ПРИЧА О КОЈОЈ СЕ ЋУТИ: Зашто Требиње нема улицу посвећену Срђану Алексићу?

ПРИЧА О КОЈОЈ СЕ ЋУТИ: Зашто Требиње нема улицу посвећену Срђану Алексићу?

Прође 26 година од како су се четворица припадника војске Републике Српске враћала кући после 3 месеца проведена на фронту.

Током проласка кроз требињску пијацу, угледаше тезгу за којом је радио Ален Главовић.
Знали су да та тезга припада њиховом дојучерашњем брату по униформи, Срђану Алексићу који их је кад је било најтеже оставио на цедилу и дезертирао.
Војници се одлучише да приђу тезги…

Међутим, 5 месеци раније, у августу ’92. године, српска војска у оквиру армије СРЈ повукла се из Херцеговине по наређењу Слободана Милошевића и великим притиском међународне заједнице.

Уследила је велика офанзива бројнијег и боље наоружаног непријатеља хрватског Збора народне гарде који се веома приближио и самом Требињу. У појединим српским селима дешавали су се такви злочини да из њих није побегло ни пиле српско. Недостатак бораца у српским редовима осећао се на сваком кораку. Сви војно способни мушкарци су мобилисани, међу њима и 26-тогодишњи Срђан Алексић.

Алексића је командант Херцеговачког корпуса заједно са његовом јединицом послао на Херцеговачко-требињско-дубровачки фронт, у село Церовац удаљено 16 километара од Требиња. Алексић је имао задатак да са својим друговима штити неколико километара фронта од хрватског Збора народне гарде. Након непуна два дана, под окриљем ноћи Алексић је дезертирао. Побегао је за Требиње оставивши своје другове на цедилу да их свакодневно засипају гранатама и да чекају када ће Збор народне гарде кренути у пешадијски напад и само заузимање Требиња. По доласку у град Срђан се јавља свом оцу Радету, војно способном човеку, бившем кошаркашком тренеру који је цели рат преседио у требињској општини обављајући „важне државничке послове“, човеку који није видео дана фронта.

Раде преко својих веза не само да сина ослобађа одговорности од дезертирања, већ како би сину разбио монотонију у ратним данима, и пружио му прилику да нешто заради, на требињској пијаци сређује му једну тезгу, где ће овај преко муке српског народа у тим тешким временима зарађивати на шверцованој роби која је стизала из Албаније. Посао је толико добро кренуо да Срђан после два месеца одлучује да на тезги запосли радника. У том тренутку наилази на проблем, није могао да нађе никога јер су сви његови вршњаци крварили на фронту. Тада је пронашао локалног беспосличара, муслимана Алена Главовића, који почиње да ради за њега на тезги док Срђан проводи време обилазећи локалне кафане.

Током спремања ове приче успео сам да пронађем и ступим у контакт са Аленом Главовић који живи у Малмеу у Шведској. Одбио је да прича на ову тему, остајући при званичној верзији приче због које је из Сарајева и добио бјанко чек, кућу у Шведској и држављанство друге земље света.

Такође, 2011. године у винарији манастира Тврдош код Требиња упознао сам једног од четворице војника који су учествовали у овом познатом инциденту.
Тај човек ми је тада између осталог рекао следеће:

„Тог 21. јануара ’93. године ја и три друга враћали смо се са фронта кући након три месеца. Током проласка кроз требињску пијацу за тезгом смо угледали Главовића, за којег смо знали да ради са шверцованом робом за Алексића, који је побегао са фронта пар месеци раније. Свашта нам је тада пролазило кроз главу, у тренутку љутње и немоћи, док ми крваримо и ратујемо по 3 месеца у истим хлачама, они по Требињу испијају кафе и шверцују. Огорчени призором одлучујемо да им се на неки начин осветимо, прилазимо тезги и одлучујемо да узмемо по једне хлаче фармерице за себе, наравно бесплатно. Међутим у том тренутку до тезге је дотрчао Срђан Алексић који је посао надгледао из локалне кафане испијајући пиво. Након размене ружних речи долази и до физичког обрачуна када један од колега Алексића удара кундаком пушке у главу, након чега овај пада и удара главом у бетон и више никад не устаје.

