• „Експрес” објављује правоснажну пресуду Војног суда у Билећи број ИК 33/93 од 5. априла 1994. године у случају смрти Срђана Алексића. На ову пресуду није се нико жалио, ни тужилац, ни одбрана, али ни породица покојног Алексића

Да питате било кога како је погинуо Срђан Алексић, сви ће рећи убила су га четири пијана, брадата, наоружана српска војника на најподмуклији начин шутирајући га док је лежао на земљи. Само зато што је покушавао да заштити свог познаника Алена Главовића, Бошњака. Нико, или скоро нико не зна ко су та четворица војника, да ли су они одговарали за то дело, каква им је судбина била… Нико не зна да се поводом смрти Срђана Алексића водио и судски процес пред надлежним војним судом у Билећи и да су четворица војника осуђена правоснажним судским пресудама.

У тој пресуди утврђена је формално правна или судска истина. По тој истини четворица оптужених нису убице, већ учесници у тучи која је резултирала смртним исходом. Нико се на ову пресуду није жалио, па ни породица, и никоме ни након 25 година није пало на памет да покрене ревизију поступка. Уместо тога, створена је догма о једином „морално исправном Србину” Срђану Алексићу. Догму никада није згодно оспорити. У изменама Кривичног закона Немачке из 1935. године стоји: „Казниће се сваки онај ко почини дело кажњиво овим законом, или које заслужује да буде кажњиво према основним идејама овог закона или према здравом народном осећају”.

Текст пресуде преносимо уз мања скраћења:
Војни суд у Билећи у вијећу састављеном од судије капетана прве класе Карадоглић Бранка, као предсједника вијећа, судије капетана Пикула Милосава, те судија поротника капетана прве класе Чихорић Данила, капетана прве класе Милинић Петра и старијег водника Бубало Милана… донио је и јавно објавио дана 6. 4. 1994. следећу

Пресуду

Оптужени Реџо Саво, Укропина Драган, Ковач Миленко и Ковач Симо… криви су што су:

Дана 21. 1. 1993. године око 15.00 часова у Улици Мује Зупчевића у Требињу учествовали у тучи, ударајући песницама и ногама по читавом тијелу Алексић Срђана, сина Рада из Требиња, који је том приликом задобио крварење испод можданих опни са отоком мозга, услед чега је дана 27. 1. 1993. године дошло до насилне смрти оштећеног пок. Алексић Срђана.
Дакле, учествовали су у тучи у којој је једно лице лишено живота, чиме су починили кривично дјело учествовање у тучи из чл. 44 КЗ РС -Посебни дио 33, 38, 41 КЗ-а РС и 351 ЗКП-а осуђује:
ОПТУЖЕНОГ: РЕДЖО САВУ, УКРОПИНА ДРАГАНА И КОВАЧ МИЛЕНКА на казну затвора у трајању од по 2 (ДВИЈЕ) године и 6 (ШЕСТ) мјесеци.
ОПТУЖЕНОГ: КОВАЧ СИМУ на казну затвора у трајању од 2 (ДВИЈЕ) године.

Образложење
Дана 7. 7. 1993. године Основно војно тужилаштво у Билећи је под бројем И ВТК 36/93 од 1. 7. 1993. године овоме суду доставило оптужницу против окривљених због кривичног дјела убиство из чл. 36 став 1 КЗ РС Посебни дио. На главном претресу 6. 5. 1994. године основни војни тужилац је извршио измјену у чињеничном и правном дијелу оптужног акта на начин описан у изреци ове пресуде, подносећи суду сада оптужни приједлог. Код овако измјенутог оптужног акта, основни војни тужилац је остао до завршетка главног претреса.

У доказном поступку суд је саслушао оштећеног Алексић Раду, а затим уз сагласност странака умјесто непосредног саслушања свједока прочитао њихове исказе и то: свједока Милошевић Славка, Бегонишић Едуарда, Попов Желимира, Шупић Миодрага, Лончар Љубише дате на записник од 22. 9. 1993. године, те исказе свједока Грујичић Доброслава од 7. 10. 1993. године, свједока Лајовић Милана од 21. 10. 1993. године, свједока Дучић Слободана од 2. 12. 1993. године, свједокиње Радуловић Сњежане од 6. 12. 1993. године, свједока Главовић Алена од 4. 4. 1993. године, те вјештака др Сорајић Драгана од 8. 10. 1993. године, као и налаз вјештака др Кулиш Михајла од 28. 1. 1993. године, затим је извршен увид у фото-документацију, преписан је допис Дома здравља Требиње, као и извјештај о смрти број 950/93 те допис МО Требиње од 22. 1. 1993. године потписан од стране др Станка Бухе, извршен је увид у казнене податке за оптужене.
Суд је одбио приједлог браниоца оптуженог Ковач Симе и Ковач Миленка који је предложио да се изврши реконструкција тока догађаја на лицу мјеста из разлога јер превођење предложеног доказа с обзиром на преведене доказе не би водило разјашњавању чињеничног стања.

Цијенећи све ове преведене доказе појединачне и у њиховој међусобној повезаности, а све то доводећи у међусобну везу са одбраном оптужених, суд је утврдио чињенично стање како је то наведено у изреци ове пресуде, а све то на основу следећег:
Наиме, током главног претреса утврђено је неспорним да је пок. Алексић Срђан од задобијених повреда у догађају пред зградом СЈБ Требиње од 21. 1. 1993. године, у којем догађају су учествовали окривљени, умро насилном смрћу дана 27. 1. 1993. године.

Из налаза вјештака др Кулиш Михајла који је извршио обдукцију, а који налаз је као потпун и без противријечности прихватиљив за суд, произлази да је Алексић Срђан умро насилном смрћу и да је узрок смрти крварење испод можданих опни са отоком мозга и да је узрок смрти изазвала снажна тупо тврда сила која је дјеловала у предио главе, али се не може рећи у колико наврата, па да је стање пацијента стално, од момента задобијених повреда па све до смрти, било такво да није могао спонтано дисати и живот му је одржаван захваљујући љекарима болнице и медицинском особљу.

Током главног претреса суд није могао на несумњив и поуздан начин разјаснити, односно утврдити ко је од четворице оптужених нанио повреду Алексић Срђану која је узрок смрти, односно ко је од четворице окривљених ударио Алексић Срђана у главу. Наиме, нико од саслушаних свједока не зна, не сјећајући се или није видио ко је од четворице окривљених ударио Алексић Срђана у главу, као ни који је распоред окривљених био око Алексић Срђана док су га ударали…

Провођење реконструкције тока догађаја на лицу мјеста с обзиром на исказе свједока када они не знају распоред окривљених око Алексић Срђана док га ударају, по оцјени суда чини се беспредметном па је приједлог одбране одбијен…

Даље, с обзиром на ток догађаја (како даље стоји у пресуди) и различито временско укључивање окривљених, произлази да наступила последица (смрт једног лица) није резултат удружености нападача у њиховом дјеловању кроз заједнички умишљај у правцу предузимања противправних активности. Наиме, повезаност нападача у заједничком дјеловању је резултат спонтаности и непредвиђености тока догађаја и учешћа окривљених у њему и та повезаност није постојала кроз заједнички умишљај да би се говорило о заједничкој одговорности за последицу, која последица такође није обухваћена заједничким умишљајем окривљених. Дакле, није било резултата у настојању суда да се утврди конкретни извршилац кривичног дјела убиства, односно саизвршилаштво окривљених за то дјело.

Даље, током главног претреса је утврђено неспорним да је сукоб између окривљених и пок. Алексић Срђана испровоцирао окривљени Реџо Саво, који то сам признаје када каже да је чуо да је један од двојице младића муслиман и да га је он ухватио за прса псујући му мајку. Овај сукоб између окривљеног Реџо Саве и Алексић Срђана потврђују и остала тројица окривљених, Укропина Драган, Ковач Симо и Ковач Миленко, који возилом марке „југо” долазе на лице мјеста и, како кажу, затичу окривљеног Реџо Саву у сукобу са двојицом младића од којих је један био Алексић Срђан. Даље на сукоб између окривљеног Реџо Саве и Алексић Срђана (на почетак сукоба) указују и свједоци П. Ж., који каже да сукоб прво почиње између Реџо Саве и Алексић Срђана када Реџо Саво удара Алексић Срђана, а овај се брани, а све то након што је Алексић Срђан помогао Главовић Алену кога је Реџо Саво већ био оборио на земљу, скидајући Реџо Саву са Главовић Алена, како је то истакао и свједок Главовић Ален. Свједок Б. Е. говори о сукобу између Реџо Саве и Алексић Срђана на начин што Реџо Саво гони Алексић Срђана са ножем у руци. Свједок Ш. М. каже да Реџо Саво прво удара Главовић Алена, а затим почиње гурање са Алексић Срђаном. Свједок Д. С. каже да се Реџо Саво свађа са једним младићем и говори му да је издајица и удара га песницом у леђа и да он касније сазнаје да је то био Алексић Срђан, док се остали окривљени још не мијешају.

Дакле, искази окривљених и наведених свједока су међусобно сагласни у дијелу да је Реџо Саво већ био у сукобу са свједоком Главовић Аленом и пок. Алексић Срђаном када остала тројица окривљених долазе на лице мјеста, а у што суд није имао разлога да не повјерује…

Даље, окривљени Реџо Саво и Ковач Симо истичу да нису ударали Алексић Срђана, док окривљени Ковач Миленко истиче да је он само гурао Алексић Срђана да бјежи са лица мјеста, а окривљени Укропина Драган истиче да је он Алексић Срђану задао два ударца, један ногом у лакат и подлактицу док је Алексић стајао, а други ногом у карлицу док је Алексић лежао на земљи. Казивање окривљених Реџо Саве, Ковач Симе и Ковач Миленка у дијелу да нису ударали Алексић Срђана не потврђују саслушани свједоци… Приликом суочења са окривљеним Реџо Савом, Укропина Драганом и Ковач Симом, овај свједок је био категоричан да су сва тројица окривљених ударали ногама Алексић Срђана док је био оборен на земљу. Слику тога догађаја кроз понашање све четворице окривљених употпуњује и сведокиња Р. С. која каже да је видјела једнога момка са пушком у руци и да је стекла утисак да он штити тројицу или четворицу људи који су ударали младића који је био у униформи, да су га тукли док је био на ногама и када је младић пао на земљу да су га наставили тући ногама…
Разлике у исказима свједока, који су очевици тока догађаја, у дијелу ко је ударао Алексић Срђана и чиме га је ударао су логичне и животне и овим исказима дају једну животну вјеродостојност прихватљиву за суд. Наиме, сви свједоци се у праћење тока догађаја који се одиграва брзо не укључују у исто вријеме, нити они са истих позиција у простору прате ток догађаја, нити им је начин праћења исти – неко прати једно, а неко другог окривљеног па отуда и разлике у опису тока догађаја.

Дакле, заједничко у исказима свих саслушаних свједока је то да су сви окривљени учествовали у ударању пок. Алексић Срђана. Неки од саслушаваних свједока је запазио ударање једних, а неко других окривљених, само нико од саслушаних свједока са сигурношћу не искључује активност неког од окривљених у ударању пок. Алексић Срђана. Даље из њихових исказа је неспорно да су само окривљени били око пок. Алексић Срђана када је ударан.
Одбрану окривљених Реџо Саве, Ковач Симе и Ковач Миленка у дијелу да они нису ударали Алексић Срђана суд је цијенио као покушај у правцу избјегавања кривичне одговорности, јер поставља се једно логично питање, ако би било тачно то што говоре ова тројица окривљених, зашто онда нису помогли пок. Алексић Срђану који је лежао на земљи.
Дакле, сва четворица окривљених су дана 21. 1. 1993. године учествовали у ударању пок. Алексић Срђана рукама и ногама по читавом тијелу…

Тако је суд поред степена кривичне одговорности окривљених као отежавајуће околности на страни окривљених цијенио: … да је дјело резултат ниских побуда и држање окривљених након извршења дјела када нико од њих не покушава помоћи пок. Алексић Срђану… учешће остале тројице окривљених у тучи када они не спречавају окривљеног Реџо Саву да удара Алексић Срђана, а то су као бројнији могли урадити, већ му се придружују у ударању Алексић Срђана…

Оштећени Алексић Раде до завршетка главног претреса није подносио приједлог за остваривање имовинско-правног захтјева у овом поступку.

На овим разлозима суд заснива своју одлуку.

Раде Јеринић / ЕКСПРЕС.НЕТ