• Доношењем монструозног „Закона о слободи вјероисповијести“ титоградски режим је званично ушао у терминалну фазу монтенегринског синдрома. Под монтенегринским синдомом подразумијевам до данас незабиљежени феномен да робијаши државолику тамницу називају државом, криминолике тамничаре – државницима, а себе, оковане, – грађанима.

ФОТО: ФБ/Историја Црне Горе

Сада, када утамничено српство, раскива дукљанске окове, хитајући у одбрану својих светиња, сви савјесни Срби морају размишљати о начинима на које могу допринијети њиховој борби за опстанак на својој српској земљи, али и раскривати друга збивања, нарочито она која би могла угрозити њихова богољубива, родољубива правдољубива и слободољубљива настојања. Неколико тема обрађених у овом тексту, својом цјелином упућују на неопходност свесрпског издизања из равнодушне тромости, током ових судбоносних дана.

Континуитет београдске равнодушности

Не усуђујући се да изнесе макар и најблажу осуду, Предсједник Србије изражава своје „вјеровање да светиње неће бити угрожене“, иако је Закон већ донесен. Потпуно је нејасно како један самохвалисави правник – који се толико пута дичио својим познавањем права“ – и након доношења и потписивања злочиначког акта – изражава „своје вјеровање“ да Закон неће угрозити светиње због којих је непосредно донесен.

Слушајући његов кратки коментар да „жели мир Црној Гори“, посве смо сигурни да сажетију изјаву не би изнио ни кад би му поставили питање о индонежанској екологији. Нема, дакле, питања, – у распону од глобалне економије и климатских промјена до америчких перача прозора и простетантске радне етике, – на које шеф државе Србије не би одговорио, изузев када се ради о дискриминацији Срба у Црној Гори. Истине ради, његово понашање одражава контитуитет тринаестогодишње равнодушности београдских власти према бројним непочинствима Ђукановићевог режима у Подгорици.

Парцијално растакање српског идентитета

Ђукановићев режим је Србе у Црној Гори најприје, покраденим референдумом, одвојио од Србије, која је ћутала. Затим је институционално одстранио српски језик из државних установа, да би се лингвистички немогући и непостојећи „црногорски језик“ устоличио на његовом мјесту – док је званична Србија, током и послије тога, мукло ћутала. Подгорички режим је приступио невиђеном историјском ревизионизму, негирајући српски идентитет историјске Црне Горе, док је званична Србија ћутала.

Највиши функционери Црне Горе изнијели невиђену лаж да је Србија 1918.извршила окупацију Црне Горе, након чега је Скупштина донијела акт о „укидању одлука Подгоричке скупштине“, док је, током и послије тога, званична Србија званично ћутала, а незванично избацила неколико млаких изјава.

Како тада тако и данас: Званична Србија званично ћути, а, онако узгред, чује се какав коментар. Додајући, напокон, „да би било неодговорно кад би нешто друго рекао“, Александар Вучић се ограђује од вапијућег гласа српског свјештенства, монаштва и народа у Црној Гори. Ћутећи и равнодушно гледајући ескалацију злочинства над српским народом, Вучић пилатовски пере руке од поступака његовог партнера из ‘малошенгенске дружине’. Док се вјерујући народ, 21. децембра, окупљао пред храмовима, протествујући противу наказних намјера подгоричког режима, предсједник Србије је састанчио са Тачијем, Заевом и Ђукановићем у Тирани, уговарајући стварање „малог Шенгена“, који ће пасти „с неба па у ребра“ онима које није ни питао шта о томе мисле. Не треба искључити могућност да је темпирани пуцањ на Цркву и Српство у Црној Гори извршен из ‘малошенгенске пушке’ коју су ‘регионални лидери’ констуисали на живу прешу, без јавне расправе и демократског дијалога у својим земљама. Када наизглед некомпатибилни политички процеси нагло добију своја убрзања и кулминирају у истом тренутку, тада се не смије размишљати о пукој случајности, нарочито стога што су, у овом случају, оправдане сумње да су западни центри моћи испоставили налог о извршењу неколико регионалних задатака.

У исто вријеме, у изразито сумњивим околностима, покушава се остварити тихо увођење Босне и Херцеговине у НАТО, интеграција земаља „Западног Балкана“ у јединствену трговинску заједницу и уништавање Српске православне цркве и српског народа у Црној Гори. Не треба искључити могућност да је изгласавање злотворног „Закона о слободи вјероисповијести“ извршено управо у овом тренутку да би се тако великим и монструозним чином прикрили недостаци демократске расправе у вези са стварањем „Малог Шенгена“ – за чију реализацију, опет понављам, српске власти никога ништа нису питале. Разумије се, српском народу у Републици Српској, питање опстанка Српске православне цркве је подједнако важно као и опстанак Републике Српске, ако није, у извјесном смислу, и важније од саме државе. Зато треба помно пратити и збивања у званичном Сарајеву, као и одлуке Додиковог режима, које би, – ако вјерујемо у понављање историје, нарочито када су полуге моћи у рукама освједочених конвертита – могле довести до далекосежних посљедица. Премда је Додикова одговорност за постављање курса јединствене српске политике према Црној Гори неупоредиво мања од Вучићеве, лако је примијетити да су и Додикове реакције на доношење срамног закона неприхватљиво благе и потпуно несразмјерне захтјеву који поставља тренутна ситуација.

Непрестана хајка на митрополита Амфилохија

Нарочито је забрињавајуће – а уједно беспримјерно срамно – писање групе београдских медија блиских СНС-у који давно покренуту хајку против митрополита Амфилохија настављају увећаним интезитетом и ових дана, током којих се прелама опстанак српског народа у Црној Гори. Налог медијима -несумњиво послат са највеће државне адресе- да се на бескрупулозне начине омаловажи и компромитује личност митрополита Амфилохија, може се сажети у четири ријечи: ‘Нека буде хајка непрестана!’ Као егзарх (чувар) свјештеног трона пећког, митрополит Амфилохије има пуно право да изнесе свој став о косовско-метохијским приликама, при чему треба знати да је његов завјетни став био најдосљеднији, садржан у бескомпромисној одбрани територијалног интегритета Републике Србије, што, заправо, бјеше и остаде, као какав трн у оку Српске напредне странке. Тиме што се ова медијска хајка није зауставила ни у судбоносним данима за Цркву и Србе у Црној Гори, – којима је митрополит убједљиво највећи чувар и духовни вођа – Вучићев режим је показао своје осветољубиво лице. Показајући своју осветољубивост према митрополиту Амфилохију, напредњачка управа ослабљује српски народ у Црној Гори, додатно снажећи и охрабрујући непријатељски Ђукановићев режим.

Није дакле, била у питању краткотрајна реакција, један осветољубиви, подли наслов да је Амфилохије „Милов владика“, него и да је „примио прстен од папе“, да „уговара независност Црногорске цркве“, „да се са Ђукановићем састаје на јахти“, и тако даље, у недоглед бездана таблоидне канализације којом се овај режим – цијелом ширином и дубином ручног захвата – служи. Ова континуирана и срачуната хајка – вјероватно усаглашена и са интересима подгоричког режима – мјесецима је Србима у Црној Гори стављала на знање да ће их званична Србија оставити на цједилу, што се напокон и потврдило Вучићевим „завођењем војске за Голеш планину“ – пружену у вијенцима петогодишњих планова, са врховима платне висине 900 €, које ћемо освојити до 2025.

Исти медији који су мјесецима поганском паљбом Вучића ‘бранили’ од Амфилохија, данас шире сијасет лажи о митрополиту, и заиста, у посредном смислу, бране Ђукановића од Амфилохија. Није ли то, недвосмислено, београдски нож у леђа српском народу у Црној Гори и цијелој Српској православној цркви ?!

Апел патријарху Иринеју

Такође, поштујући и цјеливајући свијетлу десницу Његове светости патријарха српскога Г. Иринеја, морамо изразити молбу да се Његова Светост огласи поводом непримјереног пренемагања предсједника Вучића, који још није повукао никакве дипломатске акције, ни билатералне ни мултилатералне, због злочиначког акта црногорског режима. У низу антисрпских чинова, само је преостало да титоградски режим изазове најгоре, непоправљиве и стравичне чинове, какве смо доживљавали и у скоријој прошлости, па да – тек и можда – тада званична Србија предузме мјере, након 13 година ужасавајућег немара. Стога је неопходно молити и умолити Његову Светост да спроведе три молбе:

1. Да се, вођен архипастирском бригом за своје стадо, обрати предсједнику Александру Вучићу и захтијева спровођење хитних дипломатских акција пред међународним институцијама због доношења срамног ‘Закона’ у Црној Гори, те да се, у складу са обавезама које налаже Устав, предузму све друге дипломатске и економске мјере да би се одбранила права српског народа и Цркве у Црној Гори.

2. Да, скупа са другим епископима, позове вјерујући народ на литије у Београду и свим градовима у Србији, на којима би народ и свјештенство могли, у молитвеном духу, исказивати своју забринутост и братску подршку Србима у Црној Гори због ужасавајућих одлука црногорског режима.

3.Да хитно захтијева од Предсједника Републике и Српске напредне странке прекид објављивања гнусних лажи о Високопреосвећеном митрополиту Амфилохију које поједини медији блиски влајућим структурама објављују протеклих дана, угрожавајући напоре вјерујућег народа да одбрани и сачува светиње СПЦ у Црној Гори.

Нарочито је важно да националне опозиционе странке мудро и промишљено реагују у овим тешким данима, што најприје значи да морају занемарити могућност стицања ситних политичких поена и усмјерити своје напоре према утврђивању најпоузданијег модела дјеловања. Притом, најважније што морају имати на уму јесте чињеница да би плаховити државни функционери могли искористити непомишљене опозиционе чинове као лажно, медијски констуисано, оправдање за извођење потпуног повлачења Републике Србије из цијеле кризе, чиме би оставили Србе у Црној Гори препуштене на милост и немилост злотворском режиму.

Будући да се појавио некакав „Apel za osudu ugrožavanja mira u Crnoj Gori i regionu od strane Beograda“ којег, између осталих, потписују Латинка Перовић, Стипе Месић и Раиф Диздаревић, Милан Кучан и Азем Власи – јасно је у ком смјеру потписници желе усмјерити званичну Србију.

Треба, дакле, унапријед оптужити Србију да изазива “дестабилизацију Црне Горе“ којој су, тобоже, „угрожени мир и територијални интегритет“ да се не би Вучићу омакло да што учини по овом питању. Тачније, треба додатно допринијети Вучићевој демобилизацији српских политичких снага отпора злочиначком акту, при чему ваља имати на уму да ова регионална солидарност са дукљанским режимом, пред свагда крвничким Западом, додатно легитимише ескалацију дукљанског државног терора.

Стога је неопходно хитно покренути тужбе и приговоре, те искористити расположиве институте међународног права пред међународним институцијама.

Посљедице чињења и нечињења

На концу, најбитније што Срби у Србији, а нарочито српска влада- у погледу односа према уништавању српства и православља у Црној Гори – морају непрестано имати на уму јесте чињеница да се злочин ствара ЧИЊЕЊЕМ (злоћудним лажима о „постојању аутокефалне Црногорске цркве“) и НЕЧИЊЕЊЕМ ( оним што се прећуткује, под изговором „унутрашњег питања друге државе“, да се наш лидер не би замјерио „свом пријатељу“ из малошенгенске дружине.)

Ако власти Републике Србије не спроведу неопходне мјере заштите своје Цркве и својег народа у Црној Гори – то ће произвести неповратно разарајуће посљедице, међу којима би најмање тежине било придруживање београдских колега Ђукановићевом клубу проклетству предатих.

РАДЕ ЦРНОГОРАЦ