НАСЛОВИ

Слике и сјећања


  • За крај ове приче рецимо и то да ови из реда у студентској мензи из треће слике данас полажу цвијеће овим из прве и четврте. А мени и Љуму остаје да то гледамо. И питамо се – је ли све вриједило…

 

uniforma1

Када год се обиљежава Дан Требињске Бригаде (ова велика слова нису случајно откуцана) Војске РС, мени сјећања крену. И суза из краја ока. Не стидим се ниједне своје сузe…
Ових поготово…

Слика прва.

Понедјељак. 30. септембар 1991. године. На старој аутобуској станици, тачније на Ложиони, гдје су Требињци дочекивали и испратили резервисте, сретих друга из дјетињства. У униформи, нехајно забаченом транспортном врећом преко леђа са осмјехом ми рече одох на смјену. „Јел код тебе досадно у резерви. А ваљда и ово прође неће ваљда запуцати. Ваља опет Њемице гањати по Сребреном и Купарима. А кад се вратим идемо на баскет на кош у Сјеверном логору”, рече и оде у камиону. Тај баскет нисмо одиграли. Сљедеће вече није дочекао. Био је једна од првих жртава у рату.
Слика друга.

Љумо је био јунак. Ма какав јунак, јуначина. Као из епских пјесама. Мени је личио на Николетину Бурсаћа. Срдачан, ведар, весео.Кад је пошао испред наших првих линија, храбро и одлучно, као што је и све друго радио, поручио нам је да не бринемо. „Знам гдје је свака…“ Експлозија, која се недуго затим проломила низ Велиш и доље према Стоцу демантовала га је. Док је рањен пребациван у болницу, рецитовао је Јесењина на руском језику. Кад се све смирило, пушке и топови утихнули, а Љумо, поново храбро закорачио ка новом животу упитао ме је: „Знаш ли што сам рецитовао Јесенина на руском“… „Не знам“, рекох. „У очима сам ти видио страх“, рече ми са осмјехом. Признао сам му тада и признајем сада и заувијек да ме је био страх. Ненормални страх …. И срамота. Њега мина унакази, а мене страх…. Немам брата, али имам Љума. Некако то Бог и живот удесе да ти неко буде више од брата. Тако га ја видим. Љума, јуначину…
Слика трећа.

Стара Студентска менза 1993. године у Подгорици. Бијаху неки „вјечни“ студенти из Мојковца главни. И у мензи и у Дому. Подразумијевало се да не чекају ред. Да их западне најбољи пасуљ, по три комада меса. Ситни испади су се подразумијевали. Али не и сљедећи. Приђоше групи херцеговачких студената, која је дошла скоро до есцајга у реду, извукоше једног од њих за уши, ко „црно дијете“, истјераше га из мензе, а ови остали, као по команди за њим. „Кућу своју да браните, срам вас било. Не да ође се товите, ка прасад.“ Видјеше и мене. У изблиједјелој униформи. Обореног погледа. Не због њих него због неположеног испита на праву. Оборише глас и рекоше. „Ајде ти са нама преко реда да једеш. Имаш ли ђе преспавати”. „Не могу“, рекох, „све ми се смучило. А и журим. Одох на раскрсницу код Радоја Дакића да стопирам. Сутра ми је смјена.“ Већ сутра сам био на Риснику. И било ми је баш добро.
Слика четврта.

Слагаћу, септембар или октобар. Можда и новембар 1995. Вријеме се тромо вуче. Кажу нема више рата. „Хајде, Богу хвала. Ако ништа друго видјело се ко је вјера а ко невјера”, рекох Николи и Микси. А они ће мени: „И да Требињци и Билећани могу заједно, ха, ха, ха…“, заразно је одјекивао њихов осмјех. Повикаше: „Боли тебе уво. Сад ће аутобус код ‘петокраке’ а сутра је у Требињу пазарни дан. Биће цура сто посто“. Насмијани и ведри махнуше руком. И дан данас ми њихова слика стоји пред очима. Осмијех и њихову младост је заувијек прекинула једна једина непријатељска тенковска граната. Проклета била.
Када бих устали наши јунаци из гробова и видјели како се неки ките њиховим јунаштвом, сраме имена Војске РС а диче европејством одмах би се врнули назад. Безлични се притом никад не запитају – гдје они заправо живе, чију земљу газе, чији хљеб једу, чија се застава вијори…
Ко је вјера а ко је невјера?

За крај ове приче рецимо и то да ови из реда у студентској мензи из треће слике данас полажу цвијеће овим из прве и четврте. А мени и Љуму остаје да то гледамо. И питамо се – је ли све вриједило.
Вриједило је. Ако ни због чега другог, онда због високо подигнуте главе. И оног строја који је поносно корачао Требињем у сриједу.
И не питајте ме више никад зашто и кајеш ли се.

Да се кајем млатио бих плате од хиљаду и коју још марку више. Направио бих кућу без кредита, возио бијесна кола, жена би сваке седмице мијењала фризуре, уграђивао би се у тендере. Не бих имао притисак и чир, имао бих десетак маркираних одијела, климатизовану канцеларију, високо котирану страначку функцију… Али не бих имао ове витезове, који живе у сјећањима нас ријетких, не бих никад упознао Љума, не бих са ратним друговима бранио Требиње, Љубиње, Невесиње, Херцеговину…

Е због тога је, лафчино, вриједило бити дио поносног строја!

Ратомир Мијановић / Радио Требиње



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



О аутору

Оставите коментар