Повеља Кулина Бана дио је српске културне баштине


  • У Србији се мора повести рачуне о томе да се у школама језички споменици попут Повеље Кулина Бана, Мирослављевог јеванђеља, стваралашта Иве Андрића, Меше Селимовића, Скендера Куленовића проучавају као дио српске културне баштине, сматра Рада Стијовић из Института за српски језик Српске академије наука и уметности (САНУ).

Povelja_Kulina_Bana-510d8121

„Овакви ставови нису оспоравње права другима на културни идентитет, већ чување сопственог културног наслеђа и сопственог идентитета“, навела је Стијовићева у тексту за „Политику“ поводом оштрог реаговања дијела бошњачке јавности на саопштење овог институа да се језик Бошњака може звати само „бошњачки“, а не „босански“.

Она сматра да је термин „босански језик“ неприхватљив не само из лингвистичког разлога, већ и стога што јасно сугерише да њиме говоре сви становници БиХ, а у крајњем исходу да су сви становници БиХ једна „босанска нација“.

Стијовићева је истакла да, као што је Бошњацима и другим народима дато право да заједнички књижевни језик, чије је извориште претежно српско, именују својим именом, исто тако право се не смије узети онима који су се у прошлости изјашњавали да пишу српским језиком и ономе што је написано српским језиком.

Она је поновила став Института за српски језик да се језик бошњачког народа може назвати само „бошњачким језиком“, а не „босанским“ и негирала да је Повеља Кулина Бана писана „босанским језиком“ на који се позивају заговорници тог језика.

Стијовићева је цитирала мишљење комптетентног несрпског научника Ватрослава Јагића, који је навео да је ова повеља из 1189. године „најстарије, што писано би ћирилицом, а србским језиком“.

Она наводи да ћирилица којом је писана ова повеља није „босанско писмо – босанчица“ која је, у ствари, само варијанта српског ћирилићног брзописа, пренесеног за вријеме краља Твртка Првог Котроманића из Србије у Босну.

Стијовићева је подсјетила да је брзописном ћирилицом почеткм 17. вијека Матија Диковић штампао своје књиге и назвао је „српским писмом“, што су чинили и други босански фрањевци, док се приватна преписка на ћирилици обављала до почетка 20. вијека и у беговским породицама у БиХ, гдје је за њу забиљежен назив „стара Србија“.

Она подсјећа да се, према турским изворима, на турском двору у средњем вијеку учио српски језик, те да у библиотеци џамије Сулејманије из тог језика постоји четворојезични уџбеник за учење страних језика – арапског, персијског, грчког и српског, као и да је султан Мехмед Други још као млад учио арапски, персијски, латински, грчки и српски језик.

Извор: Срна



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар