• Пљување по светитељима Господњим исто је као пљување на Сунце – увек се врати на лице пљувача. Добро и зло се никада не могу сјединити

Пише: Ранко Гојковић, православни публициста

У децембру 2014. у Црној Гори изашла је из штампе бизарна књига бизарног аутора, која сама по себи не завређује пажњу, али у ова времена свеопштег моралног пада обавеза је да зарад великана овог народа кажемо и коју реч о моралним наказама, ако ни због чега другог онда зарад младих покољења.

Бизарни писац је Мирослав Ћосовић, а бизарна књига је – “Бизарни свеци српске цркве”. Бизарна књига продаје се на киосцима и у супермаркетима у Црној Гори. Бизарни е. портал у Србији пре свега познат по моралном смраду текстова које публикује, почео је да у фељтонским наставцима преноси делове ове бизарне књиге. Шизофрени уредник тог бизарног портала није могао да не богохули и не пљује по многим српским угледним личностима, па чак и по дечијој безазлености једног Патријарха Павла, па сам лично почаствован што су се и моји текстови неколико пута нашли на мети тог опскурног портала и још опскурније “личности” главног уредника. Наравно, није ми падало на памет да реагујем на бизарности мрзаваца када је била реч о увредама упућеним мени лично, али када неко пљује по највећим синовима овог народа и најсветлијим страницима историје тог народа и државе српске, требала би због тога да реагује и држава, а не само појединци. Јер ради се о нападу на истинске стубове како Цркве тако и државе српске.

МИР ПРЕПУН ЛАЖИ

Но, пошто наша држава практично од петооктобарског државног удара на “београдском Мајдану” има прилично сервилан однос према петој колони Сорошеве најамничке другосрбијанштине, напад на наше светитеље и друге великане требало би да наиђе на одговор сваког савесног српског интелектуалца. То је уосталом и нека врста српске традиције коју су уочиле и поједине стране дипломате. Цитат из књиге “Балканске успомене” руског дипломате Василија Штрандмана:“Религија је код Срба нераскидиво везана за национална питања. Не подносе увреде Православне вере и на то реагују оштро и сложно. Па ипак, верски су трпељиви, не дирају људе других вера и живе у складу са својом последицом “брат је мио, које вере био”. У Београду се очувала и џамија и римокатоличка црква и синагога”. Дакле, одговор таквим мрзавцима долази искључиво због Истине о српским светитељима и другим српским великанима. Њима та помоћ није потребна, једноставно, пљување по светитељима Господњим је исто што и пљување на сунце, пљувачка се увек врати на лице онога који пљује. Потребно их је бранити због нас самих, због наше деце, због наше историје, због будућих поколења. Јер ватра не може да постоји заједно са водом, не може нешто бити истовремено и црно и бело, добро и зло се никада не могу сјединити. И ту је та разлика између мира духовног који су и пастири осетили оне Витлејемске ноћи када се родио Богомладенац, који осећају сви они који крену на истински пут Христов и мира препуног лажи и обмана који се скрива иза лицемерних призива за мир немирних богоборачких најамника и њихових газда – немирних богоборачких владара овога света који сеју смрт широм планете, а реч мир им не силази са уста. Пред подлим и потпуно отвореним притиском лаж заузима све јаче позиције, али они који имају са собом Истину, свесни су да “јединство у лажи” доноси само лажни мир, јер сам Господ такав мир никада није обећао. Напротив, Христос је сам категорички рекао да није дошао да измири Истину и лаж него да мачем расече Истину од лажи, Бога од мамона! Дакле, обећао је мач којим раздваја како се не би могли мешати добро и зло, мудрост и глупост, правда и неправда, милосрђе и насиље, животињски пориви и људскост, невиност и разврат…

БОГОЦЕНТРИЧНА ДРУШТВЕНА СВЕСТ

Управо Истина Христова и јесте циљ и сврха одговора тим мрзавцима, јер ништа није у стању тако оштро раздвојити Истину од лажи као што је у стању Христов мач Истине. Отуда ауторима ове књиге сматрам не треба одговарати серијалом, “утуком на утук”, Истином на сваки напад на наше светитеље и остале српске великане…Да би се такве бизарности могле читати у континуитету, неопходно је имати добар желудац. Зато се ограничавам на два текста у којима ћу покушати да представим једну општу слику српског Средњег века епохе Немањића, после чега представа о том периоду и одбрана тих наших великана од данашњих мрзаваца, добија ширу димензију. Та слика неминовно носи и једну врсту богословског печата, јер се ради о нападу на светитеље Господње. Такође, даћемо одговор на неке конкретне подле “оптужбе” мрзаваца.

Да би бизарност ове књиге постала јаснија, неопходно је бар укратко појаснити неке одлике српског средњег века (у поменутој бизарној књизи и фељтону, мрзавци су се углавном окомили на српске средњевековне светитеље) и магистралне разлике тог доба и нашег времена. Без схватања тих разлика, без схватања особености духа тог времена, тешко је схватити и великане тога времена у потпуности и у мери у којој то они свакако заслужују. Оно што додатно отежава то схватање у данашњем безбожном времену јесте чињеница да се истинска вера хришћанска, наша света вера Православна, пуким умом у потпуности не може ни схватити. За то је потребно и срце, тек кад се хришћанство прихвати срцем, у мери раста благочестивог живота и молитвености верујућег, шире се и умни видици који омогућавају човеку све веће схватање неизрециве и неизмерљиве величине Божије премудрости и милосрђа, па тако и деловања благодати Духа Светог кроз светитеље Господње.

Прво што треба истаћи у вези са Средњим веком, јесте чињеница да су само људи чији се ум пре свега у моралном погледу прилично помрачио, могли Средњи век назвати “мрачним”. Целокупна грандиозна уметност и култура Средњег века у православним државама била је богоцентрична, тежила божанској узвишености, што значи да је почивала на потпуно другачијој друштвеној свести од данашње човекоцентричне друштвене свести. Та уметност и та култура је својом охристовљеном узвишеношћу славила лепоту, доброту и праведност главног Ствараоца и Његове творевине. Дела српских средњевековних уметника представљала су материјализацију љубави према Христу, христоцентричност је била органски део целокупне културе живљења човека у нашем Средњем веку после мисије Светог Саве. Читав период турског ропства Срби су се у свом духовном бићу сачували од једне друге крајности од које се нису сачували “слободни” западни народи – сачували су се од потпуне секуларизације друштва као последице потпуно некритичног рационализма који негира ту христоцентричну узвишеност као виши степен лепог.

ОГРЕХОВЉЕНИ ЧОВЕК КАО СРЕДИШТЕ

Са продором рационалистичке доситејевштине уместо светосавског просветитељства и међу Србе почиње да се увлачи огреховљени човек као средиште читавог система уметничког и сваког другог делања. Била је то клица која је посвађала српску Цркву и школу, науку и теологију, клица која је пореметила величанствену и непоновљиву симфонију световне и духовне власти Немањићке Србије. Снага личности српских великана те епохе проистицала је пре свега из снаге њихове вере. И супротно томе, људи без вере слабе своју личност и стичу погрешну слику о Цркви и црквеној уметности. Та клица је попут лавине, са јачањем безбожништва и богоборства, утрла пут и мрзавцима који овако бизарно размишљају о средњевековним великанима Немањићке државе. Тако да није случајно да отворени богоборци Средњи век називају “мрачњаштвом”, док о српској средњевековној уметности у ХХ веку можда најлепше пишу не само врсни познаваоци те уметности, него и врсни богослови, свети владика Николај или – можда највећи литургичар ХХ века – професор др. Лазар Мирковић.

“Нико није глуп осим онога ко не може да види своје грехе и туђе врлине; нико није просвећен осим онога ко може да види и призна своје грехе и туђе врлине”. Ово размишљање светог владике Николаја Српског из “Охридског пролога”, хируршки прецизно одсликава горе писано – како стање духа морбидног пискарала из Црне Горе и уредника сајта у Београду који то бизарно пискарање преноси, тако и стање духа наших просвећених великана. Из свега написаног може се извести и кратак закључак – за људе чији се дух не уздиже изнад духа учесника “фарме” и сличних серијала и којима је прљави Сорошев новац једини ауторитет, свакако да не може бити јасан живот и дело српских средњевековних витезова духа, за које је Јеванђеље Христово представљало највећи ауторитет. Управо Јеванђеље Христово и однос према њему и представља тај бритки мач о коме смо говорили, мач који раздваја мрачне од светлих душа.