ПРИЧА О ЈЕДНОМ РАТНИКУ И ЊЕГОВОМ КАМЕНУ: Међа са које је одбрањена српска Херцеговина

ПРИЧА О ЈЕДНОМ РАТНИКУ И ЊЕГОВОМ КАМЕНУ: Међа са које је одбрањена српска Херцеговина

И овај камен земље Србије,
Што претећ сунцу дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама,
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.

И само дотле, до тог камена,
До тог бедема —
Ногом ћеш ступит можда, поганом!

(„Отаџбина“, Ђ. Јакшић)

 

Стигавши у Београд из Милешеве, са кивотом српског свеца, Турци нису одмах знали гдје ће заложити ломачу. Но злоумни Синан-паша убрзо се досјетио. Биће то Чупина умка на Врачару! Са те узвишене хриди ватра ће се видјети у ширном Банату, све тамо до Вршца и куле на Вршачком бријегу.

Била је то сурова порука банатским Србима да ће им присјести свака побуна и савез против Порте. Ни чудеса Светога Саве, чији лик бјеху носили на ратним барјацима, неће им стићи у помоћ!

И заиста, пламене језике са данашњег Ташмајдана, који се тада зваше Врачар, гледали су несрећни банатски Срби, а дунавски вјетар носио је прах мирисних моштију кроз зелену мајску равницу. Био је то зулум арнаутина Синан-паше, као одговор на устанак Срба у Банату, 1594. године. Темишварски паша тада је наредио да се у Вршцу одере кожа са живог вршачког епископа Светог Теодора Несторовића.

Ко каже да је равница Српске Војводине тиха и уљуљкана тај није познавао њену вијековну тежњу за ослобођењем и уједињењем са Србијом, а коју ове године славимо у великом државотворном јубилеју – 100 година од присаједињења Баната, Бачке, Барање и Срема Србији и цјелини српскога бића.

И баш као што су вјетрови расијали прах светих моштију хумскога принца по Банату и цијелом Српском Војводству, тако ће и Господ подарити да се Срби Херцеговци разним невољама и збјеговима посију и населе у тој плодној земљи, као њено завјетно сјеме ослобођења и уједињења.

На овај велики јубилеј част је била присуствовати Херцеговачкој вечери у Вршцу, а коју је по четрнаести пут успјешно приредило Удружење Херцеговаца у Вршцу, на челу са г. Божидаром Пашајлићем. Око софре и молитве у хотелу „Србија“ сабрала се цијела једна мала Херцеговина.

Посебна вриједност овогодишње Херцеговачке вечере/вечери било је присуство ратног командатна витешке Невесињске бригаде ВРС, пуковника Новице Гушића и његово обраћање, а поводом малог чина захвалности који му је упутила „млада Херцеговина“.

Како најбоље пренијети историјску важност Новице Гушића и самог Невесиња у посљедњем Отаџбинском рату у БиХ?! Најсигурније је кроз исповјест његових бораца, а који су живим очима гледали како један официр постаје народни вожд српске Херцеговине.

У Београду сам скоро срео Војина Гушића, прeдсjeдника Oдбoрa рaтних вojних инвaлидa БOРС-a и зaмjeника прeдсjeдникa Борачке организације Републике Српске. Новица и Војин су из исте породице, обојица су свједочили првим ратним данима 1992. године, те јунском егзодусу Срба из Мостара и долине Неретве. Војин ће убрзо бити рањен изгубивши десну руку до лакта и лијеву ногу до кољена. Питам га о тим страшним данима. Прича ми.

– Војо, како се одбранила српска Херцеговина?

– Како?! Богом и вјером!

Прва српска ратна издаја од командног врха почела је у Херцеговини. Била је то предаја долине Неретве без икакве ратне нужде. Само је стигло наређење о повлачењу. Био сам у одступници док су се техника и војска извлачили према Невесињу.  У расулу, без стратегије, у војничкој малодушности, јер војска је већ те `92. осјетила издају „у глави, а не у рукама“. Видјело се да се територије „губе“ телефонским позивом. Касније је издата Српска Крајина, па 13 западнокрајишких општина, потом сарајевске општине… Све до Косова!

У том општем безнађу, док је војска псовала државу и комунистичке генерале, напуштали смо Мостар. Негдје на Чобановом пољу један старац изађе пред војску. Клекнуо је на земљу и Богом нас заклео да не издајемо српску Херцеговину и да се прађедовска баштина не брани повлачењем! Пуковник Новица Гушић стао је пред нас, и он је знао да се Невесиње неће одбранити у Невесињу. Тада је основана Невесињска бригада, а Новица је постао њен командант.

Ова бригада издржала је Митровданску офанзиву без изгубљеног педља земље… Из „врха“ су стизала наређења да се војска повуче на резервне положаје, а којих није ни било! То је значило стати на границу Црне Горе, а Херцеговину предати хрватским и муслиманским паравојскама. Новица, војска и невесињски народ одбијали су сва наређења! Тада је одбрањена источна Херцеговина. Одбрањена је невесињском вјером, а не српском силом!

И молитвама оног старца Господу!

Памтећи све ово, група младих Херцеговаца у Београду, који су се тих ратних година родили или били у збјегу, жељела се симболично захвалити ратном командатну Невесињске бригаде ВРС. Одлучено је да то буде кроз његов умјетнички портрет на командном мјесту. Да се ослика судбински час када је донијета одлука да повлачења из Херцеговине не може бити!

Ратну фотографију Новице Гушића, а из његове приватне архиве, вјерно је пренио сликар Зоран Станковић, симболички удјенувши лик Невесиња, града-хероја.

На велики јубилеј – 100 година од присаједињења Српског Војводства Србији и српским земљама, слика је свечано уручена пуковнику Новици Гушићу на Херцеговачкој вечери у Вршцу, 22. јуна ове године, а са  поруком – „Хвала Вам што сте имали племенитости да нам сачувате слободу у српској Херцеговини!  Хвала Вам што сте нам подигли Републику Српску!“

– Када погледам ову слику данас, овај мој портрет на херцеговачком камену, могу само рећи да ми је овај камен најмилији! То је било прво командно мјесто које сам одабрао дошавши на ратне положаје. Војницима сам рекао не дирајте ми овај камен, сачувајте га! А тада је многима сметао, јер је био на путу за пролаз у Команду. Највише сам волио ту сједити. То је судбоносни камен, мјесто судбине читаве Херцеговине! Тај камен је знамен, јер је камено срце на њему сједило. Душа ми је племенита, а чинило ми се да ју је он тјелесно потхрањивао. Када су били најтежи тренуци, на њему сам одлуке доносио. Многи су ме питали што баш ту сједим, зашто ми је толико драг и мио. Рекао сам им, од Бога је! Ту је постављен да означи посљедњи браник источне Херцеговине! Ту су се бранила врата српске Херцеговине! – рекао је у свом обраћању Новица Гушић, а потом је у његову част истакнути извођач српске изворне и народне музике Небојша Нешо Лутовац отпјевао пјесму побједника са Кајмакчалана, „Пукни зоро“.

Невесињска бригада ВРС у бедем Републике Српске уградила је 476 припадника, њих 1200 је рањено, остала је непоражена током свих битака, за ратне и војничке заслуге као прва у Републици Српској одликована је највишим војничким признањем – „Орденом Немањића“, а општина Невесиње – „Орденом Републике Српске“,­ највишим признањем Републике Српске, које се додјељује за изузетне заслуге према народу и држави.

Распитујући се за овај чудесни камен пуковника Новице Гушића, бивши ратници из Невесиња су ми рекли да су га гранате разнијеле и да у цјелини није очуван.

Но увјерен сам да је његово срце остало непомично на бранику Републике Српске, баш као и само Невесиње. Гранате су га дробиле и његов прах расипале по читавој Херцеговини, исто као што је и давни турски огањ развијао Савине мошти по равном Банату.

Господ нас је изнова сијао на хиљаде мјеста, из којих ћемо вијековима густо и освећено ницати.

 

Горан Лучић / Слободна Херцеговина

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар