НАСЛОВИ

САЊА ДРАГИЋЕВИЋ БАБИЋ: Сваког дана мислим на Херцеговину!


  • Сања Драгићевић Бабић, водитељка Јутарњег програма РТС, о ритуалима, новинарству, Срђану Алексићу

11 sanja dragicevic babic_620x0

 

И ДА се сто пута опет роди, изабрала би новинарство. То не може, истиче Сања Драгићевић Бабић, водитељка Јутарњег програма РТС, да се заволи успут – са тим се родиш. Од седме године, кроз дечје игре, глумила је да је новинар. А љубав према том послу, додаје, траје и данас.

Сању смо доскора гледали и у емисији „Тако стоје ствари” у којој је накратко мењала колегу Зорана Станојевића који је, та два месеца имао много обавеза.

* Како стоје ствари из вашег угла када се раде овакви ТВ формати?

– Емисија је право освежење – динамична, брза, информативна, животна, културна… Ово сад није риболовачка прича, него је заиста тако. Многе јавне личности подржавају овај формат и радо се одазивају. На друштвеним мрежама и на „Јутјубу” коментаришу госте, теме, прилоге… То је признање за целу екипу која ради емисију, а чији сам део постала некако изненада. Уживала сам да радим интервјуе и Фокус групу. Постала сам богатија за ново искуство, које у мом послу много значи. Још један од изазова који те тера да будеш бољи и да схватиш да између посла који радиш и рутине не стоји знак једнакости. Рутина убија, због ње стагнираш, а новинарство је много више од тога.

* У тиму сте Информативног програма РТС од 2004. године, од пре две године водите и Јутарњи програм. Да ли ваше досадашње искуство оправдава изреку да се „по јутру дан познаје”?

– Не знам шта би вам метеоролози рекли на то (смех). Искуство ми каже да тој крилатици, у нашем послу, нема места. Деси се да јутро почне добрим вестима, а дан се настави и заврши лошим. Не значи да ће вест јутра бити и вест дана. Дођеш у редакцију, све указује на то да ће бити мирно и да ћеш све урадити онако како си планирао. У стотинки, све се окрене! Искрсну вести због којих одмах мораш да одеш на терен, често ван Београда и у незнању колико ћеш тамо остати. Тако је било са земљотресом у Краљеву, поплавама, нажалост погибијама, експлозијама, барикадама на Косову, хапшењима…

* Да ли и даље навијате више будилника да бисте устали у 4.00 ујутро?

– Имам само један будилник. И не треба да га навијам. Већ 13 месеци ме није изневерио. Њега не могу да наместим да „звони” сваких 10 минута док се не разбудим. Огласи се једном и већ сам на ногама – то је мој син Сергеј који има непогрешив осећај за (не)време. Додуше, који минут горе-доле… Није ми проблем да устанем у 4 ујутру, увек кажем да ми је теже да легнем на време. Пре порођаја сам била уходана. Сада те кораке опет морам да газим.

*Успевате ли да издвојите део јутра за неке ритуале без којих не започињете дан?

– Отворим очи и већ сам започела дан. Ритуале немам. Увек устајем на десну ногу. Ако се то може назвати ритуалом. Мада понекад изгледа да сам погрешила страну. Не пијем кафу, не доручкујем одмах, тако да дан може да почне. Када радим Јутарњи, умијем се, обучем и већ сам у колима.

*О чему најчешће размишљате на путу до посла?

– Пошто се претходног дана припремам за емисију, на путу до посла по глави пребирам шта све имамо, да ли је у међувремену нешто ново стигло, хоће ли доћи сви гости. Зевам, молим Бога да ухватим зелени талас на семафорима… Размишљам како већина људи тада спава, а када се пробуде екипа Јутарњег и ја треба да им пожелимо добро јутро. Треба имати на уму да је уз наш Јутарњи сваки други грађанин. Размишљам шта ме све чека и хоће ли се дан по јутру познати. Или, ипак, не.

ВОЛИМ ДОКУМЕНТАРЦЕ
ОСИМ филма „Срђо”, урадили сте и документарац „Мајка храброст Јелена Трикић”, награђен на међународним фестивалима. Имате ли у плану да документујете још неку причу? – Волим да радим документарце. Не знам да ли ће бити у скорије време, али имам две идеје на уму. Видећемо у ком правцу ће ме одвести. Срђо и Јелена, у времену у ком живимо, прави су и редак пример храбрости и задужили су нас својим делима.

* Када бисте се ви као гледалац обратили Јутарњем програму РТС које би било ваше питање, а која критика?

– Питања увек има и добро је да је тако. Наш посао не би имао смисла ни сврхе да их нема. Не можеш свима да се свидиш. Увек може боље. Можда бих у појединим деловима волела да је Јутарњи програм динамичнији. Радимо на томе. Вероватно бих поставила питање – зашто део програма не одвојите за децу? Али одмах имам и одговор. Деца садржаје за себе траже на другим местима, најчешће на интернету. Време класичног програма, дечјег, уз који су одрастали наши родитељи и мој уредник (често то каже), је прошло. Често чујем и критике да нема прича из Србије. Али, морам да кажем да ми Јутарњи програм и почињемо укључењем из Србије, захваљујући широкој дописничкој мрежи РТС.

* Од које новинарске максиме никада нисте одустали?

– Не знам да ли је новинарска, али је моја – „Никада по сваку цену до вести”. Морате да поштујете етику и имате људскости у себи. Неке границе не смете да пређете. Тако цените и себе и свој посао, али и људе о којима правите причу. Увек испоштујем и златно новинарско правило „5+1”. Пет питања, плус једно. Ко, шта, где, када, како и – зашто? Никада не треба жртвовати објективност зарад сензационализма.

* Шта још прижељкујете да вам се догоди у каријери, видите ли себе још у неком ТВ пројекту?

– Нисам баш на почетку, али треба још да „табанам”. Не знам колико је дуга стаза до неког новог, мог ТВ пројекта, али бићу спремна када дође право време. Можда фокус нашег следећег интервјуа буде на емисији која ће имати мој ауторски потпис.

* Почетком ове године Београд је добио улицу Срђана Алексића, а ви сте као ауторка документарца „Срђо” имали част да откријете плочу са именом. Претпостављам да сте поносни због тога, и да то, осим професионалне, за вас има и емотивну вредност.

– Јесам поносна. Филм о њему покренуо је много тога. О његовом делу, претходно, некако се тихо причало, више шапутало. После филма, слика и тон су другачији. Многи градови у бившој Југославији добили су улице са његовим именом. Људи разговарају о њему, посећују његов гроб у Требињу… Драго ми је што у тој причи нема политике, иако се све десило ратних деведесетих. У центру је човек, што је, чини се, данас најтеже и бити. Емоције бих задржала за себе.

* ПОЗНАТО је да пишете песме и кратке приче посвећене родној Херцеговини. Шта вам из тих крајева највише недостаје? Откријте нам неки од последњих стихова које сте написали.

– Нема тог камена, свица, пелина, сира из мјеха, ваздуха, пексимета (врста уштипака), те кадуље, који ми не недостају сваког дана. Недостају ми пријатељи. Тамошњи људи. Њихове приче, мудрости, савети… Неретва. Брегава. Језеро Шкрка. Фали ми чак и да седим у дедином дворишту и нижем дух(в)ан, а прсти се од оне смоле улепе и једва их раздвајаш. То сам радила као дете. Последњи стих? Ево један из песме „Живот”, коју сам написала када се прошле године освештао храм у Пребиловцима, селу одакле је мој отац, и када су сахрањене кости пребиловачких жртава, који су канонизовани и који се сада обележавају 6. августа.

„Данас сам и сина обукла у бијело
Јер славимо живот, не држимо опијело
И зато, баш данас ја плакати нећу,
Нег’ с миром у срцу упалићу свијећу.

Не мрзим, нит’ се иком светим,
Са болом на души, ја праштањем пријетим.
На Богу је да суди, нек’ тако и буде,
Он нас, ваљда, дијели на нељуде и људе”.

Извор: Новости.рс / Сања Костић



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар