ПРИЧА О АРЧИБАЛДУ РАЈСУ: Љубав, коју нисмо знали прихватити


  • „Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и засипаш камењем послане теби, колико пута хтедох да скупим чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила, и не хтедосте!“ (Мт 23,37-38)

Portrait de R. A. Reiss fumant la pipe Belgrade

Portrait de R. A. Reiss fumant la pipe Belgrade

Шкрипи трамвај бр.3 кроз Београд… гмиже, па нагло закочи, те јурне, опет застане…попут хода српске државе кроз цијела задња два вијека. Климава „Тројка“ клизи булеварима краља Александра и војводе Мишића ка Топчидеру, дворском парку засађеном стољетним платанима, у коме су некад Турци изливали топове за напад на Београд. Долина топова, сада платана. За тај обрт, жртвовани су милиони Срба. А из топчидерске удолине се благо успиње један бријег, а на бријегу молитвено бди једна црквица, а уз цркву спава највећи Србин по чистој љубави. Блаженим сном онога који је искрено волио.

Рудолф Арчибалд Рајс, рођен као син угледног њемачког земљопосједника и агронома Фердинанда Рајса у Хехцбергу, у јужној њемачкој покрајини Баден. Као осмо од десеторо дјеце, родитељи су га добили 8. јула 1875. У Њемачкој завршава средњу школу, а студије хемије уписује у Лозани, у Швајцарској. Због урођене срчане мане Швајцарска је била погоднија за његов боравак.

Као узоран студент, студије хемије успјешно је окончао и већ са 22 г. стекао научно звање доктора хемије. Слиједе избори за вишег асистента, те доцента за фотографију и фотохемију на Универзитету у Лозани. Заинтересованост за примјену фотографије у медицини, криминалистици и судству усмјерила је његов живот и у коначном га одредила. Његов рад поставља темеље научној криминалистици, што свој плод стиче оснивањем Института за техничку полицију и криминологију у Лозани 1900.

Почетак Првог свјетског рата прекинуо је Рајсову изузетно успјешну научну дјелатност, која је већ била награђена одликовањима многих земаља свијета за помоћ и труд у расвјетљавању злочина. Од руског цара Николаја је добио сат приликом посјете Русији, а најдраже му је било одликовање француске Академије наука.

На позив српске Владе, Арчибалд Рајс као независни научни свједок стиже у Србију да опише и документује злочине над цивилним становништвом. У то вријеме његова четири брата као официри били су мобилизовани на супротној војничкој страни, но његово срце је бирало страну на којој је осјећало да постоји жртва.

1

Аутор овог текста Горан Лучић поред гроба Арчибалда Рајса

Са групом швајцарских љекара, добровољаца, Рајс стиже у Србију 27. сеп. 1914. Прво одредиште је Ниш, ратна престоница Србије. У Нишу му је уприличен пријем код предсједника Владе Николе Пашића, издата пропусница ратног дописника и са захтјевом да пише и извјести свијет само о ономе што види и чује, упућен је на ратне територије. А тамо затиче застрашујућа дјела мржње и одмазде над српском нејачи. Читаве алеје вјешала са српским женама у Мачви, спржена села и бестидно уживање непријатеља у злочинима увјерили су га да свијету мора пренијети истину.

Касније његови текстови пробијају информативне блокаде и бивају једини вјеродостојан глас из окупиране Србије. Французи и Швајцарци вјеровали су том човјеку који их је у годинама прије рата задобио својом научном изврсношћу и моралним идеалом. Њемачка ратна пропаганда о Србима као злим дивљацима била је прекинута од једног Нијемца. Дивљаштво и злочин били су на њемачким рукама.
По личном захтјеву Рајс се прикључује српским војним снагама и заједно с Моравском дивизијом прелази Албанију „стазом голготе“, стиже на Крф. Боравећи на Крфу залаже се и оснива фонд за помоћ српској дјеци у француским сиротиштима и избјеглицама на Корзици и сјеверу Африке. Цио хонорар од својих текстова усмјерава у тај фонд. Пише без одмора, држи говоре у Француској и Енглеској за подршку Србији, тражи помоћ од Швајцарске, увјерава, свједочи, моли…Откуда толико снаге за дјело љубави и жртве?!

Како је касније записао, први сусрет са српским сељаком и војником који је био сељаков син оставили су на њега пресудан утисак из кога је потом процвјетала љубав према Србима. Витешки однос Срба према заробљеницима, њихово чисто родољубље и морална узвишеност, били су живи частвени и чојствени извор за његову жеђ.

Са Крфа креће у ослободилачки поход и учествује у одлучујућој бици у Старој Србији ( Македонија) код Доброг поља, гдје је српска војска извршила први пробој Солунског фронта.
Више није било силе која је могла зауставити српског ратника и заједно са својом Моравском дивизијом ослободилачки је умарширао у Београд у новембру 1918. г.

Након рата био је члан југословенске Владе на Мировној конференцији у Паризу, радио је и у Министарству унутрашњих дјела, али не слажући се са нечасним политиканством Николе Пашића и цијелог службеничког апарата који се одмах послије рата вратио старим навикама површности, бахатости и напредовања блиским везама, напушта службу и повлачи се из јавног дјеловања. Није могао разумјети како дезертери могу бити поштованији од ратних ивалида који сада у слободној српској држави да би преживјели морају да просе испред београдских цркава. Како српски народ зарад лажног југословенства кога су градили ти исти дезертери, не смије искрено ни прославити херојску погибељ своје дјеце. Схватио је да то није земља због које је све жртвовао.

2

У Топчидеру, на трећеразредном земљишту које је добио од државе на поклон, саградио је својим новцем кућу у којој је становао, одрекавши се повратка у Швајцарску. Била је скромна, по узору на српску сеоску кућу, украшена мотивима српске заставе, са уређеним двориштем и воћњаком. Лице јој је било усмјерено ка Мачви, да би му поглед увијек допирао до поља гдје је угледао прве призоре злочина лицемјерне европске просвјећености и усликао фотографије које су „пробудиле“ савезнике. Опет из љубави на славне дане, свој дом је назвао „Добро поље“, у славу на први пробој окупаторске линије! Изнад његовог радног стола стајао је портрет српског војника из рата, кога је сматрао спојем херојске храбрости, романтичарског родољубља и искрене људске топлине. Ту је написао ратне дневнике „Писма са српско-македонског фронта“, „Шта сам видео и проживео у великим данима „ и своје посмртно завјештање српском народу „Чујте Срби!“.

Пошто није био ожењен, кућу је дјелио са својим сарадником, Швајцарцем Алфредом Фавреом и његовом женом и дјецом. У тестаменту кућу је завјештао српском народу и то за издржавање породица сиромашних и угрожених солунских ратника. Комунисти су ту кућу расподјелили за смјештај неким новим породицама и оне су и до данас у њој, захтјевајући станарско право. Опустошен немаром, временом и јагмом, овај дом љубави и славе данас тужно пропада и развлачи се између приватних интереса. Жељу родољуба да се ту оснује спомен-музеј Арчибалда Рајса, нико од власти не узима као важну.

Арчибалд Рајс умро је од можданог удара, 8. августа 1929. у 04.30h, а као посљедице увреда од првог комшије, бившег министра Милана Капетановића, иначе ратног профитера, који је цио рат провео склоњен у иностранству. Како су људи запамтили Арчибалд Рајс га је само опоменуо да грађевински отпад не задржава на његовом посједу.

По личној жељи његово срце је однесено на врх Кајмакчалана и у урни сахрањено у капели Светог Илије. Припадало је онима којима се дивио. У Другом свјетском рату, памтећи детаљне Рајсове извјештаје о њиховим звјерским злочинима, Бугари су оскрнавили урну и прах овог племенитог срца. Вјетрови су га расијали између костију 7 000 српских ратника који су пали за овај српски врх Свете Слободе.

Звук трамваја тупо одзвања шинама, попут топова, од Топчидера ка граду. Прва вече надвија се над Београд који одгони хиљаде младих Срби ка туђим градовима. Бјеже мучно и понижено, не могу опстати и не могу постати као то удворничко жутило које је убило и овог прекрасног човјека. Хероја, идеал српске патриотске душе. Нерад, напредовање улизништвом, крађа, мито, бахатост, одсуство одговорности, непоштовање оних који су освојили слободу, скрнављење патриотизма и окорист туђим заслугама….а он је све то видио и молио нас да то спријечимо и по цијену живота. Знао је да ћемо такви постати ново робље, горе и јадније од оног из турског времена. Бићемо робови јер нисмо достојни слободе. Велики покровитељу и пријатељу, Срби те нису чули! Мораће чути нову олују! Нек тада прах твог срца и 7 000 палих срца са Кајмакчалана, саберу наше душе и покажу нам пут.

Аутор: Горан Лучић
Извор: Слободна Херцеговина



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар