али сложеније формацијске конгломерације-бригадне, доказати и у балканским ратовима (1912-1913), а затим и у Првом свјетском рату (1914-1918) када је послије тога рата, са уједињењем Црне Горе и Србије у нову југословенску државу, прерасла у нови квалитет.

Политичка дјелатност васојевићких интелектуалаца 1918. године

Иако су у племенском животу Васојевића све до нестанка самосталне црногорске државе „кућићи и оџаковићи“, без обзира да ли су били школовани или не, играли главну улогу, ипак се од краја 19. вијека, у цјелокупном животу краја, осјећао велики утицај школованих људи, а на првом мјесту просвјетних радника, којих је било највише, поред попова.Њихов утицај осјећао се видно како у Васојевићима у црногорској граници, тако и у турској. На турској територији сва њихова активност била је усресређена на организовање народа за борбу против Турака, а на црногорској још и за отпор апсолутизму Краља Николе. Школовани у Србији или српским школама на турској територији, васојевићки интелектуалци до 1918. године нијесу могли остати по страни од настојања да се у њиховом крају учврсти идеја о уједињавању Србије и Црне Горе у једну државу. Њихова активност нарочито је видна од 1906., тј. од првих уставних избора у Црној Гори.

Бомбашка афера 1907. године и колашинска 1909. јасно су избациле на видјело то расположење и скоро би се могло рећи да Васојевићи отада постају главна снага отпора самодржављу кнеза Николе и први борци за уједињење.

Послије пробоја Солунског фронта и побједоносног повратка српске војске у домовину васојевићка интелигенција листом се ставила на страну оних снага које су биле за престанак самосталне црногорске државе и за присаједињење Црне Горе Србији и новој држави сједињених југословенских народа. Велику улогу у овоме одиграли су они који су одступали са српском војском, тј. васојевићки солунци. Њих није било много. Што у војсци, што у политичким форумима који су дејствовали у Француској, Швајцарској, или у другим земљама на Западу, било их је једва тридесетак, заједно са онима који су напустили рад у Америци и похрлили да се боре за ослобођење отаџбине.

Од истакнутијих Васојевића групи солунаца припадали су: Јанко Спасојевић, инж. Љубомир Поповић, Ристо Јојић, Љубомир Вуксановић, Милован Кастратовић, др Павле Чубровић, Милутин Бабовић – звани Телеграф. Од укупно 165 посланика који су делегирани за Велику црногорску скупштину у Подгорици 36 их је било из андријевичког и беранског округа, од којих су више од једне трећине били просвјетни радници. Међу њима су била и три бивша министра Црне Горе: Спасојевић, Раичевић и Бакић.

Посланици Васојевићи представљали су, са незнатним изузецима и бјелопољски, плавогусињски и рожајски крај. За округ андријевички, коме је припадао и плавогусињски крај, посланици су били: Зарија Вуковић, Јанко Спасојевић, Велимир Јојић, Љубомир Бакић, Саво Спасојевић, Радоје Николић, Новица Поповић, Љубомир Вуксановић, Божидар Томовић, Радослав-Јагош Вешовић, Саво Пауновић, Ристо Јојић, Томица Ивановић, Марко Ћулафић и Ново Вугделић.

За округ берански, коме су припадали рожајски и бјелопољски крај, посланици су били: Милосав Раичевић, Богдан Обрадовић, Тома Јоксимовић, Прокопије Вековић, инж Љубомир Поповић, Никола – Нико Цемовић, Александар Бојовић, Кирил Балшић, Никола Мићовић, Андро Станић, Радосав Јоксимовић, Милић Поповић, Вукајло Девић, Мило Делевић, Милош Поповић, Александар Поповић.

У депутацији која је послије скупштине одређена за Београд били су од Васојевића: Милосав Раичевић, Милан Поповић, Јанко Спасојевић и Велимир Јојић.
Као што се из изложених података види школовани Васојевићи овога времена одиграли су велику улогу у свим значајним политичким збивањима кад се радило о уједињењу.

Улога и удио васојевићких првака и народа из овог краја у овом великом историјском чину несумњиво је огромна, не само због бројног учешћа, већ због идеја и акција протеклих са овог простора да дође до уједињења држава српског народа Србије и Црне Горе.

Под ударом моћне српске армије и савезника, Васојевићи су већ у првој декади октобра 1918. године, били ослобођени од Аустроугарских јединица.

Ослобођењем Берана развила се интезивна агитација за уједињење Црне Горе са Србијом. У Беранама је основано окружно начелство на челу са Милосавом Раичевићем, који је дужност окружног начелника преузео 10. Октобра, и истовремено сазвао општенародни збор на коме је одлучено о присједињењу Васојевића Србији. Одлука у писаној форми послата је комаданту Друге српске армије војводи Степи Степановићу.

Уједињењу Србије и Црне Горе предходили су народни зборови у Васојевићима на којима је идеја уједињења прихваћена је са одушевљењем.Такав збор је одржан 23. октобра 1918. године у Андријевици на којем се Васојевићки народ изјаснио за проглашење уједињења Србије и Црне Горе.

Наредног дана проглас су потписале 32 угледне личности Васојевића тога времена и то: војвода Лакић Војводић Кастратовић, Мило Саичић, Јеврем Бакић, Зарије Вуковић, Јанко Спасојевић, Вукић Масловарић, Јагош Вешовић, Стево Спасојевић, Томица Ивановић, Велимир Јојић, Милутин Радоњић, Вукајло Лабан, Стеван Драговић, Рајо Лабан, Марко Драговић, Милосав Раичевић, Никола Ивановић, Прокопије Вековић, Јосиф Бојовић, Милан Поповић, професор Биологије, Милан Поповић, управник школе, Мило С. Саичић, Александар С. Поповић, Драго Делевић, Јеврем Чукић, Мило Делевић, Милоња Мићовић, Вукајло Девић, Милован Лопичић и Јевто Поповић.

Извор: www.in4s.net

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар