ПРИЧА О ГАВРИЛУ И МИЛОШУ: Што је Острог за Херцеговину, то је Девич за Космет


  • Има ли у Херцеговини нељудског? Јашта брате него има и то колико ти треба! Колико можеш понијети! Ту ћеш наћи сваку нечист и тешко зло у човјеку; их, ту нож у људским рукама заплеше најљепши демонски плес! Но, не заборави, тога отпалог од људског има и наћи ћеш свуда.

ВИЧ

Манастир Девич

Само знај, мала Херцеговина изненади величином у врлини, а њен народ узвишен у трпљењу, увијек роди понеко зрно слатко и пуно, за причест Богу. Имало је то зрно много крепког добра, части, јунаштва, ма оног правог мушког срца да тај нерод мршне са свјетла, истјера га са гумна и из порте! У име чистог и племенитог подигне се и опере. Умије се пред Богом и људима покаже како треба. Куда једино вриједи. Јер велико зло прати велику светињу, друкчије не бива. Јок!

Велики аутобус на спрат, пун Срба са свих страна бијелог свијета, преко Косовог поља иде ка Метохији. Прелазимо преко Дренице, те намучене споне наша два жртвена поља, виногроздног у Метохији и класножитног у Косову. Тишина, ко да нико не дише, само молитвено појање шири се преко звучника. На сваком прозору озарене очи гледају на земљу која им срце грије. Лијепо је када не знаш да ли је твоје срце у грудима или ван њих; да ли куца из прсију или бије из поља подно сњежних врхова. И још нешто, лијепо је бити Србин из Херцеговине, а ходити Косовом и Метохијом. О Господе, колико имена за земљу, а један је човјек!

А Дреница је посебна и велика прича. То је област двије старе жупе, од времена цара и деспота, на прелазу из Косовог поља у Метохију, која по ријеци Дреници и доби име. Под тим именом, са својим селима, помиње се као дар, метох, који поклања српска владарска породица Бранковић својој задужбини на Светој Гори, манастиру Светог Павла. Највећа светиња овога краја, али и шире је манастир Девич.

Подигнут је испод врхова истоимене планине, милошћу деспота Ђурђа Бранковића, на ријеци Власи која се улива у ријеку Клину, а она тамо у Метохији у Бели Дрим. Управо ту, на гробу Св. Јоаникија Девичког, деспотова кћер је оздравила. Дјевојка се ту поново обрадова животу и деспот сазида манастир, да се прича и приповједа о Божијој моћи.

Пар путника у аутобусу, иначе рођених у Косову и Метохији, да би нам објаснили вриједност девичког манастира, направише поредбу: „ Што је Острог за Херцеговину и Црну Гору, то је Девич за Косово и Метохију.“ Амин, нек је слава Богу, рекосмо сви који то чусмо!

Послије турског харања овај манастир је био уништен и запустио. Срби који су живјели у његовој околини у немоћи су примали ислам и арнаутили се, многи да би сачували коријен избјегли су у брда Црне Горе. Све је препуштено пропасти пред законом силе. Како је записао Свети владика Николај, Арнаути су затварали козе у конак и у манастирску цркву.

 

И још наставља владика, у то вријеме неки Милош из Херцеговине спремао се да иде у Јерусалим, на хаџилук. И баш кад је мислио кренути, у сну му се јави Св. Јоаникије Девички и посавјетова младића да му је боље од одласка у Јерусалим да дође у манастир Девич, да га почисти и приведе служби Божијој. Милош га послуша! Дође у манастир и поче градити запустјели олтар. Ту се замонашио и остао уз свечев гроб до краја свог земног живота. Како је записано у манастирском љетопису, од тада се манастир више није напуштао нити је молитва у њему престајала.

Недјеља је ујутро. Из Велике Хоче, те прекрасне виногорске жупе, полазимо на Свету Литургију у манастир Високи Дечани. Има ли љепше молитве од оне у Високим Дечанима испод још виших Проклетија! Испред манастира нас дочекују војници, Словенци, чувају манастир. Иронија нема стида!

Но ћутим, идем без гласа ка улазу у Свету царску лавру (Манастир Високи Дечани иако је започео градити српски краљ Стефан Урош III Дечански, довршио га је његов син, српски цар Стефан Душан Силни). Сјетих се фотографије једног Херцеговца из Високих Дечана, ту је постојао у страшном времену. Стадох испред капије, гдје је и он на слици стајао. Када је манастир запустио и када се нерод људски појавио на свјетлу дана, он је подигао глас!

СВЕТИ

Монах Гаврило у манастиру Високи Дечани

Пред сам Други свјетски рат у м. Високи Дечани, замонашио се младић Гаврило Ковачина. Био је син богате српске породице из Мостара. Ковачине су производиле позната херцеговачка вина од сорти жилавке и блатине. У пословној заједници са тада најбогатијим трговцем у Босни и Херцеговини, а и шире Михом Пешком, производили су вина која су освајала златне медаље на винским салонима у Паризу и Бриселу. Касније ће на њиховом отетом раду настати пољопривредни комбинат „Хепок“. Но најљепши грозд из винограда породице Ковачина стигао је у манастир Високи Дечани.

Гаврило је прије монашења студирао италијански језик, да би као монах са тим знањем учинио много за спас манастира – био је глас између манастирског братства и италијанских војника који су тада били окупирали Метохију. Манастир је сачуван од пустошења. Послије рата комунисти су ушли у манастир и почели са прогоном монаха. Без мјере у хули, у храму су основали политичку школу „Јосип Броз Тито“, а зидове са фрескама и олтар прекрили су црним засторима. Све монахе су похапсили, осим пар њих које су оставили да им спремају храну и служе за трпезом. Ту је остао и млади монах Гаврило. Када су му комунисти затражили да им донесе чувеног дечанског вина, Гаврило је смјело одговорио: „ Вино служимо само за причест!“.

То је била његова пресуда. Тукли су га без милости и са поломљеним ребрима утамничили у затвору у Пећи. Осуђен је на 10 год. робије и послат у казниону у Сремској Митровици. Тада је Сремска Митровица имала 4 000 становника, а у затвору је било 16 200 затвореника, неподобних комунистима. Тамо је настављено његово мучеништво са осталим свештеницима и монасима који нису пристајали да се одрекну Христа.

ДЕЧАНИ

Манастир Дечани

У затворском кругу сваки дан је био упрегнут са осталим „мантијашима“ да вуче ваљак и „равна“ круг. Преживјели очевидац његовог страдања и сапатник у Сремској Митровици, г. Антоније Ђурић, када сам га позвао телефоном и питао о монаху Гаврилу Ковачини, рекао ми је гласом дивљења: „ Био је лијеп и узвишен као Господ Бог!“. Умро је на бетону затворске самице са сликом манастира Високи Дечани на грудима. Сахрањен је на затворском гробљу.

Ходити светињама Косова и Метохије као Србин из Херцеговине, достојанство је узвишености и непостида. То нам као најскупљи дар оставише монаси Милош и Гаврило, два зрна која нас причестише Господом. Зато је Херцеговина Света и Богу мила. И образ јој сија међу нашим крајинама. Нека тако буде и довијека!

 

Аутор: Горан Лучић
Извор: Слободна Херцеговина



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



О аутору

Оставите коментар