СЛОВО О ТВОРЦУ САМОЗВАНОГ ЦХ ПОКРЕТА: Лажни цар Рашо мали

СЛОВО О ТВОРЦУ САМОЗВАНОГ ЦХ ПОКРЕТА: Лажни цар Рашо мали

  • Колико је било велико изненађење када се прије пар година појавио сајт „Црногорско-херцеговачког покрета“ који благоглагољиво позива на окупљање „свих часних Срба Црногораца и Херцеговаца“ у Србији,  толико је запањујуће изгледала његова садржина.

НЕОСТВАРЕНИ ПОЛИТИЧАР РЕГРУТУЈЕ ЧЛАНСТВО МЕЂУ ГУСЛАРИМА: Лидер самозваног ЦХ покрета Рашо Вучинић је и предсједник ДГ Сердар Јанко Вукотић, а однедавно је подршком 13 од 31 члана Савеза Гуслара Србије постао предсједник и ове организације (ФОТО: ТРИФКО ЋОРОВИЋ)

Додуше само на сајту, објавили су проглас у којем стоји да покрет „чине Срби Црногорци и Срби Херцеговци и сви поштоваоци часних и поштених људи“. На сајту су стајале и неке функције (сенатори, вијећа части…).

ИНВАЗИЈА НА САВЕЗ ГУСЛАРА СРБИЈЕ

Није се знало ко су органи нити оснивачи покрета, све до почетка 2017. године када се појавио извјесни Рашо Вучинић као представник покрета. Није много прошло, Вучинић је основао Друштво гуслара „Сердар Јанко Вукотић“ са сједиштем у Београду, након чега почиње његова малициозна инвазија на Савез гуслара Србије. Почињу његова велика реформска обећања, својствена његовој политичкој прошлости (одборник СРС у Скупштини града Београда). Понудио се да буде домаћин Фестивала гуслара Србије и успио је да направи догађај без преседана, праћен низом протоколарних грешака и непримјереним односом према самом организатору – Савезу гуслара Србије.

ПРЕСУДИО ЈЕДАН ГЛАС

Тада почиње медијско стапање више организација. Наиме, није се могло разазнати и разлучити шта је Савез гуслара Србије, шта ДГ „Сердар Јанко Вукотић“ а шта „Црногорско-херцеговачки покрет“.  Почетком фебруара 2018. Рашо Вучинић са једним гласом разлике, постаје предсједник Савеза гуслара Србије.

Већ тада, оштро око посматрача могло је уочити његове скривене намјере. Његов основни циљ био је формирање „патриотске, родољубиве“ црногорско-херцеговачке организације, регрутација чланова (а одакле регрутовати ревносније Црногорце и Херцеговце него из гусларског свијета) и након свега трансформација  неполитичке и невладине организације у политичку странку.

СВЕ НЕИСКРЕНО ОСУЂЕНО ЈЕ НА ПРОПАСТ

Све је било испланирано и тактично, експанзивно и конспиративно, али као и све неискрено бива осуђено на пропаст. Вучинић се прерачунао у корацима.  Пошто је тако брзо остварио своју тријумфално проглашену побједу у Савезу гуслара Србије пресуђену једним јединим гласом разлике, Вучинић се залетио на друга удружења Црногораца и Херцеговаца у Србији, надајући се да ће се тај подухвар окончати стапањем свих црногорских и херцеговачких завичајних удружења у једну деартикулисану, дилетантско-мегаломанску творевину, помпезно именовану као Црногорско-херцеговачки покрет.

ЧИЈИ ЈЕ ТО ИДЕНТИТЕТ УГРОЖЕН У СРБИЈИ?

Црногорско-херцеговачки покрет објавио је 8.маja 2018. да ће наступати на сљедећим парламентарним изборима у Србији, и нагласио да је један од основних циљева на основу којих ће заснивати кампању, поред образовања, културе и економије,  и «заштита идентитета који је угрожен».

Човјек који се намеће као представник Црногораца и Херцеговаца требало би да брани угрожени српски идентитет у Црној Гори и Херцеговини, да тамо оснује свој покрет и води политичку борбу против разградње идентитетског, духовног и културног  бића Црне Горе или пак,  изоловане и осиромашене Херцеговине, уклијештене између муслиманско-хрватског чекића и монтенегринског наковња.

Напротив, господин Вучинић брани српски идентитет у Србији, истичући Црногорце и Херцеговце као сој српства, којима судбина, изгледа, предодређује да напуштајући црногорско-херцеговачке крше, супериорним црногорско-херцеговачким сентиментима бране српски идентитет у Србији. Није ми позната ниједна политичка странка у Србији која у свом имену носи регионалну одредницу, а да се та регија уопште не налази у Србији (осим можда, неких мањинских и сепаратистичких покрета и странака).

НЕГИРА СРБИЈУ КАО МАТИЦУ

Његова контрамикросепаратистичка настојања потврђује чињеница да негира Србију као једину српску матицу, већ проглашава Црну Гору, Републику Српску и Републику Српску Крајину, за српске матице подједнаког значаја који има Србија. Позива се на Петровиће, Дучића и остале великане српскога рода, превиђајући чињеницу да су српске покрајине, а нарочито Црна Гора, у моментима својих самосталности, биле modus vivendi, привремено рјешење до коначног уједињења у јединствену српску државу.  Национална матица је она држава која носи културно-повијесно име сопственог народа, и чије име, иза којег стоје вијекови сањане слободе и уједињења, представља свеобухватну кровну именицу под којом се српски народ окупља – а то је Србија.

Откуд право Црногорцу и Херцеговцу да истичу своје, тобоже, аристократско, повијесно предодређено име изнад Шумадијског или Крајишког?  Није ли цинично наметање регионалног црногорског или херцеговачког идентитета цијелом српском народу? Није ли то омаловажавање Срба у Србији.

За разлику од господина Вучинића, самосвјестан Србин који стоји на српском становишту, подједнако ће цијенити све српске покрајине, и најчвршћим спонама везивати крајишке и црногорске, шумадијске и црногорске, косовске и банатске Србе. Замислите како бисмо се ми осјећали да дође косовски Србин и оснује у Црној Гори или Херцеговини Косовско-метохијски покрет, захтијевајући да се гласачи окупе око косовског завјета, унутар политичке организације која носи регионалне одреднице. Или тек, да Београђанин дође у Подгорицу, оснује Београдски покрет и брани идентитет паролама београдске национално-грађанске интелигенције и јачања цивилних сентимената !?

НИ РИЈЕЧИ ПРОТИВ ЦГ РЕЖИМА

Да господин Вучинић има искрене намјере, политичку странку таквог имена основао би у Црној Гори и Херцеговини и уочи црногорских избора водио кампању против аутократског црногорског режима. Напротив, Вучинић политички покрет формира у Београду и уочи истих избора позива на хладно пиво да заједно навијамо против Ђукановића.

Очигледно на трагу монтенегринских «Црногорских покрета», Вучинић шаком и капом дијели, звања «сенатора», својим «истакнутим члановима». Стварањем црногорско-херцеговачке странке у Београду, Вучинић очигледно покушава придобити наклоност ишчашених црногорских сепаратиста у Србији.

ПРИКРИВЕНИ СЕПАРАТИЗАМ

Црногорци који не прихватају Србију као једину матицу српскога народа, не могу бити ништа друго осим сепаратисти. Сматрајући да су идентитетски угрожени, они остварују своју политичку артикулацију кроз мањинске или регионалне политичке опције попут Црногорског покрета или Лиге социјалдемократа Војводине.  Први се позивају на угроженост црногорског идентитета у Србији, а други на угроженост мултикултуралне, мултиконфесионалне и  грађанске Војводине.

На шта се позива Црногорско-херцеговачки покрет ? Повезујући шешељевску реторику (бескрајну борбу за свесрпско уједињење под радикалским барјацима, изњиханим испод удбашких капута, да буду привезак посткомунистичких власти) са контрамикросепаратистичком идентитетском политиком (нисмо црногорско-херцеговачки сепаратисти али треба да владамо Србијом, јер смо најбољи Срби) добијамо противприродну политичку организацију, која злоупотребљавајући црногорско и херцеговачко име покушава уновчити повјерење потенцијалног бирачког тијела првом приликом, на сљедећим изборима.

1.000 ДОБРОВОЉАЦА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Слиједећи стари Шешељев популизам, «Сенат» Црногорско-херцеговачког покрета, у случају интервенције војске Србије на Космету, «истог тренутка ставиће на располагање 1.000 својих добровољаца спремних да бране отаџбину!»  Таква провидна политичка изјава представља наизразитији примјер опортуне милитаристичке реторике, односно пуцањ у празно који доноси корист само другосрбијанској интелигенцији и другим аутошовинистичким круговима којима Вучинић даје вјетар у леђа.

ИГНОРИСАЊЕ СРБА ХЕРЦЕГОВАЦА И ЊИХОВИХ УДРУЖЕЊА

Толико је пожурио да прије трансформације неполитичког удружења у политичку странку није стигао задобити повјерење завичајних удружења. Херцеговачка удружења у Србији изнијела су званично саопштење којим се ограђују од активности Црногорско-херцеговачког покрета и захтијевају брисање одреднице «херцеговачки» из његовог имена.

За разлику од Вучинића, представници завичајних херцеговачких удружења не сматрају да је херцеговачки регионални идентитет угрожен у Србији. Угрожен је у многострадалној, светосавској и световасилијевској Херцеговини, за чију обнову херцеговачка удружења улажу велике напоре, и за разлику од господина Вучинића, најважније активности обављају управо у Херцеговини и за Херцеговину.

Кад би његове намјере биле искрене и недвосмислене, умјесто обмањивања српске јавности из прикрајка, Вучинић би преселио у Црну Гору и водио непосредну политичку борбу против Мила Ђукановића. Међутим, његов једини циљ је манипулаторска политичка добит у Београду. На концу, Херцеговци и Црногорци, поучени искуствима претходних деценија, могу лако препознати дволичност Новака Килибарде која очигледно израња иза нехаризматичне појаве Раша Вучинића.

СУШТИНСКО НЕРАЗУМИЈЕВАЊЕ ТРАДИЦИЈЕ

Неконтролисана осионост некадашњег члана Српске радикалне странке, очевидна у његовим нападима на све који не прихватају његову политикантску реторику, разоткрила је «дјечије лице фанатизма»,  иза којег стоји егзистенцијално дрхтање, страх за себе, и наравно, суштинско неразумијевање традиције. Традиција није нешто што се повремено, по потреби, извлачи из прошлости, него оно што је затечено у стварности и укоријењено у човјеку.

Херцеговачка удружења у Србији његују херцеговачку традицију и дубоко уважавају цјелокупне културно-историјске основе српскога народа и стога, јасно и недвосмислено, исказују непокорност идеолошко-политикантском поимању српског идентитета.

Личност која показује непознавање елементарне традиције српског народа, не може и не смије бити лидер било коме, а камоли Црногорцима и Херцеговцима у Србији.

ЗЛОУПОТРЕБА ЊЕГОША  

Вучинић је почетком марта добио благослов Високопреосвећеног АЕМ Амфилохија да крсна слава његовог покрета буде Свети Петар Ловћенски Тајновидац. Узимајући Његоша за крсну славу свог покрета, господин Вучинић би морао знати да Црногорци и Херцеговци често нијесу знали набројати четири Јеванђеља, али су Горски вијенац држали за пето јеванђење и учили га наизуст. Парафразирајући Његоша, завршићу опис идеолошко-опортунистичке мјешавине која чини Црногорско-херцеговачки покрет:

А у један кота да их свариш
Не би им се чорба смијешала

 

АУТОР: Раде Црногорац,
члан Клуба Гачана у Београду

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар