НАСЛОВИ

Прослављање Крсне славе у Старој Херцеговини


  • Вријеме Крсних слава прилично је одмакло. Због младих генерација и чињенице да постоје крупне разлике у прослављању Крсних слава у Херцеговини и данашњих београдских, које су се претвориле само у обилно трошење хране и пића, покушаћу да опишем старе херцеговачке славе.

slava

За Слободну Херцеговину 
Пише: Светозар Црногорац

Данас се овдје врло ријетко спомене светац који се прославља и који је заштитник породице а због кога се и слави Крсна слава као породични празник.Мислим да у Херцеговини није тако.
Од свих празника раније се највише цијенила Крсна слава, која је трајала ноћ и дан а понекад су својте остајале код домаћина и другу ноћ.
За славу се обично набављало вина и ракије, каве и шећера а ако је био посни дан меда и уља.Осталих ђаконија обично је било довољно код сваког домаћина.
На слави се обавезно знало ко је долибаша, који је вазда сједио у челу софре и који се највише уважавао. Долибаша је обично био старији угледни човјек, кум или пријатељ. Кад се гости уочи славе окупе домаћин који служи ракију дава прву чашу долибаши.
Он се увијек устаје и обично наздравља:,, Здрав си брате домаћине! Наздравље ти дошло Крсно име, славио га дуго и замного са својим пријатељима,кумовима и доброжелитељима. Вазда славио, никад не оставио, јаки ти Бог помого а нико ти наудит не мого!“ Послуже се сви гости ракијом а кад дође друга чаша на ред долибаша опет наздравља:,, Чаша друга, љубав дуга, помоћ од Господа Бога у ову кућу, међу ову браћу, акобогда!’‘ И тако редом служи се ракија.
Кад дође на ред трећа чаша долибаша опет устаје: ,,Првом у добри час, другом у бољи час, овом трећом, најбољом срећом, у име Бога и свете Тројице, која може да нам помогне.Ђе се год света Тројица помињала ту и помагала, нама и нашем брату домаћину’‘. На помен свете Тројице сви се устају, скидају капе и кажу: ,,Слава јој!’

Са мезом се није прегонило, само би домаћица у неколико наврата понудила цијелим сиром и приганицама.

Пред вечеру и гости и домаћи су се окретали истоку и уз уждивену свијећу/ то ј увијек радио домаћин куће/ молили се Богу и кадили тамјаном. Уз вечеру и свијећу долибаша би опет наздрављао:,, Здрав си брате домаћине! Ове године славио како могао и умио а догодине како би најбоље од свог срца желио“.
Послије вечере се дуго сједило,гости су и домаћин наздрављали,најчешће се и освитало,заметале су се различите приче, углавном о бојевима и јунацима. Са највећим поштовањем су се слушале гусле, јер је већина људи из тог времена знала одлично да гусла и пјева. Пјесма се обично протезала дубоко у ноћ.
Ујутру, на дан славе долибаша опет наздравља: ,,Сретан уранак на сретну мјесту, на здравље нам освануо свети……………( спомиње име свеца који се прославља). У здрављу га прославили и пропратили, колико је воља од милога Бога!“
Доручак се стављао око десет сати, понекад се тај објед звао ручком.

Међутим, главна церемонија се обављала уз ужину ( негдје се звала ручком).Домаћин је правио сам свијећу, трокраку искључиво од воска. Постављао је и ждио најчешће на воловском јарму и постављао је на источну страну. Гости посједају око софре са постављеном храном а на челу је долибаша пред кога се ставља велика чаша или бардак или бокал, са црним вином.

Домаћица опет спреми машу са жаром и тамјаном да окади госте, укућане и цијелу кућу.

Долибаша устаје, скида капу и обично каже:,,Брат домаћин софру поставио, око ње госте саставио, крсну свијећу заждио, све му било с крстом наопослом, с пуном чашом и благословом Божијим. Што год велимо да се Господа Бога бојимо, да устанемо у високу славу Божију,која може да нам поможе ‘‘. Сви гости устају и домаћица их окади као и домаће тамјаном.

Долибаша наставља:,, Здрав си десни друже а помози Боже! У име Бога и високе славе Божије. Ђе год се висока слава Божија помињала ту и помагала. Наш брат домаћин славио своју крсну славу дуго, замного и доживотно, све боље од бољега а љепше од љепшега, колика је воља од милога Бога. За здравље нашег брата домаћина и његових синова и синоваца, унука и омладка, брата и братучеда,кумова и пријатеља, добротвора и доброжелитеља, за здравље његовог кућног шљемена, житног сјемена, широкога стада и дубоког рала, живота и доброга здравља, акобогда! па наставља:,, За здравље нашије патрријарха, владика, попова,калуђера,свештеника и ђакона, који чају и трају на суву дрвету и студеном камену, те се за нас грешне Богу моле да нам жита роде…За здравље наших цркава и манастира, за здравље наше ћабе, цркве у Јерусалиму, цвијета насред бијелог свијета, која сјаји међу манастирима, као сунце међу звијездама…’

Понекад долибаша наздравља и дуже али обично завршава са: Бог нам дао здравље! Здрав си десни друже а помози Боже!“ Отпије три гутљаја и и даје чашу десној званици.Ова чаша иде унакрс од госта до госта.

Сви кажу : ,,Од високе славе Божије која може да нам поможе?“ и отпију гутљај вина. Сви помало сркну, укључујући и укућане.Кад се сви изређају долибаша се прекрсти и сви остали такође и каже:,,Поклон Богу и високој слави Божијој“ а онда узме крсни хљеб-славски колач,који је ишаран дрвеном проскуром са изгравираним црквенословенским словима и поново очита молитву.

slava 01

Ломи га преко свога кољена на пола, са гостом са његове десне стране.Кобајаги се боре који ће да добије већу половину.

Долибаша прелије унакрс хљеб вином и каже: Во име оца и сина и светога духа, амин!“ Мању половини даје домаћици и каже да је то за попадију. Долибаша и сви се прекрсте и сједају за софру, када се додаје још јела и пића. Вино и медовина се служе бардацима а некад и кабловима. За вријеме обједа гори трокрака крсна свијећа. Кад свијећа догори гаси се хљебом оквашеним са вином, то увијек ради домаћин куће, који је и ждио.

На дан славе комшије доносе један другом здравицу, обично боцу вина или медовине.На боцу се често стави јабука, као знак љубави и поштовања и уласком у комшијску кућу поздравља се домаћин а комшија каже:,, Ко ми је здрав?“ Домаћин отпоздравља: ,,Здрави браћо , с десна и лијево, све нам било сретно и честито! Окле ова здравица пошла у добри час пошла. А ђе дошла, у бољи час дошла. Оба часа добра, те нам помогла, у свако доба, ђе молили Бога. Вазда се браћа и комшије овакијем здравицама и чашицама сретали и пратили у милости, до старости“.

Све званице и домаћа чељад се обреде овом здравицом. За вријеме славе обично гости дижу пјесму, коју сви прихватају.

Кад се објед заврши долибаша се поново устаје:,, Здрави браћо с десна на лијево! Све вам било сретно и лијепо и милијим Богом благословено! Домаћине фала ти , света ти Богородица све надокнадила. Која дала, та и уздржала, много љета и година!

А сад браћо, часно сјели, поштено устали, гласа поштена, образа свијетла, мегдана отворена на туђој крајини“. То је знак да се слава приводи крају. Гости се обично после тога устају, поздрављају са домаћим и одлазе. Они који живе даље и ближа су својта обично остају још једну ноћ. Није било уобичајено да се неко напије на дан славе, то се сматрало неуљудним.

Примећује се дакле, велика разлика у поређењу са данашњим безличним славама. Стара слава има далеко више свечаности, поштовања , молитве и наздрављања и све је у знаку свеца који се прославља и коме је породична слава посвећена. Не би било лоше да се вратимо молитви и овим старим вредностима.

 


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар