• Данас је из штампе изашла нова књига Велибора Шиповца “Седам крстова”.

Књига је наша једина одбрана од заборава, а ова Велибора Шиповца СЕДАМ КРСТОВА хоће да подсјети на претке и опомене потомке.
Ово је трагична приповијест, у којој се кроз судбине појединаца прелама често и трагична судбина читавог народа, приповијест о временима, када су, да парафразирам једну мисао, малом Херцеговином корачали велики људи – наши преци, који су носили најтеже бреме, а то је – зли вакат, који су гинули за олтаре и огњишта и за свету земљу прађедовску, да не изгубе своје име и да их не прокуну потомци. Ово је књига о њима што су своје главе залагали у залагаоницу звану слобода.
Прошлост нам је мучна али славна, садашњица нимало ружичаста, а будућност поприлично неизвјесна. Али оно што је необично и помало парадоксално јесте то да се и у овим и оваквим животним приликама печата све више књига, што значи да духовност ипак пркоси времену. У овај корпус духовности свакако спадају и дјела Велибора Шиповца, ствараоца од несумњивог приповједачког дара. Његов књижевни аваз већ сада одјекује Херцеговином, а да ли ће бити још снажнији показаће вријеме – тај неумитни и непогрешиви судија.

(Из рецензије Чеда Баћовића)

Велибор Шиповац – више о самом аутору сазнајте овде

Вјерска кретања доминирала су балканском историјом „турског“ времена. Вјером су проткани државна идеологија Турског (Османског) царства, његова спољна политика, историја балканског града, села, војне организације, социјално-економских односа, миграција, културног стваралаштва, националних покрета, положаја жене, индивидуалних и колективних идентитета, демографских процеса уопште. У тим вјерским кретањима исламизација је представљала доминантан процес.

Термин „исламизација“ означава напуштање неке неисламске религије и прихватање исламске – монотеистичног откровења које је у 7. вијеку у Арабији проповиједао пророк Мухамед. Конверзија је претпостављала и приступање заједници муслимана (умма) као и исламско-оријенталној цивилизацији. Правни карактер ислама дефинисан је вјерским законом – шеријатом, а његов основни извор – Куран, дат је у виду откровења.
Управо је у старом херцеговачком предању о седам крстова истакнут морални императив чувања традиције и вјере предака. Велибор Шиповац је у обимом невеликој али упечатљивој књизи “оживио” стару херцеговачку причу о оцу Стевану и његових шест синова. Као и многи други, нашли су се пред избором: прихватити нову вјеру, исламску, и привилегије које је тај чин носио у Турском царству, или – одбити понуду да превјере и прихватити жртвовање. Из приче (помињање Светог Василија) могло би се закључити да се легенда односи на 18. или прву половину 19. вијека, када су вјерске супротности у Херцеговини, као и на читавом Балкану, биле израженије него у ранијим временима. Шиповац је дочарао колебања херцеговачког човјека. Његове мотиве је уздигао на виши ниво, на ниво универзалне приче о унутрашњим немирима људским, о тежњи за слободом, о универзалним етичким начелима. Стеван и синови жртвовање су свјесно прихватили. Као спомен тој легенди, чија је историјска основа крајње непоуздана, и данас у атару неког херцеговачког села (које Шиповац не именује) постоје остаци седам крстова и часне трпезе. Остаци манастира Светог Ђорђа, о којем предање говори, нису пронађени.
“Оживљавањем” легенде о седам крстова у књижевној имагинацији Велибора Шиповца, читалац ће стећи ширу представу о сложеним наслагама турске владавине на балканском простору. Та сложеност захтијева дубоко познавање и промишљање о збивањима тог времена и искључује површно црно-бијело пресуђивање о њима.

(Из рецензије Жељко Вујадиновића)