НАСЛОВИ

Пјесничка акробатика Рајка Танасијевића


rajko 01

Свети Сава, као први у свему, затим Острошки Чудотворац, а потом Његош и Дучић, као епско – лирске громаде су четири стуба на којима почива и са којих се уздиже поезија српског пјесника Рајка М. Танасијевића. Још ако се зна да је он генетски предодређен тамо негдје у Требињским Брдима, што није занемарљиво, „јер ко на брду ак’ и мало стоји – више види но онај под брдом“, лако је закључити да му је на тој висини и са тог камена станца било залетиште у поетску разиграност.
Негдје је неко некад рекао да ће умријети онај народ тек онда кад буде престао рађати пјеснике. На срећу, Српском народу се то неће десити, јер ево и Рајко М. Танасијевић понесе пјесничко име, на ползу свог српског соја и тако на велика врата бану међу оне што представљају савјест човјечанства.
Пјевајући о суровој стварности он указује баш на то прошло вријеме у коме је све мирисало: и земља и трава и људи.
Научио је Рајко понешто од Шантића, а Богме и од Дучића, па није чудо што су пјесничке строфе испуњене жалом. Тај жал има свој дубоки смисао, јер се у овом безличном и тривијалном времену лако занемарује идентитет, а кости наших предака нас и опомињу и обавезују. А кад се изгуби идентитет онда си неко други – сутра ћеш бити неко трећи – кад све сабереш: ништа си, јер ко се не враћа своме корјењу брзо га вјетар одува. (пјесник Божидар Глоговац)
О завичају су написане многе пјесме у нашој и свјетској књижевности, али су ријетке цијеле збирке пјесама у којима су све пјесме тематски везане за завичај. То је случај и са овом збирком „Небеске двери“ од аутора Рајка Танасијевића.
Аутор је пјесме сврстао у четири циклуса: Коријени, Озебло сунце, Сјај звијезда и Небеса зборе.
Повод за писање ових пјесама је непосредна стварност. Обиљежен временом и завичајним простором, он сложене вишезначне теме остварује и вреднује са биографског, локалног и универзалног стајалишта. (Мр Милован Росић)
Рукопис „Небеске двери“ аутора Рајка Танасијевића, припада поднебљу из кога златним сјајем зраче Шантић и Дучић, један од Мостара, с Неретве, а други са врха небесног Леутара – да не знаш који је питомији и горчији.
„Остајте овдје“ вратило ме, Рајковом руком и ускликом, оној непролазној љубави према завичају, коју су „модерни“ пјесници одавно затурили и заборавили.
Као да се правда „земљи змија и пророка“ (Херцеговини) Танасијевић је описује каменом, светом водом, варопечним сунцем и душом, кадкад расплинулом младалачком патетиком, из те душе отворених врата. (пјесник Душан Говедарица)

Рајко Танасијевићн почетничком саломљивошћу је неомеђен. Он не чини пјесничке ломове: пролази добро, много боље, него поетске ерудите. Пјесник ниједним стихом, вријеме и локацију не изневјери, него стидљиво одшкрину „Небеске двери” толкујући са небеских висина што је Херцеговина незатамњеном пјесничком визијом, без илузионог подрива носталгичности и меланхолије. Он својом изненадном појавом потврђује илузиону тезу да је Херцеговина тићениште великих пјесника, а малих пјесника и нема ако су пјесници.
Његова је поезија изједначена са брујем библијског стиха рајског казивања. То је рајски цвркут, одзива и поја Ангела, фон Грамате Светог Василија, Шантићева родољубља и Дучићева идилично-дескриптивног стиховања које задуго звучи и одзвања послије читања.
Он у стилу двостилности плете обдарено поетски вијенац – првијенац стиховима старинског кова, склада лаконске метафорике, емотивног надахнућа. Са мало ријечи каже много, изоштрава оптичке слике панораме, поднебља свог завичаја.
У Рајковој поезији камен није камен – каменчина за зид и ограде, кречане и макадамске простирке него драгуљ – цокло Раја, алем камен, који још само да не говори, а и што би кад пјесник о њему никаквом, вјешто пјева уважавајући га и уздижући у живу слику Херцегове земље од камена и Сунца вјечне и слободне. (књижевник Благота Копривица)
На једно новинарско питање како треба писати за децу, Душко Радовић је одговорио: „Као за одрасле! Само много боље!“ Шта је Душко мислио под овим „много боље“?
Не треба бити стручњак за развојну психологију, па знати да гомиле произвољности које се могу наћи у тзв. поезији за одрасле, не смеју се никако наћи у поезији за најмлађе! Не треба бити строги педагог, па знати да песма намењена деци мора имати у себи причу! Најзад, не треба бити много виспрен, па схватити да је хуморна игра речима, или игра смислом, оно што деца воле и што откључава до краја њихову пажњу.
Рајко Танасијевић се, можда инстинктивно, држао у великој мери ових истина. Има међу његовим песмама у овој збирци већи број који је сасвим у складу са Душановим закоником о томе како треба писати за децу.
Занимљиво је да песник Рајко Танасијевић у већини песама из ове збирке пева о животињама. То треба схватити као напор аутора да детињство изједначи са игром, са природом, и са басноликим животом у коме деца иначе живе. Такође, то је трагање за сопственим песничким језиком, који би био препознатљив и без песниковог имена и презимена. То трагање треба наставити, али са више самосталности у изразу.
Деца, кад нешто не разумеју сасвим, траже одговор. А кад га добију, обрадују се. Тако уче да размишљају апстрактно, што је заправо предсобље зрелог размишљања! Треба их увести у ту чаролију. Рајко Танасијевић је на добром путу да освоји ту вештину! (пјесник Љубивоје Ршумовић)
Аутор књиге „Кад не будем велики“, пјесник Рајко Танасијевић је, као и сви честити и благородни ствараоци сличне вокације, лишен сваког непоћу-дног егоизма почесто својственог непоузданим величинама и њиховим напуклим огледалима. „Данас нама кажу деци овог века“ (М. Ракић) да скромност и трпељивост баш и нијесу пожељне врлине, али праве вриједности увијек нађу своје мјесто. Некада је потребно да се подуже чека у реду праведника, али шта је, уопште, наше трајање до чекање заслужене правде и истине.
Будући у потпуности свјестан, досљедан и достојан реченог, Танасијевић је концепцију свог остварења као пјесничког, али и као културолошког чина реализовао, боље је да се каже доживио на прави начин, без непотребног гомилања или разбијања поетичког ткива. Тако је садржај књиге, њен облик, литерарну боју и композицију поставио у форми својеврсне цјелине, усуђујемо се да је условно именујемо као поему. Она у специфично топлим осјећањима износи пред младе читаоце љубав као доминантну лирску ноту, али и бајковито срочене кратке приче од душе отргнуте. Те су нам пјесничке приче од некуда и од некада знане и познате, али уз Танасијевићеву ријеч, оне постају опет нове, необичне, примају се као скаске из дана и времена која нијесу тако далека, али која већ падају у заборав пред стампедом (види нам израза, драги млади читаоче), пред насиљем свакодневно све погубније дограђене технологије која познаје само профит (опет ружна, силно модерна и застрашујућа ријеч). Управо због тога што га, наспрам сопствених моћи брани од таме, што враћа топлу свјетлост дјечјем свијету, баш због тога што чува људски дјечје у дјетету, и човјеку уопште, млади, али и они нешто мање млади читоци, треба да буду искрено захвални пјесничком прегнућу Рајка Танасијевића. (пјесник Перивоје Поповић)

 

rajko

„Лијепо је тестирати ове који су реализовани, стари већ и тако даље, али за младог човјека то могу бит само индикације. Он ће сам да одлучи и одреди и ослушне шта је одјекнуло од тога што му је реко Ршумовић, Ного, овај-онај. Наравно, он ће одлучити да ли ће то да мијења у том смијеру или да не мијења, да остави онако како је увјерен. Нити ће рукопис похвале побољшати нити ће покудити, покварити. Он је онакав какав јест. Знам ја, људи су усамљени и онда воле поразговарати са људима у комуникацији који као имају мало већу репутацију, мало шири круг, мало више информисаности и удубљености у све то.“ (пјесник Рајко Петров Ного)
Књига „Средњовјековна гробља на подручју Загоре требињске“ господина Рајка Танасијевића представља допринос познавању средњовјековног споменичког насљеђа требињске области. Он доноси податке о надгробним споменицима требињске Загоре, предјела на којем је од давнина, током периода записане историје, оне, повјерљиве у документацији јадранских архива, живјело православно становништво.
Овом књижицом господин Танасијевић се придружује одређеном, свакако недовољном, броју теренских истраживача који свједоче присуству у предјелима Републике Српске много већег броја средњовјековних надгробних споменика и такође, споменика са ћириличним натписима, него су то донијеле велике синтезе уважених претходника.
(истраживач и публициста Горан Ж. Комар)

 

БИОГРАФИЈА

Рајко Танасијевић рођен је 20. априла 1986. године у Требињу. Основну и средњу школу, као и основне и постдипломске студије које је студирао на Факлутету за производњу и менаџмент Требиње – Универзитет Источно Сарајево, завршио је у Требињу.
Члан је друштва математичара и информатичара „Еуклид“ Требиње; Удружења Иноватора источне Херцеговине; члан је Управног одбора Удружења добровољаца ратова 1912 – 1918., њихових потомака и поштовалаца Требиње; Удружења књижевника „Сјеверац“ Подгорица (Црна Гора); Удружења дипломираних инжењера, магистара и доктора наука Факултета за производњу и менаџмент Требиње.
Секретар је Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ – Градски одбор Требиње и Асоцијације „Ствараоци Републике Српске“ – Градски одбор Требиње.
Посједује велики број признања и сертификата из области менаџмента.
Аутор и коаутор је неколико стручно – научних радова из области машинства. Стручно – научни радови су му објављивани у земљи и иностранству.
Добитник је Плакете за најбољег студента на Факултету и Републици Српској за 2009. годину, а коју су му уручили предсједник Републике Српске и Ректор Универзитета у Источном Сарајеву.
Историјске радове је објављивао у разним новинама и часописима, како у земљи, тако и у иностранству.
Поезију је објављивао у разним зборницима и часописима.
До сада је објавио четири књиге: „Поуке и поруке три Српска Источника – Св. Николај Жички, Отац Тадеј, Патријарх Павле“, „Средњовјековна гробља на подручју Загоре требињске“ и „Небеске двери“ и „Кад не будем велики“.
У припреми има сљедеће књиге: Загора – Антропогеографски приказ; Православне цркве на Требињским брдима; Средњовјековна гробља на Требињским брдима и „Мостови Требиња“,
Један је од приређивача књиге „Наши очеви – избор поезије“ и брошуре „Клобук кроз вијекове“.
Рецензирао је књигу „Свједок истине“ чији је аутор Божидар Вучуревић.
Учествовао је на разним научним скуповима, округлим столовима, симпозијумима националног и међународног значаја.
Говори Руски и Енглески језик, а служи се Њемачким и Шпанским.
Живи и ствара у Требињу.


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар