НАСЛОВИ

ПРИЧЕ ИЗ КАМЕНОГ ГНИЈЕЗДА: Краљев маљ


  • Пред кућом Ратка Ђорђова лежи, у траву бачен и заборављен, жељезни маљ, дванаестокилаш, некада чувен и у народу познат као Краљев маљ. Донио га је, 1931. године, Душан Ристов, по повратку са изградње  „краљеве“ пруге Билећа-Требиње. Тамо је радио  са групом Лукавчана, који су се трудили да уграбе неки динар од силног новца који је краљ Александар I Карађорђевић Ујединитељ „просипао“ по штреки.

price-iz-kamenog-gnijezda

Душан је радио вриједно и неуморно, ударајући маљем по тврдом билећком камену и тако правећи ситни туцаник за пресипање штреке и засипање пруге. Под крај љета изградња се приведе крају, нестаде мајсторије и аргатлука и дође вријеме да се раздужи државни, односно „краљев алат“, како су радници највише вољели да кажу.

Искупише се силни радници код жељезничких зграда у Мрежици, повише Билеће, са пажљиво чуваним, очишћеним и подмазаним алатом.

Омањи, углађени и намирисани магационер, обучен у нову униформу Југословенских краљевских жељезница, по строгој процедури, наглашеној чиновничкој строгоћи и краљевској оданости, пажљиво прегледа сваки комад алата, уочава недостатке, ломове и кварове, па све брижљиво уписује у тефтере. Потом издаје квиту на основу које ће сваки радник наплатити зарађени новац и по којој ће му се одбити одређена сума, у висини штете учињене на  „краљевом алату“.

Пажљиво прегледа магационер алат, па га онда додава помоћницима који га слажу у посебно начињене сталаже за: маљеве, красне, ћускије  (лагумске и торне, са стопом и без стопе, мале и велике), лопате, мотике, трање, мистрије, шпице, цапине, чекиће, маце и бројни други прибор нашег честитог краља. За толики алат  Душан није ни чуо, а камоли мајци да га је видио.

Процедура је спора, али неопходна. Због ње се нико не буни јер су сви свјесни да се мора вратити краљу краљево, а Његово Величанство биће благодарно па ће исплатити раднику радничко.

Сви стоје у реду, или у каквој хладовини чекају свој ред, само се Душан узвртио и нервозно узходао. Издвојио се из лукавачке групе, која чека ред у хладу једне бараке, заклоњена од топлог билећког сунца. Крупан, са маљем на широким раменима и радничким шкрљаком на глави, испод кога га пробија леден зној и у ситним капљицама се слијева низ јак и од сунца изгорјели врат и кошчато поцрњело лице, у широким рашним, мавеним гаћама и раздрљеној бијелој кошуљи дугих рукава, нервозно газа, по скоро стученом и као снијег бијелом туцанику. Клепуса крупним стопалима, обувеним у опутне опанке и црне гете, које су под кољенима подвезане подузама, подиже свјежу камену прашину која му се лијепи за обућу и одјећу. Од заметљивих мисли, које га изненада спопадоше, он то и не примјећује већ бесциљно, кроз радничку масу, лута и нервозно на рамену понамјешта маљ.

Спопале га грешне мисли, од којих се тијело, изразито јако и кошчато, узалудно батрга и као мува без главе, ваља по прашини, немоћно да им се супростави. Те грешне мисли би  да се искористи јединствена прилика и превари честити краљ, и то тако што ће му шклапити маљ и с њим, као  плијеном са мегдана, утећи пут лукавачких брда.

У грчу, у коме се снага ума претаче у снагу мишића, одлучи да га жив из рука неће дати, па таман да ће га гонити цијела Дринска дивизија, а не ушљиви жандари које он редовно шамара, чисто из навике која му је остала из претходних окупаторских времена.

Умијеша се међу Врањштане који се, ужурбано и у нереду, гужвају и заузимају свој ред за раздужење. Неколико пута, сав устрептао од немира и замршених мисли, окрену се десно-лијево, спусти маљ уз десну ногу, лагано се извуче из метежа и оде иза бараке, као да ће порајсебе. Брзо се упути према жељезничким нужницима држећи се за доњи дроб.

На сигурном и од очи скривеном мјесту, у једном ждулу између барака, на брзину сасади маљ, држалицу завитла снажно и момачки, иако је био у средњим годинама, и она одлетје далеко, знатно даље него што се надао  и упаде у некакву драчу да је више нико и никада не пронађе.

Маљ тури у дебеле рашне гаће, а тешко жељезо сиђе наниже па се заустави у турини. Свеза гаће тврдо, на мртви уз`о,  дебелим свитњаком.

Врати се пред магацин и снажно, из дебелог грла, завика:

„Ђе ми је маљ?!“

Створи се гунгула, поремети се ред, заталаса радничка маса.  „Краљев“ магационер прекиде пријем алата, позва жандаре и брзо закључа магацин, истурајући своје сићушно тијело на огромна магацинска врата, спреман да и животом плати повјерени му државни инвентар. Скочише Лукавчани да бију Врањштане оштро им пријетећи да „рађају“ маљ како знају и умију.

Утрчаше жандари и жељезнички чувари, заведоше ред и почеше пребирати и испитивати раднике. Све пребраше и испиташе, али маља нема па нема, да те Бог родио. Као да је у земљу пропао. Ћити-бити, шта би од њега, нико не знаде нити видје.

„Ту је осто, кад сам пошо да се препашем.“– упорно тврди Душан, показујући руком на један жељезнички праг прислоњен уз бараку.

„Тај би случај, тврдо вјерујем, дошао и до краља“, тврдио је касније Митар Радов, „да из масе не иступи неки Јефто, Солунски добровољац и носилац Карађорђеве звијезде, коме је по свој прилици, додијала врућина и чекање.

Јефто, мало у шали, а више у збиљи, завика краљевом службенику кога је, изгледа, добро познавао.

„Има наш честити краљ довољно маљева и маљина па му ништа не значи један изгубљени маљ. Када је могао поарчити толико благо на изградњу пруге може поднијети и губитак једног маља. Не веле људи узалуд да; ђе је мала има и зијана и вас му зијан у томе био. Раздужуј и не питај! Знаш ти како ћеш га оправдати. Док је краља биће маљева. Нека Бог поживи нашег краља Ујединитеља!“

„ Живио краљ!“ оте се Душану са дна душе и весело поскочи.

Маљ га куцну по немјесту, а он стисну зубе и мушки поднесе бол.

„Живио краљ!“ заори се из стотине грла и магационер настави са раздуживањем.

Изгубљени маљ би раздужен на, само руковаоцима државне имовине, знане начине, који су осталом свијету непознати и недокучиви.

У гаћама је „Краљев маљ“, као врло тражен и риједак алат, ношен од Билеће до Срч кланца, пуних 35 километара. На кланцу, кад избише на помол Лукавца, Душан се распаса, бритвулином пресијече свитњак који се био дубоко урезао у његове кукове и извади маљ, на велико чуђење и изненађење његових другова.

Убрзо се прочу кроз сва Лукавачка села да је Душан набавио „гоздени“ маљ да га таквог нема у девет села. Они са мало боље развијеним можданим вијугама дадоше на вољу машти, заклињући се и тврдећи да је то лични краљев маљ, који је  Његово Величанство донијело из Бијелог двора, са сред Београда, када је долазио да припомогне изградњу пруге и да му га је при поласку даровао, из руке у руку, као најбољем каменоломцу.

Душан га је пазио и у нарочито сувој просторији чувао. Ријетко га је коме давао ако сам не би могао да присуствује радовима.

„У мој вијек, у моје руке ништа љепше нијесам узимао да боље и слађе ломи камен.“          

Упозоравао би одабране кумове и пријатеље, којима би га тешка срца давао на послугу, приликом крчења каквог кланца, вађења чатрње или припреме камена за клачину, да строго воде рачуна о маљу.

На почетку другог великог рата сакрио га је у пажљиво одабран, скровит и сув шкрип у Кутуши и тако је алатка, неоткривена, прешкрипарила до ослобођења.

Четрдесет пете године, двадесетог вијека, дође ново вријеме у коме се све промијени. Створише нову државу са новим системом и новим именом. Забрани се повратак краљу, а његово име и достојанство скиде се са свега, па најпослије и са маља. Умјесто онога, чије се име више није смјело помињати, алатку назваше Душанов маљ.

sledgehammer

Душан, коме се крађа маља приписа као свјесна борба против класног непријатеља и јуначко подривање ненародног режима, за што му се одадоше висока признања, са побједницима, посели у Јашу Томић, у богату и равну Војводину у којој свега има у изобиљу осим камена.

Што не оде у равне земље, остаде да крчи плочу и чека краља, који ће доћи с мора, како се тада, међу добро „тврдијем“ људима шапутало. Да ли због првобитног имена за које, због новостечених привилегија, није хтио да чује нити је желио да га ишта за њега веже, или због Војводине у којој нема шта ломити ни тући, Душан продаде маљ Милошу Душана Томова, за извјесну суму новца коју су обојица строго тајили. Причало се да је то била овца с јагњетом, али то нико није видио, нити је могао тачно да потврди већ су говорили : „Колико видио толико гријешан био“, уз тврдњу да онаква ствар није скупа ни овна преодника.

Милош се заметнуо маљем, сав срећан и задовољан, крчио је кланце и проширивао ногостопице. Заволио је маљ због његове слаткоће и изворног имена које га је подсјећало на драгу особу којој су обојица некада припадали и којој ће, надао се, поново припадати. Обојица су шкрипарили четири дуге године, један чекајући краља, а други чекајући боља времена.

У наступању бољих времена, основаше се сељачке радне задруге и као врло важну и посебно значајну ствар за ширу друштвену заједницу, уписаше Милошев маљ у задружни инвентар, као основно средство за побијање торова. Милош се таквој намјери жестоко успротиви и завапи као утопљеник:

„Па, побогу људи, то је…“

Дотече му памети па не изусти ријеч краљев, већ је врати са врх језика, муњевито је смота и брзимице прогута, онако читаву и несажвакану, па му у грлу заустави дах и то  баш на оном мјесту гдје удбашки коноп стеже и ломи врат. Отпухну гласно као ораћи во, од чега јекнуше зидови задружне управе. Шта је тежина маља од 12 килограма према тежини те, на његову срећу, неизговорене ријечи, која је у та времена откидала главе као репе и дробила их јаче од икаквог маља.

„Па људи није то“, поново се прибра Милош, „обична биљетина са којом се побијају торови. То је мајсторски маљ са којим се праве пруге и путеви. У свему треба да постоји ред, па и у маљевима. Треба да се зна шта је мајсторски, а шта торни маљ.“

Маљ је, међутим, уписан као торни и исписа му није било све до распада задруга. Тада  је  Милош, с великом муком, успио да га отргне од лукавих задругара, који су прежали и на све начине гледали не би ли га се како докопали.

Пуних 50 година рвао се Милош с маљем: тукао, млатио, рушио и проваљивао студени камен, чекајући краља да му маљем поравна и прокрчи пут до „стојна Биограда“. Краљ не дође а Милошеви крчаници, кланци, ногостопице и точила зарастоше у гору и алугу.

Уморан и састарио, крчећи камен и чекајући краља, испрати двадесети вијек и намири безмало стотину љета. Пошто од свог срца не имаде порода, позва  Ратка Ђорђова и завјешта му маљ, да га чува и да настави тамо гдје је он стао.

„Ти си радан човјек“, говорио му је лагано и са извјесним жалом, „теби ће требати овај маљ. Могу пропадати системи, државе и власти, али маљ остаје маљ, кућна потреба без које је, у нашим крајевима, кућа сиромашна. Ако ми се који од братића врати из свијета, богати, немој им га бранити.“

Ратко га никоме не брани, само ако је вољан да њиме удара и да га врати на речену. Неколико пута је маљ поново долазио у Билећу и пролазио даље до Требиња „убијајући“ темеље нових кућа. Надживио је краља Александра и сина му, краља Петра, краљевину и пругу која је њиме прављена, Тита и титовину, два рата и три Југославије, Душана и Милоша. И још ће многе надживјети. Стукао је вагоне камена и промијенио, богзна колико, рука и држалица. И опет је само маљ и ништа више.

Још га уријетко узме Ратко у своје старачке руке и разбије њиме покоју плочу, чисто из навике, или, како воли да каже, да се маљ не улежи. Побије га у траву, отпухне, десном се руком наслони на врх држалице, а лијевом се ухвати за крста, погледа низ дрво, па у велику квадратну гвожђушину и као сам за себе прокоментарише:

 „Сладак је, што јес-јес. Само да је пустог живота, па да се размане.“

 

                                                                                                Боро Граховац

 


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



О аутору
  1. Јабучило Reply

    Боро није писац, него Херцеговачки приповиједач који је залутао у 21. Вијек да нам уз огњиште оприча оно што је некад било, те да и ми окусимо дио његовог Лукавца, Кланца, Дивина, Па све до Билеће, Грахова и Цетиња

  2. RASO LJ. Trebinje Reply

    BORO brate mio sami GOSPOD te je dao da ostavis u nasledje pokolenjima kako je to nekad bilo i kako je narod HERCEGOVINE tesko i mukotrpno zivio i opstajao od pantivjeka do danasnjih dana a tako ce biti dok bude svjeta i vijeka na ovoj zemlji.Zato neumorno pisi sve ono sto si cuo ko dijete da najstariji pricaju uz laganu vatru na ognjistu da se ne zaboravi,a i pouka izvuce ko umije da razumije.Bog ti dao lijepo zdravlje i napredak tebi tvojoj celjadi.Ra

Оставите коментар