Слободна Херцеговина » ПРЕДРАГ САВИЋ: Србија има обавезу да покрене спор против Црне Горе пред Европским судом у Стразбуру

ПРЕДРАГ САВИЋ: Србија има обавезу да покрене спор против Црне Горе пред Европским судом у Стразбуру

  • Све друге чланице Савета Европе, а не само Србија, имају право да покрену поступупак за оцену незаконитости, неуставности и пrотивправности црногорског Закона о слободи вјероисповести без ограничења и сумњи да се уплићу унутрашње ствари друге државе!

 

Предраг Савић (Фото:В. Данилов)

Пише: Предраг Савић, члан Правног савјета ИН4С

Србија и друге земље имају право да туже због кршења права и основних слобода

Шта држава Србије може да предузме у циљу ефикасније заштите и спречавања даљих гажења права Српске православне цркве, српског народа и осталог православног живља у Црној Гори, а да се то не оцени као мешање у унутрашње послове друге земље!

Међу мноштвом идеја како помоћи угроженом народу и СПЦ, заборављена је могућност покретања међудржавног спора по основу члана 33 Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, коју су ратификовале Србија и Црна Гора, и која тај начин постала саставни део правних поредака у обе земље! Уз то Европски суд у Стразбуру је својеврсни наддржавни уставни суд!

Баш Европском конвенцијом наступила је права револуција у заштити људских права у модерном европском законодавству. Познато је да су класично поимање међународног права и државне суверености небројено пута током историје показали своје слабости!

Када је реч о остваривању људских права, уз помоћ Европске конвенције и Европског суда у Стразбуру (има битне надлежности из уставно-правне заштите) створена је цела нова грана права под називом „европско право људских права“! Уз помоћ ове гране права сазревала је свест да се она морају обезбедити појединцу и против одлука сопствене државе и других чланица Савета Европе.

Наддржавни суд

Уверени у то да осуда непоштовања људских права и слобода не сме наићи на препреке оличене у државним границама, писци Европске конвенција успоставили су први наддржавни суд са надлежношћу да суди државама за повреде људских права и слобода.

И мада све то личило на утопију, ове идеје су заживеле, некада са више а некад са мање успеха. Тако је створен механизам делотворнији од осталих, који мења устаљена мишљења и праксу традиционалне неефикасности међународног права, чија се немоћ неогледа толико у неизбежности његове посредне примене, ангажовањем државног апарата, колико у чињеници да су наддржавне инстанце и процеси предвиђени да стварају и штите међународно право још увек слабо развијени.

Не тако давно, Херберт Харт је писао да међународном праву, у односу на национално, недостају не само секундарна правила промене и пресуђивања, из којих проистичу законодавство и судство, већ и унификујуће правило препознавања које одређује изворе права и опште критеријуме идентификовања његових норми.

Европски суд који је, на међународном плану, доскора предњачио по својој ефикасности, оповргава Хартову тезу о непостојању апарата секундарних норми ван оквира државе и све више подсећа на какав наддржавни уставни суд.

Некадашњи судија Европског суда из Србије др Драгољуб Поповић, дао је несумњиво огроман допринос развоју научне мисли у увези примене конвенције, али и судске праксе Европског суда у Стразбуру.

Баш у Поповићевим научним радовима истиче се, да се функције Европског суда, не своде само на филтрирање појединачних представки, посредовање у постизању пријатељског поравнања, прикупљање доказа и пресуђивање у случају када је појединац тужио државу.

Једна држава може поднијети представку против друге државе

Напротив, Европски суд има значајна овлашћења када су у питању и међудржавни спорови и баш због тога је оснажена његова неписна улога као надржавног уставног суда.
На основу члана 33. Европске конвенције утемељене су државне представке (тужбе) када једна Висока страна уговорница указује Суду на повреду одредаба Конвенције за коју сматра да се може приписати некој другој Високој страни уговорници.

Једна држава може поднети представку против друге државе и када нису у питању држављани неке од држава уговорница Европске конвенције, или чак у случају повреде права држављана државе против које је представка уперена. У том смислу, међудржавна представка је actio popularis. То значи и да све друге државе чланице Савета Европе, а не само Србија, имају право да покрену поступак за оцену незаконитости, неуставности и противправности црногорског Закона о слободи вјероисповести без ограничења и сумњи да се уплићу унутрашње ствари друге државе!

Неки аутори и познаваоци „Европског права људских права“ наводе, да се чак може рећи да се у међудржавним споровима Високе стране уговорнице стављају у позицију јавног тужиоца који наступа у општем интересу, бранећи позитивне тековине савременог европског законодавства и то пред Великим већем од 17 Европског суда.

Наиме, није потребно да држава која покреће поступак буде „жртва” понашања друге државе, нити је она у обавези да именује конкретна лица-жртве наводног кршења конвенцијских права. Довољно је да укаже на законодавство или административну праксу друге Високе стране уговорнице који су у нескладу са Европском конвенцијом.

У случају Ирска против Уједињеног Краљевства (представка бр. 5310/71, пресуда од 18. јануара ). Суд је истакао да „повреда одредаба Конвенције” може да проистекне и из чињенице да се законом уводе и дозвољавају мере које су у несагласности са зајемченим правима и слободама.

Да би Суд осудио једну државу неопходно је да се оспореним законом недвосмислено нарушава права и слободе из Европске Конвенције. У случају Закона о вјерским слободама атешко је и побројати сва кршења уставних и начела које штите Устав Црне Горе и Евроспка концвенција.

У формалном смислу спорна је процедура. Закон је усвојен а да је предходно похапшена сва опозиција у парламенту. Закон је усвојен обичном већином гласова, а не двотрећинском већином у складу прописом из члана 91. став 6, Устава Црне Горе, који прописује да када се одлучује о имовини страног лица није довољна обична већ квалификована већина.

Овде је у питању имовина СПЦ, а она је у Црној Гори страно правно лице и за усвајање о пљачки-прекњижавањем имовине СПЦ требала је двотрећинска већина гласова.

И да то све оставимо по страни, предметни закон је најочигледнији извор неправде, неправичности, незаконитости, неуставности са становиштва материјалног права. Са њим се руши правни поредак Црне Горе, изазива највиши степен правне сигурности. Европски суд и његово Велико веће од 17 судија не би имали тежак посао да идентификују и осуде бројсна кршења права и слобода из Европске конвеције.

Овим законом се крши право на имовину гарантовано чланом 1. Првог Протокола уз Европску конвенцију о људским правима.

Поменути протокол предвиђа :

„Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.“

Судска пракса је проширила ово правно правило и под правом на мирно уживање имовине створен је концепт руковођен идејом да намера Конвенције није да гарантују илузорна, теоријска права, него права која се ефикасно спроводе и штите, Суд се заузима за принцип практичних и делотворних права. Европски Суд је у свом тумачењу створио аутономни концепт имовине, независан од формулација које су заступљене у националним правима.

Аутономни појам имовине изграђен у пракси Суда превазилази садржину коју појам својине има у традиционалном значењу утемељеном на римском праву и домаћем праву Црне Горе, јер донекле се приближава широм англосаксонском концепту, с обзиром да не обухвата само право својине, већ читав низ имовинских права.

Све то никако не иде у прилог црногорским предлагачима Закона о вјерским слободама. Јер када се упореди концепт имовине који они заступају у предметном предлогу Закона са ставовима из тако створеног модерног европског концепта права на мирно уживање имовине, изгледа се црногорски законодавац грубо поиграва са свим демократским и правним начелима.

Зна се да је Европски суд је изградио и богату праксу у вези забране дискриминације из члана 14. Европске конвенције када у питању статус верских заједница и појединаца.

За нас у региону најпознатији је случај Савеза цркава Ријеч живота против Хрватске, из 2010. године, где Европски суд пресудио да је прекршен члан 9 Конвенције који гарантује слободу мишљења, савести и вере и члан 14. Конвенције.

Суштина спора је била у тврдњи да је Влада са другим верским заједницама закључила споразум али, не и са Савезом цркава под именом Ријеч живота.

Сличност са актуелном ситуацијом у Црној Гори и избегавањем споразума о имовини једино са Митрополијом је више него уочљива. Европски суд пресуде доноси на основу своје судске праксе и преседана!

У области духовних слобода и права проучавају се многе пресуде у којима су државе потписнице незаконито ограничавале слободу исповедања вере. Одредбе о регистрацији верских заједница из црногорског закона су, такође, врло спорне и тешко одрживе са аспекта праксе европског суда.

У тим пресудама се подстиче плурализам, толеранција и отвореност духа, као ознаке демократског друштва, а не забране и ограничења у вези имена верских заједница!

Оно што је извесно нико и никада још у модерној Европи, а ни у пракси Европског суда у Стразбуру, није имао случај да се прекњижавањем уписа у Катастру стиче имовина, нити да се одлуком владајуће партије и државних органа ствара нова црква, која још у свом називу неканонски и нецивилзацијски злоупотребљава појам – православља!

У својој научној студији „Европско право европског права“ др Драгољуб Поповић, наводи да је пред Европским судом више од 90 одсто појединачних представки и да је тако гледано сразмерно мали број међудржавних тужби. У међудржавним споровима најпознатије су пресуде које Велико веће од 17 судија Европско суда донело у случајевима: Ирска против Уједињеног Краљевства 1978. и у случају Кипар против Турске из 2001. године.

Један од добрих познавалаца ове области права твдри да се државне тужбе пред Европским судом у Стразбуру релативно ретко подносе због незнања и неинформисаности, али и погрешних тврдњи да се оне могу означити као мешање у унутрашње ствари друге државе!

Све чланице Савета Европе ратификовале су и уврстиле у своје домаће законодавство Европску конвенцију и таквој ситуацији нико не може да се позива на мешање у унутрашњу политику и нити да по том основу оспорава надлежност Европског суда у Стразбуру. То је апсолутно нетачно јер држава тужилац је у обавези да наступа у општем интересу, бранећи позитивне тековине савременог европског законодавства.

Наиме, није потребно да држава која покреће поступак буде „жртва” понашања друге државе, нити је она у обавези да именује конкретна лица-жртве наводног кршења конвенцијских права. Довољно је да укаже на законодавство или административну праксу друге државу који су у нескладу са Европском конвенцијом и то у име заједничких вредности и заштите права и слобода!

ИЗВОР: www.in4s.net

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина