Поводом Дана Требињске бригаде ВРС: НИКАДА ВАС НЕЋЕМО ЗАБОРАВИТИ, БРАЋО!

Поводом Дана Требињске бригаде ВРС: НИКАДА ВАС НЕЋЕМО ЗАБОРАВИТИ, БРАЋО!

  • Ветеране 4. батаљона Требињске бригаде ВРС средина јула сваке године изнова подсјети на дане поноса и славе, на херојску одбрану Требиња од надмоћнијег агресора, тзв. ХВ. Ипак, највише поштовања и емоција посвећено је онима који су тих дана врелог и крвавог љета 1992. и година касније положили своје животе на олтар Отаџбине, бранећи ближњег и свој град.

Управо ти погинули су, ево већ 24. године од завршетка рата, разлог и обавеза уткани у животе њихових преживјелих сабораца са Хума да их се сваке године изнова сјете, упале свијеће за њихове бесмртне душе и кажу: Никада вас нећемо заборавити, браћо!

Сваке године, 14. јула, ветерани 4. батаљона Требињске бригаде окупе се у Требињу и у колони аута крену у мјесто Хум, гдје је у вријеме Одбрамбено-отаџбинског рата 1992–1995. био њихов ратни положај.

Хум је данас скоро пусто мјесто, порушено у рату од артиљерије агресора – ХВ и до данас није обновљено. Осим порушених кућа, мало шта подсјећа на рат, који је у овом мјесту и према људима и према кућама показао своју најмрачнију и најразорнију страну. Можда најбољи подсјетник на рат је једна гранитна плоча, на којој су имена погинулих војника ВРС.

Управо ту, код гранитне плоче, постављене на остатке зидова старе жељезничке станице на Хуму, је и главно одредиште ове групе ветерана ВРС, који из Требиња сваке године овдје долазе. На перону старе жељезничке станице, пред овом спомен плочом са именима својих сабораца сви се окупе. Ту преовладава тишина, можда само покоја полугласна ријеч некада наруши њен склад. Само се размијене погледи између бивших сабораца, ту ријечи скоро и да нису потребне. У тим погледима све је сажето, и страхоте ратних дана, и велико, нераскидиво пријатељство које само у тим условима може настати, и годинама несвјесно стварано братство по оружју…

У њиховим очима не види се туга, већ изнад свега понос и поштовање према палој браћи. Преживјели најбоље знају колика је њихова жртва и колико је висока цијена плаћена за слободу у којој данас живимо.

По повратку са Хума, сви се заједно уз кафу и пиће присјете тих ратних дана, радосних и тужних догађаја из времена рата. А било их је и једних и других доста…

Мјесто Хум у Требињској шуми (са околним селима), био је један од главних циљева и праваца напада у вријеме када је тзв. ХВ извршила агресију на општину Требиње, 1992. године. ХВ је на овом подручју имала двије путне комуникације – правца, којим је извршила главни продор на овај дио општине Требиње, а то су: Иваница – Дужи и Иваница – Хум.

И док је на правцу Иваница – Дужи непријатељска офанзива ХВ сломљена 13. јула, што је датум који је одређен за дан Требињске бригаде ВРС, на правцу Иваница – Хум артиљеријске и пјешадијске борбе настављене су још неколико дана. Ветерани 4. батаљона Требињске бригаде ВРС питају се како је 13. јул датум када је заустављена офанзива ХВ, јер је њихова јединица још неколико дана водила директне борбе са ХВ, у којима је у данима након 13. јула, погинуло неколико њихових сабораца.

Ипак, без обзира на све, величина и вриједност ових људи је у томе што се и толико деценија од завршетка рата држе заједно, помажу колико могу једни друге, окупљају се два пута годишње, да се поклоне жртвама пале браће и да се на заједничком дружењу, сваке године у септембру, у дугим разговорима присјете тих ратних дана, у којима се бранило Требиње, од бројнијег и јачег непријатеља, што тада никога од војника Требињске бригаде ВРС није поколебало, напротив.

Таква слога, пријатељство, пожртвованост и одлучност да по сваку цијену одбране свој град, у временима и генерацијама послије, нису се поновили. Јединство ових људи, које ни партије ни радна мјеста ни статус у друштву нису подијелили ни раставили, заиста треба да буду примјер свим другима у Требињу. На њих би се требали угледати и ветерани других јединица, јер за овакве иницијативе треба само мало слоге и слободног времена. У оваквим иницијативама, свакако, требала би и вишеструка подршка градске управе. Свима треба бити јасно, да тих ратних година 1991 – 1995. није било погинулих и живих војника ВРС, који су стварали и бранили Републику Српску, не би било ни институција на чијем се челу они данас налазе.

Милан Путица/Радио Требиње

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина