ПОМЕН СТАРОБРОДСКИМ МУЧЕНИЦИМА НА ДРИНИ

ПОМЕН СТАРОБРОДСКИМ МУЧЕНИЦИМА НА ДРИНИ

Немој роде пити воде 
са ледене Дрине,
попићеш нам, испићеш нам 
младе очи сиње!

Са два преживјела свједока покоља Срба у Старом Броду, Спасојем Ђерићем и Ристом Боровчанином. Стари Брод, март 2019. Фото: Спасоје Ђерић, Ристо Боровчанин и Драган Боровчанин (син Риста Боровчанина)

– Гледао сам муке љуте, голоруку младост српску како погане и сијеку. Кољу је, режу, силују… Усташе измуче дјевоку, а онда јој просјеку дојке и кроз њих провуку њене згрчене руке. Па је баце у Дрину да тако укрштена и заклана плови. Јади наши велики, а Србину нема заштите и заклона!

Сваке године од 2008. када је послије 66 година комунистичке забране одржан први парастос Старобродским мученицима, Ристо Боровчанин долази у Вишеград.  И ове године, 22. марта, ведри старина са часних 88 година живота стиже са Сокоца. Син Драган, његов други лик, допратио га је, пази на њега и помаже у свему.

Ристо Боровчанин је један од посљедњих живих свједока који је гледао и преживио покољ српског народа на Дрини у марту 1942. године. Био је тада 11-огодишњи дјечак, а добро памти када су стричеви одлучили да цијела породица мора кренути у Србију јер од Сарајева иде црна усташка хорда жедна српске крви.

Све српско што је могло поћи од Сарајева, Олова, Кладња, Сокоца, Романије, Горажда и Рогатице кренуло је у збјег стазама и путељцима што се сливају на широке друмове према Вишеграду и дринској ћуприји. Народ је водио упрегнуте волове и коње, на колима дјецу, старце, нешто жита и пресвлаке. Неко је гонио овце, носио завежљај, грабио пут што прије. Нејач пишти, а мајке немају када застат да их подоје.

А на вишеградској ћуприји забран, италијански војници поставили рампу и пуштају да прође само ко може да откупи живе главе. Људи плаћају златом, један домаћин даје 12 дуката за дванаест глава својих укућана. Други испреже волове и нуди их талијанској војсци.
А оно сирото што је носило голу душу кука и кружи покрај Дрине. Вода мутна и дубока, да се бар може прелетјети…

Када не могоше прећи у Вишеграду, хиљаде душа кренуше према Старом Броду гдје је Дрина била понајужа и гдје је сплаварила скела. Тамо су их окружиле усташе под командом пријеретног пробисвјета Јураја Францетића, родом из Лике. Поклали су их и намучили највише на дан светих 40 севастијских мученика – Младенце.

Више од 6 000 српских жена, дјеце, дјевојака и стараца поновише жртву 40 војника хришћана из античке Севасте. Муслимани су најчешће клали и „чистили“ терен бацајући побијене у Дрину. Да би спасиле дјецу мајке су колијевке везале на краве и коње. Касније су сељани у Србију налазили говеда са колијевкама мртве и смрзнуте дјеце.

Био је то један од најтежих замаха усташког геноцида над српским народом у Другом свјетском рату. Пошто је краљевска Четничка војска овладала источном Херцеговином и Босном, и под командом краљевског мајора Јездимира Дангића упутила захтјев Хитлеру да се ови већински српски крајеви припоје Србији, кивне усташе су предузели најкрвавију офанзиву према Дрини.

Нијемци одбијају Дангићев и Недићев захтјев, а хрватске усташе под маском успоставе законодавства НДХ-а креће у геноцидни покољ по источној Босни.  Око 10 000 добро наоружаних усташа послато је из Сарајева пут српских села, горде Романије и ледене Дрине. Муслиманске јединице вољно им се придружују обучене у усташке униформе са црвеним фесовима на глави.

Мали Ристо је гледао мучеништво српског народа. Док се једна група српских момака бранила од клања скочио је међу гомиле покланих, баш грлом у њихову крв. Тако се спасао. Гледао је Јура Францетића како међу покланим Србима држи говор. Остало је забиљежено у усташкој штампи да је Францетић тога дана напунио војничку чутуру дринском водом и хитном пошиљком је испоручио Павелићу у Загреб, као најсветији трофеј са „повијесне хрватске границе на Дрини“.

Ристу Боровчанину је у марту 1942. године поклана цијела породица, стричеви, стрине, њихова дјеца… Отац му је погинуо прије рата, а мајка је некако успјела прећи у Србију. Послије рата остао је сам.
Питам га како је преживио и ко га је одгојио.

– Био сам најамник код имућних домаћина. Чувао сам стоку и тешко радио за комад хљеба и крило крова.

Имао је јако тешко дјетињство. Један газда га је тукао ланцем због тога што је умјесто младе набрао остарјелу коприву, па је мали Ристо морао бјежати из села. Но памти и једног доброг домаћина. Као најамник водио је коње натоварене дрвима до Сарајева, а газда му је допуштао да у повратку купи ораха и да их поједе. Када је одрастао кренуо је да ради и бори се за себе. Војску је служио у Истри, у Пули. Оженио се, добио сина и двије кћери, засновао лијепо имање. Али никада није заборавио крваву Дрину, српске дјевојке како мртве плове ухваћене у коло мучеништва, распорену дјецу у колијевкама, српску стоку док је муслимани кољу и пеку.
Најтеже је било што се и у ткз. слободи није смјело поменути затирање невиног народа на Дрини. Комунисти су најтеже прогонили сваки знак српског сјећања.

Ристо Боровчанин је потомак три српска добровољца са Солунског фронта. Док пловимо Дрином од Старог Брода показује ми са поносом чланску карту Удружења потомака и поштовалаца српских добровољаца у ратовима 1912.-1918.
У Старом Броду су прве ослободилачке јединице Солунаца прешле у Босну и кренуле пут Сарајева. Овдје је Српска војска крочила на тло Босне и Херцеговине светећи Принципову жртву и страшно мучеништво српског народа у окупираној земљи.

Памтећи ово хрватске и муслиманске усташе су марта 1942. године изградиле „мост“ од мртвих дјевојачких и момачких тијела, а гдје њихови велики преци препливаше Дрину.

И 22. марта ове године били смо на Дрини као потомци великих ратника са Кајмакчалан и мученика из Другог свјетског рата, памтећи и једне и друге.
Славили смo 100 година од уласка слободарске Српске војске преко Старог Брода у Босну и Херцеговину и памтили 77 година од великог покоља Старобродских мученика на Дрини.

И заиста, Дрина је наша граница и наша гробница.
На њој и у њој српско постојање се разграничава са слугањским, злочиначким хордама и међи са светим, херојским трајањем.
Нек` нам Дрина увијек буде таква међа и дијелница!

ГОРАН ЛУЧИЋ

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина