Шетња билећким улицама

Шетња билећким улицама

Негдје, некада давно, један драг познаник дао ми је књигу чије ме корице нису баш привлачиле. Сепиа ефекат насловне фотографије изазивао је у мени тугаљиво осјећање и предрасуду да књига обилује историјским подацима који ми можда нису занимљиви. Међутим, подстакнута изреком: „Не суди књизи према корицама“ и обећањем да ћу дати свој коментар , лист по ли лист, слика по слика, задовољили су радозналост и књига је почела да путује са мном, по неким новим, далеким раскршћима. Наиме, ријеч је о књизи Билећка раскршћа, која прати претходне књиге: Билећке вињете и Улица камених кућа чинећи са њима већ добро познату билећку трилогију аутора Војислава Гњата.

Наратор шета познатим улицима и насељима, везујући за сваку слику причу, засновану на сјећањима или свједочењима. Бројне фотографије с краја деветнаестог и из двадесетог вијека употпуњују доживљај читања, а фотографије појединих улица које су приказане у односу: некад и сад разоткривају утицај зуба времена и освјетљавају прошлост кроз огледало садашњости.

Наслов књиге можемо тумачити на више начина: дословно, можемо помислити да је писац прошетао билећким улицама и као главни мотив истакао само раскршће као мјесто на којем се укрштају два пута, а асоцијативне везе са појмовима раздвајање / спајање, или сусрет / растанак могу нам отворити бројне слојеве значења.

Симболично, раскршће представља култно мјесто на којем владају хтонске силе, то је мјесто гдје се врше бројни обреди у вези са животним циклусом поједница или пак цијеле заједнице.

Дакле, раскршће је значајно мјесто јер представља чвор града и центар збивања. Међутим, синтагма „Билећка раскршћа“ упућује не само на значајна мјеста, већ и на оно што прати свако спајање / раздвајање, а то је подјела. У уводу аутор напомиње о тим подјелама које су углавном „лажне и непримјерене“ и као такве стварају могућност да људи мрзе једни друге јер (не)припадају одређеној групи и наводи како признаје само једну подјелу: „А у ствари, постоји само једна права подјела: на оне који мрзе и оне који, ако већ не умију вољети, не желе бар да мрзе“ (13). Након „Увода“, сазнајемо да је ова књига настала у сарадњи са читаоцем претходе двије књиге, који је аутору слао фотографије са жељом да у виртуелној шетњи Билећом и сам учествује у одгонетању кућа и улица.

Поред детаљних описа наратор нас подсјећа на бројне познате породице које су поред старосједилаца допринијеле да Билећа буде позната по занатству, трговини, угоститељству, али и по његовању културног живота и патриотске мисли. Историјски подтекст не оптерећује сувопарним чињеницама јер аутор вјешто дозира количину информација која је битна да одржи приповијетку истинитом, а препознатљива је у усменом памћењу старијих Билећана. Читалац ће у овој књизи пронаћи занимљиве приче о испоруци авиона за Михајла Мерћепа, власника прве фотогафскe радњe гдје су настале најраније разгледнице Билеће те како је тај авион завршио у потоку. Прича о Периши Цоту и Перу Зеленашу подсјетиће нас о непремостивој подјели на господу и сиромахе

Посебно значајна прича, емотивно обојена је она која описује Требишњицу: „Ријека одбјеглог дјетињства“. Приповједач подсјећа да је ова ријека носила и муку и радост, те да је била срце града.

Све познате улице нашле су своје мјесто у Билећким раскршћима. Жила куцавица која је држала град увијек живим и будним јесте Улица краља Александра: „Она је била непрекидно корзо“ (134). Упознајемо детаљно Обилића вијенац и његове становнике, Попарину страну, насеља: Селишта, Кулу, Мрежице, Грабовицу… На духовит начин приказани су Херцеговци, познати Билећани, њихов однос према другом и другачијем, подјеле на господу и сељаке, врлине и мане човјека који је навикао да живи на камену и од камена. Читалац не може остати равнодушан на анегдоте као што су: „Авион у потоку“, „Хоџин оглас“; „Воли паре“, „Ништа без осмољетке“.

Читајући Билећка раскршћа могуће је откривати живот овог градића у двадесетом вијеку и одгонетати нажалост, увијек присутно правило подјеле. Помало носталгичан тон пресијецају поједине анегдоте везане за поједине карактере које су често и основа за саму приповијетку. Иако испуњена црно-бијелим фотографијама, Билећка раскршћа исијавају успоменама и бојама сачуваним у сјећању некадашњег дјечака и тако постају савршена разгледница која на магичан начин помаже читаоцу да путује кроз вријеме херцеговачким крајем.

Бојана Кулиџан Громовић

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору
  1. Бзхб Reply

    Свака част младој критичарки.

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина