Пребиловачки биљези: Огњиште и вериге


  • У Мирка Булута, кадгод, сваки разговор начињао се и завршавао за огњиштем.

Mирко (Митров) Булут

Mирко (Митров) Булут

 

Одовуд је он укућанима издавао свакодневна задужења и примао извештаје о учињеном. Пред вече уз мезетлук, лозу и покоји филџан обавезне, а јако заслађене каве – разговарао се ту са другим домаћинима и осталим људима.

– Já! Сад свак’ на своју страну, а ја ћу сам куда знам – умео је беспоговорну наредбу да преокрене у двосмислену пошалицу гледајућ ме како се башкарим на сећији застртој бичаљем, ту одмах наспрам огњишта, где је обичаjaвао и највише волио да прилегне послиjе обеда да би, како је говорио, бар мало исправио леђа.

Panorama Prebilovaca pred Drugi svjetski rat

Панорама Пребиловаца 1990. године

Огњиштe је заузимало средишњи дио ониже, неотесаним каменом озидане и каменитим плохама покривене куће, илити «димаре». Јер, дим из ње, све док га сасвим разгорела ватра не прогута, као из ината, није излазиo горе, на за то предвиђени отвор на крову, него је, куљајући, наваљивао на врата и крај њих осамљени прозор, тек нешто шири од пушкарнице.

Колико ли је само пута друга му жена Мара крајичком беле мараме отирала са очију оно мало, преживљеним јадом, преосталих неисплаканих суза.

И како ли је само опако богарала!

16. Чардак Мирка Булута

Чардак Мирка Булута

Овде је, у Пребиловцима  – почетком педесетих година минулог столећа – напустивши поратно убежиште у рођака Боре (отишлог у домазетлук тазбини у Тасовчиће), он опет распламсао утуљени породични жижак занављајући својим новим породом безмало сав у шурманачкој јами истребљени нараштај Митра «Спужевића». Бејаше то пре него ли је успио да, повише димаре, обнови до у темеље разграђени «чардак» – једину кућу у Булутовој махали, незнано зашто, два пута паљену само током оног другог великог рата.

Зидови у «димари» већ су били добрано очаџавели. Толико да је по никад осунчаним буџацима пребивала вечита тмина, а мрак се обдан крио тек допола завучен у широке поре зидова увезаних грубо просијаном пржином узетом из Брегаве, уз шкрти надодатак креча и ретких трагова одувек скупе цименте.

Re-exposure of Mirko i Mara sa unucima

МИрко и Мара са унуцима

Све је у њој било црно. Осим, од стално тврдим жуљевима обраслих тежачких дланова, бјеличасто углачаних држалица вила и красни, секира и коса, уредно одложених у углу и од брашна побјелелих наћви одакле је стрина вадила умешану, али ипак увек црну погачу. И бјелог сира из мјешинe и милодушне млаћенице из стапа који је почивао одмах иза широког креденца у којем је било похрањено најнужније посуђе.

Овамо, ближе улазу, једно уз друго стајала су два повећа бурила, под којима је осамарени оматорели Мулац, ногу пред ногу, на једвите јаде преваљивао пут до и од извора на Шкрци теглеђи, у тада безводно село, тазе питку воду. А онамо, подаље, лежали су сандуци са брашном и, један у други, саденути сепети, док се читавом дужином и ширином куће, повише изнад огњишта, повијао од прућа нагусто сплетени черjен, са отежалим товаром у араре сабијеног зрневља окруњеног кукуруза.

– Немој, болан не био, но здрав и весео, зазивати зло у кућу  – благо ме је, зачудо, корила Мара док сам, као мали, сав занет налазио забаву љуљајући огарвљене вериге које су као са небеса, испод обешених овчјих черека и свињских пршута, досезале тик до саџака на средини огњишта, или у жар запретеног сача.

То јутро моји су рано отишли у град. Преспавши, окаснио сам, али ме је на синији чекао остављени доручак. Таман сам се спустио на шћемлију – кад ето ти стрица који је већ опослио своје у пољу.

– Хоћеш ли шта друго – упита ме видевши да се натежем с јелом.

– Могао бих прво каву.

– A, би ли и запалио једну – кушао ме је, лукаво као мачак искосивши зеленкасте, вазда пронициљиве очи, гурнувши преда ме металну кутију са мирисним, као дукат жутим, пробраним дуваном.

sacc

Укрстили смо погледе и ћутке се (спо)разумели да ће све остати само међу нама.

Онда сам посегнуо у гаће гдје сам крио своју паклицу «Виса».

– Више волим ове са филтером.

Укресао сам шибицу и трудећи се да оставим утисак већ опробаног дуванџије одбио прве димове.

– E, мој синко, тешко ће од тебе испасти домаћин!

Севну мисао због чега то стриц рече. Због скупих цигарета? Или…!? Упитах: Што?

– Сjедиш поред ватре, а трошиш шибицу – додаде више као за себе, хватајући машицама жар да би запалио тек замотану цигарету.

Све ми се вратило у сећању док сам ономад, као и опет летос стајао на прагу руине, опет урушеног и расељеног Мирковог дома из којег нису, упркос трећој паљевини у минула пола вијека, у диму заборава ишчилеле моје детиње и најраније момачке драге успомене.

Аутор:  Младен Булут / ФБ Младен Булут
Извор: Слободна Херцеговина/ Пребиловци.нет



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар