Ранко ГОЈКОВИЋ: МРЗИТЕЉИ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ – НА ДЕЛУ (2)


  • ranko2Мрзитељи не знају за Драгутиново кајање због устанка на брата када је као монах у веригама окајавао грех. Они такође не знају за горко кајање Милутиново, за кајање Цара Душана због греха према оцу, непознато им је кајање деспота Ђурађа Бранковића због греха његовог оца Вука, прећуткују кајање Цара Лазара, Деспота Стефана, Царице Милице…

 

У Средњем веку Православље српско није било неки апстрактни појам, већ је представљало нешто блиско души и срцу просечног Србина. О богоцентричној друштвеној свести средњевековног човека у Србији, у односу на данашњу човекоцентричну друштвену свест, било је речи у претходном броју “Печата”. Свакако да се не могу негирати ни поједине негативне појаве у Немањићкој Србији, попут ратова брата против брата, устајања оца против сина или сина против оца…

КОНАЦ ДЕЛО КРАСИ

Свети владика Николај тим поводом овако пише: “То није неистина, али је неистина да је то и само то био садржај њиховог живота, да је то цео њихов животопис. Они причају причу донекле али не до краја. Као кад би свети Лука историчар апостолских дела, испричао о Савлу како је ватрено гонио хришћане, па ту застао и свршио причу, не испричавши други део, то јест, како се Савле обратио у Павла, гонитељ у апостола, грешник у покајника, христоборац у свеца”. Дакле, нико не спори да су и Немањићи грешили по људској слабости, али су се, истина, кајали за грехе и умирали као покајници. Мирослав Ћосовић, аутор књиге “Бизарни свеци српске цркве”, очито не зна за велико покајање Краља Владислава који на гробу свог стрица рекама суза измоли од светитеља пренос његових светих моштију у Србију.Мрзитељи не желе да прихвате велику мудрост српске народне пословице – конац дело краси.

vladika-nikolaj

Међутим, постоји још један злонамеран разлог, за напад на великане Немањићке Србије. То је непријатељска пропаганда против Православља, а са добрим разлозима се верује да је подстицана од језуита и Ватикана. Ако неко мисли да је “Хашко кривосуђе према Србима” изум ХХ века, грдно се вара. Пре свега Ватикан али и многе државне институције из Србији непријатељских земаља, радили су предано на фалсификовању српске историје. Старо језуитско правило да сто пута поновљена лаж постаје истина, свакако није први пут спроведено у “Пројекту Сребреница”, него такође има своју вековну историју у дејствима свих отпадника од Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, који се после свог отпадија у ствари бесомучно боре против Истине. И управо на такве “историјске” изворе се позива аутор књиге “Бизарни писци српске цркве”. Упутно је погледати које савремене ауторе, ту “алеју великана” историјске и религиозне мисли, цитира писац овог (не)дела.

СВЕТИТЕЉ ПО БАЈФОРДУ

Као уводничари који треба да разјасне читаоцима “како се постаје светитељ”, налазе се Мирко Ђорђевић и Живко Туцић, Сорошеви “верски аналитичари” без којих после “петооктобарске револуције”, па све до њихове смрти, није могло проћи готово ни једно блаћење усмерено према СПЦ. Чак је по потреби и Јован Бајфорд (доцент на Катедри за друштвене науке Отвореног Универзитета из увек нам пријатељске Велике Британије, познат по болесној мржњи према Светом владици Николају), позиван у помоћ када је требало објаснити народу како се постаје светитељ. Шта они знају о покајању, о Житијима Светих, о Савлу који је постао Павле, о Марији Египћанки и разбојнику на Крсту? Да ли до њихових срца и умова уопште може допрети чињеница да је Христос дошао да грешнике спасе, да се кроз покајање човек ослобађа од власти ђавола прелазећи под заштиту Христове љубави? Не! То је за њих једноставно – tabula rasa. Они делају са позиције људи који имају задатак да попљују све што је свето православном Србину, при чему немају ни елементарно познавање материје о којој пишу. У овој књизи често је цитиран и адвокат Жељко Фајфрић, доктор права са Универзитета у Крагујевцу, који је одједном постао “стручњак” за српски Средњи век. Не знам да ли он има неке везе са “индекс аферама”, али знам да његово тумачење (као и тумачење осталих аутора на које се позива писац ове књиге) српске средњевековне историје не може да испуни и заинтересује (не само верника, већ ни пуког читаоца) онако како то чине средњевековни хагиографи или велики познаваоци српске средњовековне историје попут Николаја Велимировића, Јустина Поповића, Лазара Мирковића и других. Разлог је јасан – док за једне Православље представља “апстрактно богословље” удаљено од живота, за друге је Црква Православна “стуб и тврђава Истине”. Из побројаних разлога јасно је да нема најелементарнијих предуслова за било какву “полемику” о хришћанским темама са овим мрзитељима, али има разлога да се неки моменти из средњевековне српске историје изнесу на чистац.

ЛОЗА ИЗ НЕМАЊИНОГ ГРОБА

Када пишу о Стефану Немањи, зачетнику светле историје Срба као православног хришћанског народа, који од тада па ево више од осам векова представља стуб Православља на Балкану, они кажу да је Немања био владар који ничим није заслужио да буде проглашен за светитеља. Страшног ли безумља и гордости људске! Немања је велики паћеник за Христа, за свој народ српски и за своју душу, Немања је преузвишени слуга Господњи, који је честито служио Господу и свом народу и као владар мачоносац и као монах крстоносац, Немању је Господ и после смрти прославио точењем светог мира из његовог гроба, па је прозван Симеон Мироточиви. Из Немањиног гроба изникла је и лоза од које хиљаде бездетних породица добише пород. Да видимо на кога се бизарни аутор позива у бизарној књизи, када пљује по великом Немањи. Између осталих мрзитеља и на папског надбискупа Гргура Гризогона, вероватног аутора “Љетописа попа Дукљанина”. Дакле, проклети поп Дукљанин и данас инспирише све мрзавце на свакојако делање против благочестивих хришћана.

Када поменути аутори пишу о Краљу Милутину као педофилу, такође се ослањају на најамничке душе обузете тамом Јудиног среброљубља, којима је пред очима само проклетих 30 сребрњака. Наравно да они нису у стању да се уздигну до витешког времена у којем над пораженим противником није вршен геноцид (како су то радили многи западни народи, нарочито англосаксонски “предводници демократије” – о том питању консултовати америчке Индијанце или индијске Сипаје), него се и царској деци давало царско достојанство, понекад и удајом малолетне принцезе за Краља. Први је ту гнусобу о Милутиновој педофилији протурио грчки историчар Нићифор Григора (1295 – 1360). Византијски Цар Андроник III је поверио Григори 1333. године преговоре са легатима папе Јована XXII ради склапања уније. Преговори су пропали због чврстог православног става у вери непоколебљивих исихаста. Када знамо колико су исихасти били увек цењени у српској цркви и на двору Немањића, јасна је и мржња овог историчара према Краљу Милутину. То је само један пример какве историчаре узимају мрзитељи као изворе за писање својих бизарник књига. Само развратни ум који блуди у мрачним тминама није у стању да види ту светлост узвишености православног витеза, те може поверовати оваквим “историчарима” да је Милутин био болесни педофил-сладострасник када се женио са малолетном принцезом. Смео бих се опкладити да би се и аутор ове бизарне књиге и уредник бизарног сајта који је преноси у наставцима – оптужујући Краља Милутина за педофилију – свим снагама залагали за одбрану сваког данашњег истинског педофила. Мрзитељи не могу схватити како је горко Краљ Милутин оплакивао пред игуманом манастира Пантократора грех према сину Стефану. Један други византијски историчар који није био папски слуга, Георгије Пахимер, сведочи да Милутин своју будућу краљицу није дочекао као супруг жену или владар потчињену, не на коњу како је било уобичајено, већ је кћер Православног Цара Милутин дочекао сјахавши кад је прилазила, то јест, какав је био обичај пред господарицом, а не пред супругом.

 

ПО КАЛУПУ ХАШКОГ ТРИБУНАЛА

Када мрзитељи пишу о светом Краљу Стефану Дечанском, практично га називају “касапином”. Чак се у књизи цитира братско писмо Стефана Дечанског, пуно љубави, написао брату Константину, јер се одао тешкој болести од које болују и многи данашњи српски властодршци – болести најамништва. У писму Стефан Дечански обраћа се брату Константину: “Зато престани са оним што си почео, дођи да усрдно видимо један другога и прими друго достојанство царства, као други син, а не ратуј са туђим народима на своје отачество (изгледа да је овај позив посебно разбеснео аутора књиге – Р.Г.),а довољно је мени и теби у толикој ширини земље живети, јер ја нисам Каин братоубица, но Јосифов друг братољубац. Његову реч јављам сада теби, као он тада ка браћи…”. Уместо братске руке помирења, коју само помрачена свест не би прихватила, Константин диже огромну војску (углавном туђина) на брата. И када је доживео страшан војни пораз у коме је и сам погубљен, за бизарног аутора бизарне књиге – Краљ Стефан је касапин и братоубица. Када је Стефан Дечански у бици код Велбужда до ногу потукао Бугарску војску која је кренула на Србију 1330. године са циљем да је у коалицији са Византијом потпуно покори, Србији је био потпуно отворен пут за освајање читаве Бугарске. Али српска војска не прелази на територију Бугарске и не уништава бугарску државу, ни за педаљ не проширује своју границу етничком бугарском територијом. Тешко је у читавој историји Европе наћи сличан пример који сведочи да после тако сјајне војничке победе у којој је непријатељ-агресор до ногу потучен, победничка војска не прелази границе своје етничке територије.

Као што смо рекли, циљ овог текста није писати “утук на утук”, већ направити једну општу реалну слику српке средњевековне православне државности, која се на жалост не може наћи у уџбеницима за историју у српским школама. Наравно да се може навести још много примера који показују бизарност напада на свете Немањиће, али смо се ограничили на неколико момената где се мрзитељи позивају на старе изворе, да би читаоци видели о каквим се “изворима” ради. Средњевековна папистичка историографија – по калупу Хашког трибунала!

НЕ – КУЧЕ ОД ЈУЧЕ

Аутор у овој бизарној књизи острвио се и на многе друге српске историјске личности, а не само на владаре Немањића (на пример на Деспота Стефана, Његоша, светог владику Николаја, чак и на поједине данашње владике СПЦ). Господ Исус је за себе рекао да је Он “Светлост Свету” и да они који ходе за њим неће бити у тами.

Српски светитељи и просветитељи су се током своје хришћанске историје трудили да прате пут свог духовног родитеља Светог Саве и имали су светлост живота. Та светлост се затвара за оне који напусте тај пут и они ходе у тами.

Као и код свих најамничких духова данашње другосрбијанштине, и код аутора ове бизарне књиге очигледна је патолошка мржња према свему благочестивом у српском роду. Тако мрзитељ у књизи наводи да Савина црква и Вуков језик везују микс етничких група које данас зовемо Србима. Цитирамо: “Идеалан назив за ову нацију која се данас нетачно зове Срби (по неким Словенима из Средњег вијека) био би Вукосавци”. Није потребно припаднику једног древног и у сваком погледу великог народа, који није “куче од јуче”, који вековима зна ко је и шта је, који вековима служи Истини као истински стуб правоверја на Балкану – правдати се пред којекаквим искомплексираним отпадницима свог рода, а данас припадницима народа насталог у Титовом Јајцу 1943. године. Међутим, Титогорцу треба одговорити без правдања – једна вештачка Титова нација: Југословени – нестала је после непуних пола века свог постојања. Колико ће опстати друге вештачке нације (мање-више такође настале у Титовом Јајцу), међу њима и Титогорци, показаће време. Но, једно је сигурно – српски народ ће жив бити све док се не буде одрицао својих великих светитеља и државотвораца.

Извор: Печат



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар