ПРОБУДИ СЕ, НЕШТО СЕ ДЕШАВА!

ПРОБУДИ СЕ, НЕШТО СЕ ДЕШАВА!

  • У многом садржају своје културе и политике, навика и обичаја, убјеђења и вјеровања, западна цивилизација је примитивна, дивља, назадна и одвратна. Западна мисао је необична у савременом свијету: она труне упрошћавањем, распада се умножавањем, настаје из најдубљих напора да се постигне врхунац изопачености, а скончава у оргијама и бестијалностима њених љубитеља.

Не би ме чудило да ову фотографију Марине Абрамовић и њеног оца прогласе за њену концептуалну инсталацију, такве савремене законитости што смјешта краву у акваријум, али и Карађорђа на черногорске гусле. Ипак, ова фотографија, или барем оно што припада њеној симболичкој представи, јесте судар двају свјетова: амбивалентног и недвосмисленог, савременог и несавременог, постмодерног и традиционалног; али такође исказује неспојивост артисте што прелази руб кича и традиционалног инструмента слободе, и још више, деартикулацију популарне умјетности и потребу враћања националним традицијама, потребу одбране хуманизма, као највеће хеленске заоставштине, у животу, политици и у умјетности. ФОТО: ГОРАНКА МАТИЋ ИЗВОР: www.cdm.me

Иако је то многима одавно постало јасно, нема никога да објави урби ет орби да је Запад мртав, а да су плејаде његових обожаватеља, заступници невиђене некрофилије, не уживања у нечему што се одавно претворило у пепео, него у одвратној дебелој лешини Запада, која се удавила гутајући дух, и која труне пред нашим очима.

Оно што данас зовемо Западом није заједница вриједности, него заједница интереса; Запад није кровна именица демократије, људских права, толеранције, солидарности, правне државе, владавине права и либерализма; него велико гротло из којега куљају пошасти попут глобализма, интервенционизма, радикалног феминизма, нихилизма, антитрадиционализма, културоцидног либералног тоталитаризма, владавине капитала и приватне државе, фашизма на савремени начин, интернационализованог америчког национализма, обавезујуће свјетске русофобије, апсолутно декадентне масовне културе, приземног филма, бљутаве прозе, гадљиве поезије, имбецилне музике, баналне и ништавне концептуалне умјетности (крава у акваријуму и умозрителног ћутања са Марином Абрамович), чије грне призоре и манифестације видимо на малим екранима: на телевизији са националном фреквенцијом гола старлета гази српску заставу, на медијском јавном сервису свагда европејске Србије гушимо се у диму југоносталгичарских буктиња; а отворимо ли новине видимо скандалозне наслове, свакодневно потврђивање стања опсједнуте тврђаве, у којој сви тобоже хоће да убију Предсједника, у којој су ударне вијести збивања под курвињским јорган-планинама, а минијатурни антрфиле доноси вијест о смрти пјесника, изнад чега, на истој страници, стоји обнажена старлета, објашњавајући нам, окупана пудерима и непомична, да живот није толико лош уколико се нађе прави пут и открије најбољи дио себе, онај огољени, пред очима опијене и распомамљене јавности.

У прилог општем чемеру наше нације, иде мукла, језива и поражавајућа умртвљеност српске омладине, заробљене у виртуелним свјетовима, опијене сластима хедонистичког живота, из којих се неминовно прелази у нестајање или у досаду, а из досаде у нихилизам, што опет није ништа друго него једна свеобухватна духовна, а потом и физичка, смрт. Такви примјерци инстант цивилизације, недостојни сопственог имена, а камоли поријекла и традиције, немају ни мрвицу националног осјећаја, а и када помену име својег напаћеног народа, оно им послужи за какву нову спрдњу. Ако је комунизам од човјека направио мајмуна који се бори за изгубљени рај, за мајмунолику џунглу народа и народности којом теку медне ријеке, гдје сваки мајмун бере банане према способностима, а конзумира их према потребама; либерализам је од његовог потомка направио инсекта, немушту муву зундару заробљену у електронској кошници, опијену наркотицима и раздражену зујањем електронске музике. Стога се морамо запитати: каква ће бити, сасвим извјесна, владавина нових генерација, демократски изабраних представника техно-популације у земљи подивљалих слобода, неспособне да води сопствени живот а камоли да бира и да буде бирана? Пред нама се не види ништа језивије и одвратније од помисли да ће у будућности кључне позиције заузимати представници инсектократије. Налазимо се у јединственим годинама потврђивања стријепње да је од свих могућих српских генерација у универзуму, ова наша, савремена, најгора.

Коме данас говорити о српској традицији, о гуслама и епској поезији, о Његошу, Црњанском, Брани Шћепановићу? Или, ако већ српска култура није вриједна позападњачене пажње, било би веома занимљиво сазнати колико младих западњака у Србији чита Џојса. Колико је врлих српских западњака прочитало макар један пасус Томаса Мана или посветило минут својег драгоцјеног времена Вагнеру? Колико знају о високој умјетности наши либерални просвјетитељи? Зар је могуће да њихови умјетнички назори не досежу даље од „Лолите“, „Игре Пријестоља“ и Тарантина? Зар је то младост којој треба препустити српску државу? Зар њима? Или, да будем прецизнији: Зар нама? Генијални Настасијевић би вјероватно рекао: „Нама – зар?“

На концу, не могу не поменути да чујемо гласове несрећних и ошамућених лидера у црвеним краватама, како диљем Црне Горе шире паролу: „Треба дати шансу нама младима.“ Младима не треба дати ништа. Млади се сами морају изборити за своју будућност, а да би то било могућно, прво се морају пробудити из туђег, дубоко страног, сна.

Најједноставнију поруку, давно је дао мртви пјесник:
„Пробуди се, нешто се дешава
Кајаће се ко ово преспава.“

Раде Црногорац

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина