ПРИЧЕ ИЗ КАМЕНОГ ГНИЈЕЗДА: Чувај се пумпе на Хуму


  • Обично с јесени, Херцеговци су увијек некуда путовали. Ишли су у војску, одлазили у далеке прекоокеанске земље, ишли у Војводину да беру кукуруз, одлазили у колонизацију, ишли на школе и факултете, одлазили да траже посла и боље зараде. За путовање користили су разна превозна средства – од босих нога, кожних опанака до жeљезнице.

price iz kamenog gnijezda
Путовања су се нарочито интезивирала када је тридесетих година двадесетог вијека изграђен крак жељезничке пруге до Билеће. Пругом је саобраћао чувени ћиро и, како се говорили, никога није оставио. Сви су у његовим гаравим вагонима нашли мјесто. Неко је сједио, неко стајао, неко чучао, углавном сви су путовали. „Боље се цигањски возит него господски пјешачит“, мало у шали а више у збиљи говорили су путници у натрпаним возовима.

Из околних билећких села и општина, још од раних јутарњих часова, силазио је народ на жељезничку станицу. На перонима је врвило као у кошници, били су препуни народа и пртљага. Једни су путовали, а други су дошли да их испрате.

Пратиоци су углавном биле мајке и сестре, које су донијеле пртљаг на леђима или су га дотјерале на коњима, које ће након поласка воза празне вратити кућама. Стрепња и неизвјесност обузима их читав дан. Плаше се хоће ли воз стићи на вријеме? Хоће ли моћи покупити сав овај путујући свијет? Хоће ли њихов путник закаснити на одредиште? И стотине дугих питања мотало се по њиховим брижним главама.

Када би се све утрпало, уз невиђену гужву и незапамћено гурање, уз велику вику путника и њихових пратилаца, уз галаму и сочне псовке кондуктера и жељезничких радника, отправник воза у увијек чистој и уредној плавој униформи, са црвеном капом на глави, са пиштаљком у устима и отправничком таблицом испод лијеве мишке, стао би на сред перона у ставу мирно и извјесно вријеме пажљиво и значајно очима прегледао воз од локомотиве до задњег вагона и обрнуто.

Чекајући да отправник подигне бијели знак и пиштаљком да наређење за полазак воза путници су се нагуравали на прозоре препуних вагона и махали својим најдражим који су стајали на перону. Поздрављали су се са завичајем из кога крећу у далеки свијет са надом да ће се брзо вратити. Обично се деси да то „брзо“ буде споро и далеко, неким дуге године, а неким и читав вијек. Док лагано воз креће и хвата ритам једниличног клапарања на дугим и бесконачним шинама са перона пратиоци који једном руком машу, а другом бришу сузе или чврсто држе усплашено кљусе, док сузе саме теку низ изборане образе, гласно, да надвичу сву ту узаврелу не артикулисану масу, упућују последње упозорење свом вољеном путнику који одлази у далеки и непознати свијет у коме га вребају многе опасности и разна искушења:

-Чувај се пумпе на Хуму!

Хум је мјесто, петнаестак километара удаљено од Требиња према западу, које је у вријеме ускотрачних пруга било жељезничко чвориште. Кроз ту малу варошицу пролазила је главна пруга Требиње-Чапљина са које се ту одвајао крак за Дубровник, а са њега крак за Зеленику. На Хуму су се одвајали вагони и путници пресједали. Увијек је постојала опасност да путник не сједне у прави вагон и да га прикаче на погрешан воз који иде у нежељеном правцу. У сталном страху од погрешног пута путници би се већ од Требиња почели распитивати који вагон иде за Дубровник, а који за Чапљину и Мостар. По наговору разних мангупа, којих увијек има у сваком возу, они који први пут путују на брзину би пребацивали пртљаг из једног вагона у други и опет га назад враћали, док би њихова мјеста на којима су до тада удобно сједили заузимали неки други путници. Кондуктери би виком и пријетњама умиривали нервозне путнике, објашњавајући им да ће све бити сређено на Хуму док се буде локомотива пунила водом и допуњавао депо угљем.

hum

Искусни путници, чим би стао воз на Хуму одмах би излазили и на вријеме хватали мјеста по кафанама, сластичарницама, бурегџиницама, пекарама, продавницама и разним другим дућанима или би посједали по парковским клупама и на миру јели од куће понесену ужину и чекали да се раздвоје вагони, напуни локомотива и воз поново крене.

Нови путници, којима је ово било прво путовање, слабо су се или скоро никако сналазили у путним обичајима. То им је било прво веће заустављање воза у коме се може изаћи из вагона, протегнути ноге и више од пола сата одморити. Многи би постали свјесни чињенице да је Хум задња станица у њиховом завичају и да послије ове станице наступају туђа мјеста, њима непозната, страна и далека. Већини се не иде даље, најрадије би да се врате својим кућама и својим селима у којима нема пруга ни путовања. Свјесни чињенице да се мора даље, да би савладали неки тешки унутрашњи јед, неки су се пели на кровове вагона и дуго гледали низ, као тетиве праве и „затегнуте“, жељезничке шине којима се не види краја ни почетка. Да би искалили свој бијес насртали су на кран водене пумпе којом је управљала невидљива рука и наносила је на водени резервоар локомотиве. Хватали су се за њену жељезну конструкцију, дрмусали са њом десно-лијево, као да желе да је онемогуће да изврши задату јој работу. У потсвијести им је била жеља да ту воз остане и да не иде даље, да прекину путовање и да се врате кућама.

Мангупска рука која је управљала пумпом, њима невидљива и непозната, поигравала би се са младим, јаким и наивним путницима. У почетку би изгледало као да је један од крклија момака зауставио ту јаку жељезну греду која лагано, у полукружном кретању, наилази изнад вагона, а онда би управитељ пумпе лагано навукао чекрк гдје би снага прелазила на страну пумпе. Видјевши да ће пумпа побиједити прискакали би други момци у помоћ. Гурали су то непознато и први пут виђено чудо у супротном правцу од намјере његовог кретања. Пумпа је, пружајући жилав отпор, споро попуштала и враћала се назад док би на страну гурача пристизали све нови и нови момци, уз подршку, вику и одушевљење многобројних путника којима је ово рвање дошло као душевни одмор. Када би се накупио довољан број противника пумпе , толико да их више не може стати на кров вагона, управитељ пумпе дао би јој јаку контру чекрком и у том моменту пумпа би поскочила, нагло учинила заокрет, све их помела са вагона и мирно наставила кретање у задатом правцу. Док би са краја крана из широке цијеви куљала вода у локомотиву поражени противници пумпе ваљали су се по пружном туцанику, хватали се за крста, лактове и кољена, јаукали, клели час у коме су се порвали са жељезном грдосијом и пријетили да ће јој се осветити. Враћајући кран пумпе на старо мјесто, када би наишао иза поражених противника који су још ивијек јаукали, ваљали се по пијеску или се тешком муком усправљали, управитљ би отворио славину и на њих пустио велики млаз хладне воде, као знак тријумфа и упозорења да се са новим и непознатим свијетом не хватају тако олако у коштац.

trebinje

Као мишеви мокри и од убоја модри путници су се тешком муком увлачили у вагоне и горко жалили због првог пораза. Свијет је пред њима, имаће времена да се поправе.
О пумпи на Хуму, као о неком опасном и несавладивом чудовишту, чуло се на далеко. Укућани су стрепили и молили Бога да њихови најмилији здраво и безбједно прођу Хум, јер би тиме, чини им се, прошли и савладали све опасности овога свијета.

Са сљедећих већих жељезничких стајалишта, обично су то била Чапљина, Мостар или Дубровник, путници би слали писма или дописнице, жуте „карте“, у којима би се јављали укућанима и извјештавали их о дугом и спором путовању. У муклој тишини, написано би прво у себи читао отац, док би замишљени дјед, брижне сестре и уплакене мајка и бака с нестрпљењем чекали да им каже шта је њихов вољени написао.

Након прочитаног отац би значајно подигао главу, као незаинтересовано, преко руке би бацио писмо на сто и мирно, са извјесном дозом олакшања, рекао:
-Прошли су Хум.

Из брижних душа отео би се велики уздах олакшања.
-Хвала Богу кад се га прошли, у глас би изустила женска чељад.

Шта је даље написано мушку чељад није интересовало, а женска чељад су га свакодневно читала и поново враћала у креденац да стоји и да се види у „стаклу“, док не дође ново писмо које би заузело његово мјесто, док би се старо пажљиво замотавало у мирисну свилену мараму и остављало у мајчин или сестрин ђевојачки сандук.

Боро Граховац / Слободна Херцеговина




ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо




О аутору

Оставите коментар