Уз тебе, српско име, стоји крвљу синова, крвљу њихових очева који су гинули у прошлом и крвљу њихових Адама који су гинули у Великом рату, исписано тројно презиме земља, отаџбина, република.
Српска љепотице, теби на рођендан жури Требишњица, Влајинска зора.
Пожури Требишњице, нека те у Јадрану познају, па и тамо развиј рођенданске заставе Републике Српске. Поздрави Дубровник кад тамо дођеш, познаће те тамо понорнице, јер си ћирилицом текла и прије и сад, и тамо и овамо и на земљи и под земљом. И теби ћириличној, некад најдужој, а сад јединој, нека Република данас на свој рођендан, честита излазак на забрањено латинично Јадранско море. Кад дођеш у Дубровник Требишњице, отвори нам архиве, да читамо књиге, допунимо историју, потврдимо чињенице, ваља се, кажу стари, почети на Божић. А рођендан је други дан по Божићу, па кад ћемо ако не данас, ко ће ако нећемо ми?
Наоружај нас народним пјесмама, кани нам кап мудрости у мудрости сушним годинама, има је у пјесми на претек. У пјесми народној је и крв али и живот, без њене књиге познања наука нема. У њој је остао затрављен човјек каквог смо имали па изгубили или одбацили мислећи да ће нас бољи, љепши или богатији срести, а срео нас кљасти и сакати јер смо грешком потрчали у смјеру заласка сунца и трчећи заборавили исконску пјесму у чијем је српском језику све записано, и добро и зло и ми и они, и ја и не ја. Нису се тамо маскиране помијешале љубав и мржња, истина и лаж, правда и неправда. Има у њој и злата, али оно је награда за морални чин, у њој је здравица али и клетва, у њој смо ми, у њој је суштина и душа српског бића. Ако је не будемо живјели, остаћемо само у њој, а и она ће се изгубити, јер ко ће њен језик читати ако ако нас нестане. А ако ћемо живјети како други пјевају онда јој такви читаоци и не требају.
Виловита Требишњица која добро памти пјесму свог језика, спремна је извести нас из понора на извор живота.
Њеној мудрости и љепоти дивило се, додуше из далека, кршно Шћепан поље. Но, није јој се смејло ни примаћи, него је љубавницу тражило у бистрини Пиве, а кад она не види у кањону Таре, и тако под ведрим небом, без шатора и вуненног гуња с њима заноћило. Како не би вуненог покривача, роди се женско, Дрина и од тада ни један ДНК тест није могао утврдити да ли је у њиховој кћери Дрини више једне или друге, а чак ни то је ли је Шћепан отац са сигурношћу отац или су бремените, однекуд, можда и са Истока дошле. Дрини притрчаше Лим, Ћехотина, Дрињача, Прача, Сутјеска, Јадар, Рзав. Тако оснажена Дрина не даде ни једном тесту на се, она је те тестове одавно прозрела, проучила, доживјела па зато никад није дала ни тесту да се на њој учи, а ни међи да се на њу меће. Њен ДНК је записан само у крви коју је однијела у претходним вијековима.
А ко њој не вјерује нека чита слова на крстовима наших прелијепих манастира Гомионице, Моштанице, Клисине, манастира Светог Илије, Липља, Ступља, Папраће, Ловнице, Тврдоша, Херцеговачке Грачанице, Добрићева, Данића или нек се моли што није вјеровао у Петропавловом манастиру. Они нуде мир онеспокојеној души баченој на врлети тешке свкодневнице. Вјере у вјечност има и у малој цркви у Срђевићима, која рађа питања коме су и зашто сметале очи наших икона, па су их са зида храма покушали уклонити да га ослијепе, јер кад храм ослијепи ослијепиће и народ који је у тај хам вјеровао, а да је вјерујућих било потврђују бројни манастири цркве, црквице и црквине, од којих су многе под земљом завршиле, па ријешиле да сад никну и да нам слијепе очи отворе.
Сав понос и сву славу Дрине будним очима гледа испод дугих трепавица Босна поносна, па се Дрини додоворава да би она стајала гдје и Дрина стоји, да је за исто рођена и истој земљи посвећена, него је морала чувати вјечну стражу од Игмана до Саве, а да не лаже потврђују оне које су се у њеној води овјериле: Миљацка, Жељезница, Криваја, Спреча, Лашва и Усора.
Плива, Црна ријека, Крупа, Бистрица, Угар, Сврекава, Врбања, Турјница и Повелић скочише без размишљања гордом модро зеленом господину Врбасу у крило.
Унац и Сана своја имена траже у Уни, а она у Сави, код Јасеновца јој се полонивши. Поклонимо се и ми коначно Јасеновцу у коме је Републико од 700 000 душа највише твоје дјеце, а ти, треће јутро дрхтећи од страха да ће се чекање одужити, чекаш са златним дукатом да се у Требињу роди једно Српче.
Колико је нерођених остало у јамама безданицама, гдје су Корита, Пандурица, Дрежањ, Раковица, Влаховићи, Сурдуп, Пребиловци, гдје су Горњи Казанци гдје смо вас налазили, кад смо се усудили да вас обиђемо, како сједите и Богу се молите. Крв се помијешала, и у ријеке је стизала, па зато оне данас на твој рођендан Републико будно чувају стражу и шаљу честитке које су онакве каква је и стварност тих ријека, истинита и крвава.
Душама покоја нема, док им бар имена не попишемо нећемо добити своју личну карту, јер без њих не би било нас, а да су они остали с нама можда бисмо данас рођенданско вино пили из сребрених чаша, а торту стоспратницу јели златном кашиком Немањића, можда би стражу чувале даље ријеке и више планине.
Али нека нама Врбаса и Дрине, који су својим рукама копчу на грудима Српкој закопчале повезујући је истовремено са Централно Балкансим и Западно Европским простором и зато није истина, да као таква, није на мети оних који би Божије копче да откопчавају и да их ђавољим ланцима замијене.
Кад ријеке зажуборе и изгубе се саме у силној љепоти коју нам дарујум на стражу ивирују планине: Козара, Просара, Мјевица, Мотајица, Требовац, Вучијак…. Кад до опасности дође, а долази често јер није лако чувати овако лијепу земљу са овако дугим границама, у помоћ прискачу Зеленгора, Трескавица, Јахорина, Романија, Грмеч, Озрен….
Не може се утврдии која је од ових планина љепша, богатија, дивљија. Мени од Зеленгоре љепша не треба, не треба ми ни чистији ваздух од њеног, ни очима ми не треба више љепоте него што може стати у погледу на водопад Скакавац или прашуму Перућицу. Није ми мало девет језера Зеленгоре, коме је мало на Бардачи их има једанаест.
А ко не вјерује да су вијекови оставили записе, нека их тражи у Гатачком Ђатлу, Калиновачком Куку, Паљанској Орловачи, Билећкој Великој пећини, Рибничкој Ледани, бањалучкој Мишарици или нека се Богу за опрост што је пожелио оно што није његово моли у Петропавловој пећини.
Љепотице моја, твој камен, вода и земља твоја, рађаху вијековима вјерујуће из чије си се несебичне вјере у право на слободу, у крви, и ти родила. У крви из које си се оваплотила је једина истина, зато погледајмо се у очи данас на Шћепан дан!
Моја Српска Републико, ако је истина да је истина једино истина, истином ме ошамари, немој ме лажима, да истина није само истина, тапшати по рамену. Ако је истина да је љубав ласкање немој ме вољети, чуо сам и прије како је прошао онај кога је Јуда пољубио. Ако је рад који је створио човјека неважан, а радник један мање на списку незапослених, а један више на нечијем личном списку, немој ме збрињавати. Ако неспособни имају способност да онеспособе способне, немој ме оспособљавати. Ако неко организује игре у којима незнајше за нос вуку знајше, не зови ме да навијам. Ако не знаш које сам вјере, и ако ти је само тај податак о мени мјера ствари, немој ме питати, то вријеђа моје достојанство. Ако је у соби коју откључава материјални кључ заробљен дух, немој је за мене отључавати. А ако ти је доста мог ако, и ако имаш љепших честититки од моје, што си ме на рођендан звала, што ме ниси отрованог твојом љепотом, а отријежљеног ситуацијом у којој смо се заједно нашли у амбис послала.
Ако ти не требам ја, шта ће ти дјеца моја, а ако нас нестане ко ће те као Бога вољети, ко ће се твојој љепоти дивити, ко ће гробове предака обилазити, ко ће твојим језиком говорити, ко ће ако нећемо ми, кад ћемо ако нећемо сад?
Нека васкрсну вриједности због којих си рођена!Нека сваки сљедећи рођендан буде слава у част њиховог васкрснућа, јер је у њему једина гаранција Твог и нашег спасења!
Живјела Република Српска!
Анђелина Николић – ГАЦКО
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
