ПУТ ЈЕРЕСИ – ПУТ ПРОПАСТИ: Како су ускоци одбранили Имотску крајину


  • Опстала је кроз цијеле вијекове једна прича из ускочке Имотске крајине; преживјела је многе недаће и господаре и долетјела и до наших ушију.

manasija

Зидине манастира Манасија

У времену посљедњих деценија 15. вијека када су Срби по паду Херцеговине водили одступну борбу са турским поробљивачем, Имотски је једно вријеме био јак заклон избјеглицама и ратницима из хумске кнежевине, којој је и сам припадао. Пред азијатском канџијом пустоши православни Срби повлачили су се према западу и просторима млетачких утврда и градова уз море. Вођени вјером да је боље погинути уз Христа него претећи без њега, наступали су као живи зид од источне према западној Херцеговини, а онда у Имотском и Сињу правили бедем одбране који се и назва Крајина. Крај православаног живог појаса према исламском копненом мору и уска српско-византијска бразда на рубовима млетачког-римокатоличког приморја.

Турци су нападали и опсједали сваки слободни град, желећи да допру до Вијене, а Млечићи су Србима нудили сва војничка права, земљу, слободу вјероисповјести, само ако одбране тврђаву и зауставе Османову хијену. Једино су је и могле зауставити српске руке, остале без ичег сем освете, а вилице јој отровати српска крв, сваким насиљем освећена.

„Нема народа на свијету који би за одбрану од Турака био тако спретан као што су Срби.“, писали су тада италијански ратни гласници.

Били су то први јесењи дани када су од Лијевна у Херцеговини потурчењаци повели големе одреде како професионалне турске војске тако и сав онај олош осуђеника, убица, лопова и чедомораца. Ти дивљи чопори нападали су увијек први, носећи огањ и бришући пред собом сваки знак живота. Иза њих су нападали оклопници, доведени са другог краја царства, састављени од јаких момака из Сирије, са Кавказа и Крита.

Унутар мале тврђаве у Имотском збјежао се био српски народ, жене са дјецом, старо и немоћно, уплашено и од смрти претекло. А на зидинама и кулама одбрану су чинили малобројни одреди слабо наоружаних ратника. Мач, врели катран и запаљене кугле биле су једина одбрана зидина. Опсада и жестока борба трајали су већ седми дан, а помоћи није било ни са једне стране. Турци су опколивши збјег већ сеирили, знајући да ће каурско робље или само себе појести или отворити капије града.
Нестало је хране, глад већ уз кости вришти, а жеђ се попела из ждријела на језик.

Било је унутар зидина и 5-6 монаха, који су напустивши стари православни манастир у Заострогу код Макарске, преко Херцеговине пребјегли у Имотски.
Тај седми дан у лудилу од глади и огња, који су Турци убацивали катапултима, кад и најупорније поче остављати нада, један монах јурну ка главној капији да је отвори и да пусти Турке у тврђаву – јер чему ово сулудо истрајавање кад ћемо сви живи сагорјети, викао је. Нек се истурчи што је још кадро живјети, а ово старо и убого нек под сабљом нађе мир.

Кад видјеше издају тројица га ухватише и свезаше…За издају је казна морала бити најгора. Не зарад мучења већ као начин ослобађања духа скренулог ка лажи безвјерја.
Узидаше га живог у бедем и док му је још дах излазио, малтером му прекрише очи и уста. На мјесту гдје су му изашле задње ријечи урезаше крст.

Тиме његову издају уградише у бедеме тврђаве.
Сљедећи дан удари страшна киша, тако да је вода камење рушила.

Главнокомандујући турских одреда покисао и назебо, разболи се запаљењем плућне марамице и нареди повлачење ка Лијевну.
Имотска тврђава би спасена за неко вријеме знаком крста у малтеру.

Тада народу у тврђави постаде јасно да свако скретање ка јереси и издаји треба још као живо узидати у бедеме града који истину брани.

Г. Л. / Слободна Херцеговина



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



О аутору

Оставите коментар