Ранко Гојковић: АЛОЈЗИЈЕ СТЕПИНАЦ – РАТНИ ЗЛОЧИНАЦ ИЛИ СРПСКИ ДОБРОВОЉАЦ

Ранко Гојковић: АЛОЈЗИЈЕ СТЕПИНАЦ – РАТНИ ЗЛОЧИНАЦ ИЛИ СРПСКИ ДОБРОВОЉАЦ

  • Напомена аутора: На Седмој међународној конференцији о Јасеновцу која је 22 и 23 маја одржана у Бања Луци, Председник Републике Српске Милорад Додик је у надахнутом обраћању истакао да учесници конференције и целокупна србска патриотска јавност морају разбијати све митове и покушаје ревизије многострадалне историје србског рода.

    Овај текст је реакција на један од таквих лажних митова које су између два рата па до данашњег дана протурали Ватикан и језуити, о томе да је Алојзије Степинац био наводно србски добровољац. Сада су тај мит почели протурати и србски свештеници. Од малих ногу сам научен да поштујем свештеничку мантију и надам се да отац Радивоје Круљ ову аргументовану реакцију на потпуно неаргументоване тврдње неће доживети као нешто лично.

    Моја жеља је само да се у србској јавности више не промовише лажна слика о Алојзију Степинцу и желим да верујем да су изнете тврдње оца Радивоја биле плод незнања и нечије манипулације, а не лоше намере…

 

Ранко Гојковић на Седмој међународној конференцији о Јасеновцу у Бањалуци

Период између две конференције о Јасеновцу, као да је обележио „дијалог“ који се водио око ратног злочинца Алојзија Степинца између високих црквених великодостојника СПЦ и „Римокатоличке такозване цркве“. У том периоду (мај 2016. године) „Фонд Стратешке Културе“ је у Удружењу књижевника Србије у Београду одржао Округли сто „Канонизација Алојзија Степинца – изазови и одговори“ на коме је учествовала и неколицина учесника ове Конференције (и моја маленкост) и са тог скупа је изашао веома квалитетан зборник радова. И то је била прилика да онај ко жели, може подробније и са више аспеката да се упозна са делатношћу поменутог ратног злочинца и великодостојника римокатоличке такозване цркве. Да не би било нејасноћа, термин „римокатоличка тзв. црква“ који помињем, утемељен је на одредбама Првог и Другог Ватиканског концила, које по својој јеретичкој и богохулној суштини увелико превазилазе све јереси које су од стране Светих Отаца Цркве осуђене на седам Васељенских сабора, па сматрам непримереним ту организацију називати Црквом. Проглашење Алојзија Степинца за „блаженог“ од стране „римокатоличке тзв. цркве“ нас и не треба да посебно забрињава, па ни да нас изненађује – каква црква, такви и светитељи. Али брине и изненађује када од српских православних клирика чујемо одбрану овог ратног злочинца, при том апсолутно неутемељену и апсолутно лажну!

Кратак „историјско-црквени“ осврт о односу „римокатоличке тзв. цркве“ према српском православном роду изнео сам у свом реферату са претходне конференције о Јасеновцу од пре четири године и он се у електронском облику може погледати на следећој адреси: http://sabornik.rs/index.php/kolona-urednika/1222-krvava-crkva-protiv-crkve-hristove

Дакле, из тог кратког историјског осврта на најекстремниjе примере вековне србофобије Запада (која је по правилу покретана или усмеравана из Ватикана) до периода Другог светског рата, може се извести несумњив закључак: За развој и стравичне размере србоцида као „тоталног геноцида“ током Другог светског рата, огромне „заслуге“ имао је управо Алојзије Степинац.

* * *
Но, да се вратимо теми из увода, да нас брине одбрана ратног злочинца од стране православних клирика. Цитирам мостарског пароха оца Радивоја Круља из интервјуа који је дао за „Прву ТВ“ у августу 2016. године. Ко жели може на следећем линку одгледати целу емисију, а моменат када отац Радивоје говори о Степинцу почиње у 23 минуту интервјуа

Дословно цитирамо оно што је отац Радивоје Круљ рекао том приликом о Степинцу:

„Мислим да у вези тога некако треба разбијати те предрасуде и са једне и са друге стране. Рецимо, што се тиче Алојзија Степинца, јако ми је симптоматично да се рецимо једна јако важна ствар уопште не експлоатише ни у српским, ни у хрватским медијима. А то је да је Алојзије Степинац, за разлику од многих наших дједова и прадједова који су овде били регрутовани у Аустро-Угарску војску и борили се на страни А-У војске, наравно, нису они то хтјели, али када су добили позив за регрутацију и хтјели, не хтјели, отишли су у А-У војску, а Алојзије Степинац који је такође добио позив за регрутацију у А-У војску је то избјегавао и пребјегао је у Италију која је била на страни Антанте и тамо се прикључио и добровољно се јавио у српску војску. И носилац је Солунске споменице, значи био је на Солунском фронту и учествовао је у ослобођењу, доле од Македоније, преко Црне Горе, Босне и Херцеговине, Славоније, Далмације, Хрватске, па све до Словеније. И то да је Алојзије Степинац српски добровољац, то се скроз прећуткује у српској јавности, не знам зашто, вероватно јер је постављена та мантра – Алојзије Степинац је злочинац и тачка. Ма, без везе, мислим, то је једна флоскула која нема никакве везе са реалношћу. Исто као што је некако у Хрватској јавности постављено то да је Дража Михаиловић ратни злочинац и точка. И сврставање тог покрета са Недићевим који је био у служби фашистичке Немачке или оним Љотићевим, како се зове то, Љотићевим покретом који је био директна полиција фашистичке Немачке у Србији и за разлику где читав свијет, значи Америка одликује Михаиловића и Југословенску војску у Отаџбини највећим заслугама за ослобођење итд. И имамо процес и једном и другом, овом у Београду, овоме у Загребу, а знамо сви какви су то били судови…“.

Свакако да схватам да у данашњем Мостару није лако бити православни свештеник, схватам и да свештеник мора бити веома пажљив у изражавању, али не схватам и не могу да схватим да се са овако површним знањем, боље рећи незнањем, може говорити о овако важним темама.

Нико свештеника Круља не би осуђивао да је дипломатски одговорио на ово питање, да се нада да ће формирана Комисија донети нека нова сазнања и томе слично, али причати бајке о Степинцу и називати „флоскулом која нема везе са реалношћу“ оптужбе да је он ратни злочинац, свакако је за сваку осуду. Као што ћемо показати ниже, ни једна једина тврдња из овог осврта оца Радивоја Круља о Степинцу, није тачна.

СТЕПИНАЦ НЕ САМО ДА НИЈЕ ИЗБЈЕГАО РЕГРУТАЦИЈУ, НЕГО ЈЕ БИО УЗОРАН АУСТРО-УГАРСКИ ВОЈНИК

Да кренемо редом.

Прво, млади Алојзије није избегао регрутацију у Аустро Угарску војску како тврди отац Радивоје, него је као матурант загребачке гимназије, одмах пошто је напунио 18 година регрутован 29. јуна 1916. године и обукао униформу Аустро-угарске војске као припадник 96 Карловачке пуковније.[1]

Упућен је у „частничку“ (официрску – Р.Г.) школу где му је командант био каснији усташки ратни злочинац Славко Штанцер, тада једноруки инвалид са српског фронта.

Дакле, не само да није одбио регрутацију, него је био узоран војник Аустро-Угарске армије који је по окончању официрског курса (завршио курс 20. фебруара 1917. године), а пре слања на фронт, посетио своје колеге у семеништу и том приликом критиковао италијанску пропаганду која авионима баца пропагандне летке.

Заставник Алојзије је на италијанском ратишту стекао чин поручника 96. пешадијске пуковније из Карловца и учествовао је у жестоким борбама око Горице и на Сочи, да би се потом са својом јединицом утврдио у подручју Пијаве. Језуити у своје редове не примају недисциплиноване људе и сваки припадник језуитског реда се контролише по питању дисциплине пре примања у редове језуита. Тако је и војни свештеник Мирослав Ванин, језуита код кога је прислуживао Алојзије Степинац у јединици, по питању дисциплине, дао најбоље препоруке за младог Лојзека.

УЧЕШЋЕ РЕДОВА АЛОЈЗИЈА У БИЦИ НА ПИЈАВИ 

Међутим, најважнија битка у којој је учествовао Степинац била је офанзива А-У- армије на Пијави од 15. јуна 1918. године која се завршила потпуним неуспехом А-У- армије, у којој је живот изгубило око 200 хиљада војника са обе стране. Тада је и доспео у италијанско заробљеништво, али постоје три верзије начина на који је Лојзек постао заробљеник.

Једна је лично Степинчева, коју је по његовом казивању записао Јосип Вранековић читавих 40 година после тог догађаја, да се тукао на живот и смрт док није био рањен и тако допао италијанског заробљеништва. Друга верзија је да се купао у Пијави и том приликом су га заробили Италијани, а документи су му остали на другој обали и да су га Италијани три дана водили голог и босог у купаћем костиму. Трећа и највероватнија верзија је да се Лојзек упркос ранијој дисциплинованости, у хаосу који је настао италијанском контраофанзивом, уплашио и просто предао Италијанима, али је то касније прикривао да не би окрњио ауторитет у својој пастви, јер издајнике не воле ни у једној армији.

Да је ова верзија најлогичнија указује запис генерала Глез фон Хорстенауа који је по изричитој Хитлеровој жељи дошао 1941. године у дипломатско-обавештајну мисију у НДХ. Имајући у виду да је Глез фон Хорстенау био управник Ратног архива у Бечу између два рата, не може се сумњати у његово познавање ситуације у редовима А-У армије у Првом светском рату. Дакле, Хорстенау пише да је Степинца први пут видео на сахрани Петра Кватерника, рођеног брата злогласног Славка Кватерника.

Опело је вршио Степинац лично, а Хорстенау наводи да није желео да се поздрави са војним бегунцем. Вероватно је та чињеница предаје непријатељу која се свакако није допадала острашћеним усташама, утицала на његово касније затварање очију пред злочинима над Србима, јер се издаја у рату морала правдати…

НАКОН ПЕТ МЈЕСЕЦИ ЗАРОБЉЕНИШТВА У ИТАЛИЈИ СТЕПИНАЦ ПРИХВАТА ИДЕЈУ ЈАДРАНСКЕ ЛЕГИЈЕ

Степинац у заробљеништву у Италији остаје пет месеци и тамо прихвата идеју Јадранске легије, за коју се залагао Анте Трумбић као члан Југословенског одбора у Лондону током Великог рата. По његовој замисли Јадранска легија као оружани састав од ратних заробљеника царско-краљевске војске у Русији и Италији требало је после победе српске војске да „глуми“ ослободиоца Далмације од италијанске окупације. Штавише, од регента Александра, Трумбић је захтевао да припадници Јадранске легије не учествују у борбама за ослобођење.

Бајке о српском добровољцу о којима прича отац Радивоје, нису ништа друго него огољена пропаганда Ватикана и лицемерних хрватских политичара какви су били Влатко Мачек и Анто Трумбић. Ратни заробљеници Срби масовно су се добровољно јављали у српску војску, али подмукли Енглези нису дозвољавали упућивање заробљеника из Италије на Солунски фронт. Аустријски заробљеници римокатоличке вероисповести у Италији, опредељивали су се за будућу Јадранску легију, а православни Срби уз веома ретке неправославне изузетке, за српске добровољце. Тако су ти заробљеници подељени чекали нову одлуку Италијанске владе. Тек пошто је, на Крфу опорављена, витешка српска армија уз помоћ дивизије руске браће и француске колонијалне војске извршила пробој Солунског фронта, савезници у оштријем облику захтевају слање италијанских заробљеника на Солунски фронт. Тада регент Александар на захтев Југословенског одбора формира ту фамозну Југословенску дивизију (премда су и у њој језгро чинили српски добровољци из Русије и САД) пошто је претходно расформирао Вардарску дивизију српске војске.

СТЕПИНАЦ СТИЖЕ НА СОЛУНСКИ ФРОНТ ТЕК НАКОН ШТО ЈЕ ФОРМИРАНА КРАЉЕВИНА СХС

Да подсетимо, Срби су извршили пробој Солунског фронта у септембру 1918. године, а формирање ове дивизије је извршено тек 14. јануара 1918. године, а сам Степинац на Солунски фронт стиже тек у децембру 1918. године када је већ била формирана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца! Дакле, италијански заробљеници из редова Аустро-Угарске армије међу којима је био и Алојзије Степинац, у Солун су стигли после капитулације Бугарске и у тренутку кад је Аустро-Угарска малтене капитулирала (10. новембра 1918. године абдицирао је Карл I, Аустро-Угарски цар), а отац Радивоје га назва не само српским добровољцем, него и носиоцем Споменице. Као што знамо, носиоци споменице су били само они који су пешке прешли Албанију…

Даља трагична српска прича је већ познатија, хрватски ратни губитници су током ХХ века у два светска рата, захваљујући српској наивности и енглеској подлости, облачили униформе победничке српске армије и сврставали се од губитника на страну победника. Тако Алојзије Степинац, официр непријатељске Аустро-Угарске армије, ни крив ни дужан, добија чин потпоручника срПске војске и навлачи српске еполете.

БАРУТ НИЈЕ ОМИРИСАО 

Отац Радивоје нас даље поучава како је Степинац учествовао у ослобађању, малтене читаве бивше Југославије. Цитирамо: „носилац је Солунске споменице, значи био је на Солунском фронту и учествовао је у ослобођењу, доле од Македоније, преко Црне Горе, Босне и Херцеговине, Славоније, Далмације, Хрватске, па све до Словеније“. Међутим, права истина је да Степинац није ни омирисао барут (ако не рачунамо његово учешће у армији Аустро-Угарске пре заробљавања), него је распоређен у позадини тек ослобођених делова српске Отаџбине, у јединицама које су одржавале ред због шиптарске побуне.

У дубокој позадини далеко од фронта, у Врању, Гњилану и Приштини провео је време Лојзек до пролећа 1919. године кад се шиптарска побуна умирила и кад је демобилисан. У међувремену је донета уредба да се резервни официри унапреде у виши чин приликом демобилизације, па се тако Степинац вратио кући преко Београда у чину поручника, у униформи српске армије, што је неко забележио и на фотографијама.

Лукави Латини то и данас користе као аргумент у одбрани Степинца, а наивни Срби мисле да се заиста радило о српском добровољцу.

НА ЗАГРЕБАЧКОМ СВЕУЧИЛИШТУ НИЈЕ ПОЛОЖИО НИЈЕДАН ИСПИТ

Када је Алојзије после неуспешних цивилних аграрних студија на Загребачком свеучилишту (студирао од 1919 до 1922. године – овде није згорег поменути чињеницу коју истиче његов званични биограф да Степинац на тим студијама није успео положити ни један једини испит) уписао студије на Ватиканском теолошком факултету, лукави Латини су одмах увидели згодну прилику да у новоствореној држави прогурају свог човека као тобож просрпски орјентисаног римокатолика, који је, забога, носио српску униформу и то још официрску!

И почело је, нама православнима по злу познато, језуитско „брушење душе“ будућег надбискупа геноцида, који је по плановима језуита требало да замени остарелог србофоба Анту Бауера на загребачком Каптолу. Језуитима нису потребни паметни, њима не смета што Лојзек није био у стању за три године положити ни један једини испит на не баш тешком факултету, важно је да је послушан и дисциплинован и „испраног мозга“…

Наравно, и поменути Мачек учествује у језуитској пропаганди о „солунском добровољцу, официру Степинцу“ па је обради подвргнут и сам Краљ Александар, јер је Ватикану било потребно да се пре устоличења новог надбискупа добије и одобрење владара. Тако се приликом посете Загорју, Краљу сервира познанство са „оцем Солунског добровољца“ уз истицање жеље да Хрвати коначно добију Хрвата за надбискупа, пошто Хрвати нису били државотворни народ, поглавари у Загребу су пре тога углавном били Аустријанци, Мађари или Италијани. Треба да се зна чињеница, да су захваљујући српском Краљу, Хрвати коначно успели добити надбискупа из свог народа.

УСТАШКИ ВИКАР И ПОГЛАВНИК: Степинац и Павелић

 

ДА ЈЕ ВЕЋЕ СЛОБОДЕ И ПАСТИРА – СРБИЈА БИ ЗА 20 ГОДИНА БИЛА КАТОЛИЧКА

Пропагандна машинерија Ватикана је радила пуном паром, зарад слике о „југословенству“ будућег „надбискупа геноцида“ како га назва Ривели, он учествује и на соколским приредбама и Алојзије је промовисан у најмлађег римокатоличког бискупа на свету и постављен је за „вршиоца дужности“ уместо остарелог Бауера. Упоредо се радило на добијању сагласности Краља. Знајући за Краљеву одбојност према цареубицама у Русији, „избрушени“ од стране језуита, Степинац форсира антикомунистичку реторику. Он се на речима заклиње Краљу на верност, а на делу сарађује са илегалном усташком терористичком организацијом, нудећи језуитске самостане за обуку будућих нациста и фашиста који га и финансирају. Истовремено, Степинац ради и на пројекту Конкордата. Колико су Срби били наивни верујући у његово „југословенство“, сведоче речи из Дневника Алојзија Степинца записане 1934. године, сад већ као хрватског верског поглавара: „Да је већа слобода и довољно пастира, Србија би била за 20 година католичка“…

У наставку реферата покушаћемо доказати да нису оптужбе против Степинца мантре и флоскуле које немају никакве везе са реалношћу – како то тврди отац Радивоје Круљ, – него су мантре и флоскуле управо оно што он тврди – то јест, покушаји оправдања овог жестоког србофоба.

ПАПА ПИЈЕ 1937. ГОДИНЕ НАЈАВИО СРПСКИ ПОГРОМ

Страшну најаву геноцида Срби су добили са највишег места. Папа Пије XI после обарања Конкордата од стране СПЦ, у службеном гласнику Ватикана „Oservatore Romano“ 17.12.1937. године практично најављује будући српски погром: „Доћи ће дан а волео бих да то не морам казати, али сам дубоко уверен – доћи ће дан када неће бити мален број душа које ће зажалити што нису широкогрудо, великодушно и активно примили велико добро као што је оно, што је заступник Исуса Христа (значи он, папа – Р.Г.) нудио њиховој земљи…“. Тај србоцид је у клеронацистичкој НДХ обухватао биолошки, културни и духовни геноцид, што је академик Динко Давидов назвао Тотални геноцид. Остатак недокланог српског народа са простора НДХ листом је оптуживао представнике Римокатоличке тзв, цркве за своја страдања.

Једно од најпотреснијих докумената о том „удруженом злочиначком подухвату“ и улози Римокатоличке тзв. цркве у усташком животињском дивљању, стиже од италијанског генерала Александра Лузана, који у писму Дучеу о стравичном злочину у Пребиловцима сведочи: „На вечну срамоту наше, римске цркве – и један божији човек, један жупник, у свему томе је учествовао…“.

Да je плански смишљена и систематски спровођена акција против СПЦ и српског народа била базирана на претходном споразуму са Римском куријом, јасно се види и из једног акта Конгрегације за Источну цркву у Риму од 17. јула 1941. године упућеног Загребачком надбискупу. У овој Конгрегацији између осталог пише, да у Риму очекују велике успехе, „на обраћању неуједињених (тј. православних Срба у Хрватској) у покорност папи“, да je РКЦ захвална Загребачком надбискупу на успесима у досадашњој његовој акцији на покатоличавању Срба, уједно подстичући Степинца и његове бискупе да наставе рад на правилном развоју католицизма „пошто сада постоје толике наде за o6paћaње несједињених.“

У ПИСМУ ПАПИ ПОТВРЂУЈЕ ДА ЈЕ 244.000 ЉУДИ ПРЕКРШТЕНО

Овај акт је састављен у Риму непосредно после посете поглавника НДХ др. Анте Павелића папи Пију XII (Пије XI се упокојио 1939. године и његов наследник био је Пије XII), у тренутку кад су српски народ и СПЦ били стављени изван закона. Степинац у једном писму папи наводи да је укупно 244. 000 људи прекрштено. Вероватно само Каптол и Ватикан знају тачан број, међутим, по неким показатељима и подацима појединих високих римокатоличких великодостојника, у клеронацистичкој НДХ прекрштено је преко 350. 000 лица.

О потпуној симфонији световне и “духовне” власти, то јест Павелићевог режима и Степинчевог клира, сведочили су и поједини Хрвати, бивши свештеници тзв. Римокатоличке цркве. Хрватски књижевник Ђуро Виловић, као бивши свештеник тзв. РКЦ одлично је познавао њено унутрашње устројство и рад свештеника и фратара између два рата, па у свом делу “Крвава црква” пише: ”Хрватски попови и фратри, дали су усташком покрету за време Југославије несразмерно више и издашније у громорним беседама са олтара, проповедаоница, исповедаоница, конференцијских столова разних црквено-религиозних организација – него се то било каквим опипљивим документима даде утврдити. Тај је њихов усташки рад широк и многострук”. Велики историчар Виктор Новак, овако је окарактерисао ту симфонију римо-католичанства и усташтва: ”Учествовање католичке цркве у усташком покрету дало му је пред широким масама сигуран изглед легитимитета… У својим сазнањима о усташтву често не можете разликовати што је усташко, а што клерикално, што је клерофашистичко, а што католичко. И странцу који би се нашао у НДХ за тих година окупације, морало је бити јасно да се у тој НДХ није нитко, ни једна странка, ни један друштвени ред, није толико ревносно залагао за усташтво као католичка црква”.

ПОСЛАНИЦОМ ОД 28. АПРИЛА 1941. ГОДИНЕ СТЕПИНАЦ ДАО ЛЕГИТИМЕТ ЗЛОЧИНАЧКОЈ НДХ

Већ 12.априла у поподневним часовима Степинац са пратњом у Банским дворима посећује и Славка Кватерника, да би му изразио своје најбоље жеље за срећу, бољитак и напредак хрватског народа у самопроглашеној држави НДХ. Степинац ће 16. априла 1941. године, одмах по доласку у Загреб посетити и поглавника НДХ Анту Павелића, пружајући му своју пуну подршку. Својом посланицом од 28. априла 1941.године, дао је Степинац пуни духовни легитимитет нацистичкој НДХ и као син хрватског народа и као првосвештеник „свете цркве“.

Овим радњама резервни југословенски официр Алојзије Степинац је, у складу са свим законодавствима у свету, починио акт велеиздаје Отаџбине у рату. Док он чини све ово горе наведено, Југославија као држава још увек постоји, али је руше не само спољашњи агресори, него и унутрашњи издајници попут Степинца, резервног официра Југословенске армије. У јуну 1941. године (у време кад је клање Срба увелико у току), Степинац постројава пред Павелићем целокупно бискупство испред цркве светог Марка у Загребу. “Блажени” је служио и свечану мису задушницу Јури Францетићу, вођи Црне Легије. Заједно са још 11 свештених лица РКЦ биће Степинац именован у Хрватски сабор 1942. године, и лично ће одржати поздравни говор, пре него што поглавник Анте Павелић крочи у Маркову цркву у Загребу. Укључивањем у Хрватски сабор као његов члан, успоставио је Алојзије Степинац пуну световну сарадњу са нацистичком НДХ па се она с пуним правом може звати клеронацистичком државом.

СВЕТА СТОЛИЦА ИМЕНОВАЛА СТЕПИНЦА ЗА ВОЈНОГ ВИКАРА

Света Столица је именовала Алојзија Степинца и за «Vojnog vikara sine titulo» целокупне хрватске нацистичке војске, о чему ће га лично обавестити Рамиро Марконе, папски легат код НДХ, а опширно ће то описати загребачко гласило „Хрватски народ“. О лицемерју Свете Столице говори и чињеница да је упркос очигледно пуној подршци НДХ и даље имала дипломатске односе са југословенском владом у Лондону. Дакле, “блажени” тзв. Римокатоличке цркве, Алојзије Степинац, није био само црквени вођа него и војни викар усташке војске, то јест, највећи војни свештеник усташа и домобрана. То значи да је Загребачки надбискуп као војни викар војске НДХ, у име папе управљао црквеним животом војних јединица НДХ, то јест војска НДХ је De jure представљала посебну бискупију “kroz koju djeluje sveta katolička i apostolska Kristova crkva” како каже канон 368 тзв. Римокатоличке цркве.

ОПТУЖБЕ ПРОТИВ УСТАШКЕ ДРЖАВЕ НАЗВАО „СРБИЈАНСКОМ ПРОПАГАНДОМ“

Војни викар Степинац именоваће већ 20. јануара 1942.године војне душебрижнике у јединицама хрватске војске и поделити им жупничку јурисдикцију, а за своје заменике именоваће Стјепана Вучетића и Вилима Цецељу, као већ истакнуте усташе и одобриће Цецељин молитвеник “Хрватски војник” за усташку војску. Војни свештеници у хрватској нацистичкој војсци имали су истакнуту улогу у подстицању припадника оружаних снага на вршење масовних убистава, у оквиру државног пројекта геноцида над Србима. Као и остали многобројни свештеници РКЦ и они су за своје заслуге одликовани високим државним одликовањима нацистичке НДХ. Подршка РКЦ нацистичкој НДХ трајала је практично до самог краја те државе, о чему сведочи посланица хрватских бискупа од 24.марта 1945.године. Упркос свему, Степинац ће без икаквог срама оптужбе против усташке државе назвати „србијанском пропагандом“ све до самог краја клеронацистичке НДХ.

ОМОГУЋИО САКРИВАЊЕ УСТАШКЕ АРХИВЕ

Степинац је сачекао мирно долазак партизана у Загреб 6.маја 1945.године, претходно омогућивши да се у римокатоличким самостанима сакрију усташке архиве и опљачкане драгоцености и део злата богатих Срба и Јевреја, који су убијени у логорима широм НДХ. Одобрио је и да се терористи из покрета„ „крижара“ који су се убацивали из Аустрије и Италије сакривају у самостанима тзв. РКЦ, на тај начин одлучујуће доприневши успостављању зликовачког пројекта „пацовских канала“ Ватикана. Као што знамо, захваљујући том пројекту доказани ратни злочинци су се преименовали у борце против „комунистичке пошасти“. Међутим, Алојзије није због своје србофобије био велика сметња Титовим комунистима и на великој победничкој паради у Загребу седео је поред Владимира Бакарића и једног совјетског генерала (та фотографија налази се на задњој страни корица поменутог зборника о Степинцу у издању ФСК).

Тек када је дошао у лични сукоб са Јосипом Брозом Титом, јер је одбио да подржи пројекат јачања протестантске Старокатоличке цркве у Хрвата, Степинац ће бити оптужен од стране Титовог режима.

Оцу Радивоју се у цитираном делу његовог интервјуа који се односи на Степинца, не може апсолутно замерити једино алузија на комунистичке судове („знамо сви какви су то били судови…“), међутим, он прећуткује чињеницу да је у овом случају оптужба комунистичког суда заснована на стварним, а не измишљеним доказима за његову сарадњу са клеронацистичким режимом НДХ.

Као што отац Радивоје прећуткује и чињеницу да тај суд није оптужио Степинца и за други његов тежак ратни злочин – подстицање хрватских нацистичких војника на дело геноцида против Срба, Јевреја и Рома. Комунистичко суђење Степинцу бацило је у сенку монтирано суђење и егзекуцију првог герилца у Европи Драже Михаиловића.

Тако су заборављене истинске жртве Срби, а Хрвати као највернији сарадници нациста, захваљујући суђењу Степинцу у очима светске јавности постају жртве.

Дакле, алузија на комунистичке судове, којима се заиста не може одати признање за праведност, у овом случају је више употребљена у сврху одбране Алојзија Степинца, него у сврху раскринкавања комунистичког правосуђа.

ЗАШТО КОМУНИСТИ НИСУ ХИТЛЕРОВУ ПАРТИЈУ НАЗИВАЛИ ПРАВИМ ИМЕНОМ 

Отац Радивоје критикујући комунистичке судове, истовремено прихвата њихову терминологију, па Хитлерову Немачку назива фашистичком, а не национал-социјалистичком. Комунистима је сметала одредница „социјалистичка“ у називу Хитлерове Националсоцијалистичке партије, па су ту државу звали фашистичком, но, то није разлог да је тако и ми данас зовемо…

Степинац је од стране тог суда осуђен на 16 година робије и губитак грађанских права. Робијао је 5 година у затвору Лепоглава, где је имао можемо слободно рећи хотелске услове у односу на поједине српске епископе у комунистичким затворима. Не можемо а не истаћи, са болом у души и стидом у срцу, да је у то исто време епископ Јоаникије Липовац коме је једина кривица била његов антикомунизам, налазио у ужасном стању у комунистичком затвору у Аранђеловцу, прљав, подеран, вашљив, пун гнојних рана, без дозволе за било каквом негом или лечењем.

КОМУНИСТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК САХРАЊЕН У ЗАГРЕБАЧКОЈ КАТЕДРАЛИ 

И да је за разлику од Степинца, коме је омогућена сахрана у катедрали, епископ Јоаникије овлаш закопан испод неког дрвета и бујице су му разносиле кости. Тако да су лицемерне кукумавке паписта (и папофила!) о страдању Степинца под комунистима. Степинцу је чак уређена и просторија за молитву, а додељен му је и свештеник тзв. РКЦ (осуђени усташки јатак) као министрант (помоћник). Ватикан је одмах после пресуде донео декрет о изопштењу свих који су морално или физички учествовали у суђењу надбискупу.

Да кажемо на крају да је Степинац преминуо 1960.године од леукемије и упркос законској одредби о сахрани робијаша, одлуком Титових власти је дозвољено да се сахрани у загребачкој катедрали. Надбискуп Фрањо Кухарић је годинама водио интензивне активности на посвећењу Алојзија Степинца, па Конгрес кардинала и бискупа РКЦ, на седници од 5. маја 1998.године, једногласно доноси одлуку о „мучеништву“ Алојзија Степинца, кандидујући га тако за свеца!

ДОКАЗА СТЕПИНЧЕВЕ НЕХРИШЋАНСКЕ МРЖЊЕ ПРЕМА СРБИМА ИМА НАПРЕТЕК

У закључку да кажемо да је тешко наћи доказе личног учешћа Алојзија Степинца у неком конкретном злочину, али чак и уколико занемаримо очигледан акт велеиздаје Алојзија Степинца према држави Југославији, доказа његове апсолутно нехришћанске мржње према православним Србима има на претек.

Чак и да узмемо да су тачне опсервације Хорстенауа да се не ради о превише интелигентној личности (то смо поменули приликом катастрофално неуспешних студија аграра у Загребу), његово писмо кардиналу Маљонеу од 23. маја 1943. године, говори да он свакако није био ни мутав.

Таква чудовишно лицемерна и нечасна одбрана усташког режима не може потећи од мутавца. Језуитско зло зна да и не баш паметне људе учини виспрено успешним за њихово дело. Тако, у тренуцима док српска крв у усташкој држави тече потоцима, ми од овог језуите слушамо похвале Павелићеве државе, јер је замислите, декретом забранила побачаје, порнографију и богохуљење! А вапај недокланих Срба који је и врхушку Ватикана натерао да реагује, Степинац у том писму овако карактерише: „Осјећам се дужним упозорити Вашу Екселенцију, да материјал који је Светој Столици послала српска пропаганда, служи само томе да у очима Свете Столице умањи углед режима у Хрватској“.

Дакле, више је него чудно да српски свештеник брани овако ревносног заштитника усташког режима! Уколико то заиста жели, у очигледност кривице Алојзија Степинца свештеник Радивоје Круљ се може уверити како међу српским сведочењима и архивима СПЦ и државним архивима Србије, тако и међу списима италијанских и немачких дипломата и војних команданата на терену, да и не говоримо о тајним архивима Ватикана.

ОСНИВАЧ И ПОКРОВИТЕЉ „ЧИСТЕ КАТОЛИЧКЕ АКЦИЈЕ“

Алојзије Степинац је преко многобројних крижарских удружења, а пре свега преко „Чисте католичке акције“ (чији је био оснивач и покровитељ и на чијој је седници на католички Васкрс 1936. године усвојен програм „усташког ослободилачког покрета“) одлучујуће допринео да се у свести његове пастве укорени став да су Срби реметилачки фактор и да једноставно треба да по сваку цену нестану из државе Хрватске.

Управо су представници и присталице те организације били главни извршитељи покоља над Србима. Степинац је био председник Одбора за покатоличавање Срба који је основан 1941. године. Доказано је масовно учешће њему потчињеног клира у злочинима над Србима. Српска Православна Црква у Србији, њени клирици и паства, са ужасом су прикупљали све нова и нова сведочанства од стране пристиглих преживелих свештеника и избеглог народа, о злочинима у НДХ уз аминовање и учешће римокатоличког свештенства.

Упркос заташкавањима и прикривањима од стране Ватикана и србофобне титоистичке послератне власти, сачувана архивска грађа непобитно доказује да је покушај истребљења српског народа у НДХ припремљен и вршен под надзором хрватског римокатоличког свештенства и редовништва, на чијем челу је био Алојзије Степинац.

Дакле, непобитна је чињеница да је од почетка до краја рата, својим нескривеним јавним ставом подржавао клеронацистички усташки покрет, што у крајњој инстанци не може да значи ништа друго него да је нескривено и јавно подржавао и покољ Срба.

То је укратко слика о Степинцу у светлости истине, у светлости историјске науке која се не обазире како на политичке интриге, тако ни на мантре о „братству-јединству свих наших народа и народности“. То би требало да имају у виду сви непристрасни истраживачи наше прошлости, а можда више од других клирици СПЦ, па тако и парох из Мостара Радивоје Круљ.

АУТОР ТЕКСТА: РАНКО ГОЈКОВИЋ 
УРЕДНИК САЈТА САБОРНИК
ИЗВОР: САБОРНИК.РС 

 

[1] Све ово може се прочитати у књизи Степинчевог биографа-хагиографа, римокатолика Алексе Бенигара „Алојзије Степинац – хрватски кардинал“, која је издата у Риму 1974. године, на страни 41 говори се о тој регрутацији. Многи подаци у даљем тексту такође су узети из те књиге – Р.Г..

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору
  1. srbo Reply

    БРАВО за истину.Нема се шта додати.

  2. Pingback: Са свима лијепо, ни са ким поштено!

  3. Pingback: ХЕРЦЕГОВЦИ У СРБИЈИ: Чиме је Паљетак заслужио Шантићев шешир?

Оставите коментар