Дакле, Срђан Алексић је настрадао бранећи своју тезгу и шверцовану робу а не тамо неког Алена Главовића који у том тренутку није чак ни био ту, већ је побегао. Након тога ми смо ухапшени, па поново пуштени и послани на фронт. Један од колега убрзо је на линији погинуо док смо нас тројица касније осуђени на по 2 године и 4 месеца затвора, што смо и одлежали.“

Током мог истраживања ова верзија догађаја ми је касније потврђена и од стране требињског Удружења бораца Републике Српске.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  ЉИЉАНА КЕКОВИЋ: ДОСИЈЕ „СРЂАН АЛЕКСИЋ“ – Употреба злочина

Међутим, антисрпска медијска машинерија искористила је овај догађај као ниједан до тада. Медији из Сарајева подржани медијима са запада кренули су са сатанизацијом Срба. Редали су се наслови како је српски херој Срђан Алексић пострадао на улицама Требиња бранећи свог комшију муслимана од разуларене руље пијаних и дивљих четничких разбојника који су Алена Главовића повели на клање као јагње.

Сви домаћи и страни медији писали су текстове како је Алексић својом смрћу постао симбол отпора великосрпском лудилу које је криво за смрт десетина хиљада људи и за патњу милиона.
Цео свет је упирао прстом у Србе и говорио: „Зашто нисте као Срђан?“

Временом и већина српских медија је пала у руке странаца а величање „јунаштва“ Срђана Алексића је подигнуто на још виши ниво. Њихов пример су почели да следе и инструменатализовани српски политичари под контролом запада, који су почели да се утркују ко ће пре улицама, трговима и булеварима доделити име Срђана Алексића, како би на сваком кораку било видљиво „дивљаштво“ Срба.

У Новом Саду и Панчеву постоји пролаз који носи име Срђана Алексића а у Београду постоји улица са његовим именом. Булевар у Подгорици се зове по њему, али ни то није било довољно па су засадили и храст који носи његово име. Као врхунац лудила, бивши председник Србије Борис Тадић постхумно је одликовао Срђана Алексића медаљом Милоша Обилића за испољену храброст и дело личног херојства.
Што није забележено у историји наше политике.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  СЛУЧАЈ СРЂАН АЛЕКСИЋ: У име народа!

Чак им нису биле довољне ни све улице и булевари, ни храст који ће да живи 500 година, па су одлучили да сниме и филм који ће да траје вечно. Филм „Кругови“ чији су режисери, сценаристи и глумци Срби а финансијери Немци, Французи и Американци говори о „хероју“ Срђану Алексићу.

У питању је иста анти српска бљувотина као и филмови „Грбавица“ и филм америчког костура Анђелине Џоли „У земљи крви и меда.“ Сви ови филмови одмах су добили велика признања, а неки су чак кандидовали и за Оскара као најбољи филмови ван енглеског говорног подручја. Погађајте, разлог је једноставан, сви филмови говоре о геноцидним Србима.

Оваква количина мржње у медијима и кинематографији која је преусмерена према преосталим Србима, тј. нама, има само један циљ, да се Срби константно сатанизују и представе до краја као геноцидан народ.

У исто време ове стравичне лажи могу и да нас охрабре, јер очигледно је да су Срби још увек жив и непокорен народ, чим нас непријатељ и крвници не престају да вређају.

Што се тиче Срђана Алексића, ово је једина истина а истина може бити само једна. Ову причу зна цело Требиње и цела Херцеговина.
Исто је зна и Ален Главовић, коме ће савест прорадити и кад тад ће рећи праву истину.

Сви они који пропутују кроз Требиње на путу до мора и одлуче да попију кафу под платанима, ову причу могу чути од конобара, гостију кафића и старе требињске раје. Мени је жао што је већина људи преко штампаних и електронских медија, као и интернет гиганата Гугла и Фејсбука насела на још један трик којим се свесно уништава српски род, а породу други пишу историју.

Схватићемо некад ако преживимо и у потпуности не изгубимо идентитет…

Деан Савичић
Извор: Фејсбук страница Деана Савичића
* Текст представља лични став аутора

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору
  1. Анонимни Reply

    Vaistinu ulice treba davati ko je borac a ne dezertercima išvercerima

  2. Мишо Гутић Reply

    Срамота за требињске новинаре да ове околности нису објављене за више од двадесет година- ово не умањује трагедију која се десила ,нити кривце ослобађа одговорности али није поштено не објелоданити мотиве које су довеле до сукоба.

Оставите коментар