Слободна Херцеговина » ПИСМО ИЗ ХЕРЦЕГОВИНЕ: Кад се сјетим…

ПИСМО ИЗ ХЕРЦЕГОВИНЕ: Кад се сјетим…

  • Сјетим се понекад прошлих времена, па ме одмах ухвати страх од њих. више пута сам чак и сањао да сам поново гимназијалац и да ме, испред школске табле, испитује математику чувени професор Куреш.

А ја запео па не умијем да ријешим постављени задатак, а све сам више свјестан да ми слиједи негативна оцјена и губитак године, јер је професор строг, досљедан и неумољив. Пробудим се, ознојен и препаднут, и како ми свијест надолази, све сам радоснији што више нисам гимназијалац.

А са вршњацима се редовно сложим када тврде да би све дали кад би се живот поновио, па да опет буду гимназијалци. Али, кад се сјетим. А тако се често сјећам онога некадашњег.

И чим се сјетим, пред очи ми изађу херцеговачки брђани који, четвртком кад је пазарни дан у Билећи, код пекара Пера Пецолаја купују фртаљ бијелог хљеба да би га понијели дјеци, умјесто колача и слаткиша. Понеко би купио и цијелу штруцу, али би је обавезно пререзао, па пола ставио у торбу да понесе кући, а остатак под мишку па гули успут, одмичући уз брдо. Нек се и на тај начин зна да је био у граду и макар малчице осјетио градског лагодног живота.

Градски мангупи онога времена, исмијавајући сељаке и сељачку дјецу, причали би да су на пазаришту видјели нас горњаше како са црном и скорјелом ржаницом смочимо фртаљ бијелог хљеба, купљен код пекара Пецолаја. Како сам се само осјећао понижено и увријеђено кад би ко од градске дјеце рекао да ми из ткане ђачке торбе с ресама и китама, коју сам носио упрћену на леђа, вири ржаница. Послије тих ријечи, редовно би се засмијао, сматрајући да је испао духовит и важан.

Мој рођак Јоцо, кад је био матурант билећке гимназије, скупио је нешто ситниша, свратио у Пецолајеву пекару и купио цијелу четврт бијелог хљеба. Спремао се да, по завршетку наставе, пјешице крене кући уз Пријеворску страну, а она је стрма и дуга, па су му биле потребне калорије да је савлада.

Како је био већ одрастао, стидио се да једе улицом и успут, па се склонио иза отворених врата пекаре и ту, онако гладан, на брзину гулио и у сласт мотао велике комаде, и то без икаквог смока и додатка.

У том тренутку, у пекару је бануо дјечак од седамосам година, вјероватно градско официрско дијете тек кренуло у први разред па онако, без стида, зазора и устезања, затражио три бијела хљеба, као да је какав одрастао и значајан грађанин. Засигурно га је мајка послала по хљеб, а успут и комшинице замолиле да и њима купи и донесе. И док је дјечак отварао новчаник да плати, а пекар му трпао хљебове у торбу, осврнуо се иза себе и угледао матуранта Јоца иза врата.

Неколико тренутака га је посматрао како, онако гладан и жељан свега што је градско, у сласт гута комаде бијелог хљеба, а онда је значајно подигао главу, па га запитао:

-А богати, мали, јеси ли ти икад прије јео бијелог хљеба?

Рођаку је застао залогај у грлу. Хтио је да му опали шамарчину, али се одмах потом досјетио да нема право ни да погледа градско официрско дијете а не то да учини. И шта је могао него да се смањи и постане седмогодишњи дјечак, а њему да препусти улогу матуранта гимназије.

Пошто је тако и учинио, није му преостало ништа друго него да ћутњом одговори на постављено питање. Дјечак, који се претворио у матуранта, још неколико тренутака је чекао на одговор, а кад је схватио да упитани не умије да одговори и да му знање није боља страна, једноставно је одмахнуо руком и отишао, носећи у торби купљене бијеле хљебове.

Ни пекар Пецолај није имао ништа да каже матуранту ни првачићу. Њему је било само до продаје хљеба и зараде, па га није интересовало ко је првачић а ко матурант гимназије. и кад се само сјетим дјетињстава и оне херцеговачке сеоске сиротиње која је, испод Радмиловића куће, гдје су почињали град и асфалт, изувала каљаче и опанке и на ноге обувала ципеле, како се на тај начин не би превише разликовали од градске чељади.

Каљаче и опанке би стрпали у купину крај пута да би их, кад се врате из града, опет обули и у њима продужили до села. Тако су штедјели и чували ципеле, наравно они који су их имали.

Додуше, чинили су то претежно млађи, поготово дјевојке, али понекад и старији који нису вољели да им градска мангупарија добацује: „Кад су ти шљегли опанци с брда“?

Поподне кад би се враћали из града, често су затицали разбацане и измијешане опанке и каљаче, па су задуго морали да их разабирају и упарују, разлучујући које су чије.

Презување је било обавезно и у гимназији. Кад би ујутру стигли у школу, морали смо на улазу да се изујемо и на ноге обујемо шлапе, приглавке или у најбољем папуче, које су имали само ђаци из града. Обућу у којој смо дошли остављали смо у школски подрум.

Кад сам већ постао матурант, купили су ми модерне патике у којима сам се делијао, срећан што се, бар на тај начин, не разликујем превише од градске дјеце. Већ за петнаестак дана, украли су ми патике, па сам тог дана кући стигао у плетеним шлапама које су одоздо биле подшивене овчијом кожом.

Не постоје ријечи којима бих описао како сам се осјећао идући кроз град у шлапама и колико ми је тешко пала та крађа. Не бих се данас толико сјекирао и жалио да ми украду и „голф“ који је навршио равне тридесет и три године. А био сам скоро потпуно сигуран да је то дјело некога ученика из града.

Драга данашња херцеговачка дјецо, овдје у Херцеговини и по свијету, не замјерите што ово пишем. Сигурно се, у невјерици и сумњи, ако ко од вас случајно прочита ову причу, подсмјехујете писцу, под модерно га називајући носталгичарем и старим лажовом.

Знам добро, не можете ви ни повјеровати у све ово, а не доживјети причу на прави начин. И заиста ми је драго што је тако.

Радујем се што ни ваша дјеца никада неће моћи да схвате ни прихвате да је заиста могуће све оно што су преживјели ваши очеви и дједови. А како је тек било вашим прадједовима, чукундједовима, наврђедовима…

Све до прије једног вијека, овдје се умирало од глади и неухрањености.

Сјетимо се само Првог свјетског рата и болести које су биле директна посљедица глади и немања сваке врсте.

И још да вам нешто испричам, па да завршимо.

Послије приче о бијелом хљебу и презувању, да вам испричам ону о бијелом колачу или короману. Наравно, не знате ви ни шта је то.

Е па, кад већ не знате, да вам објасним, премда сам унапријед сигуран да ме нећете разумјети нити ми повјеровати.

То је, у оно давно вријеме, била главна дјечија посластица. А ријеч је о најобичнијем бијелом хљебу, тврдопеченом и смотаном у круг попут пите пресукаче.

Ти коромани су, у оно вријеме, висили по продавницама нанизани на дебљи конац или канап. Дохватали су се и прихватали трговачким и сељачким рукама, најчешће неопраним и квргавим, у њима превртани и окретани да би се изабрао и купио онај који је најбољи.

А кад би се изабрао, онда би био стрпан у велику ткану врећу у којој је дотјеран кромпир на пијацу, и то између флаше уља, канте газа, каљача, ексера, коњских потковица, говеђих поводаца и ланаца, зобнице у којој је ношена храна за коња и ко зна све чега још.

А кад се стигне кући, отовари се врећа, па се све из ње повади и на крају пронађе онај бијели колач звани короман, и то на самом дну гдје је запао између осталих ствари. Преломе га у троје или четворо, а био је толико тврд да је требала јака мушка рука за то, и потом подијеле дјеци. Па кад онда настане хрскање и оштрење зуба.

Кад се свега сјетим, некако ми буде драго што су данас сва херцеговачка дјеца градска и што и она ријетка, која још увијек живе на селу, имају градске животне услове, васпитање и навике.

Шћепан Алексић / Глас Требиња, број 1.117

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору
  1. Pingback: ПИСМО ИЗ ХЕРЦЕГОВИНЕ: Кад се сјетим… – Србски културни центар „Ћирилица“ Београд

  2. Александар Јовановић Reply

    Господине Алексићу, стегло ми се грло читајући овај Ваш чланак.
    Пренели смо га на веб-сајту ЦКЦ „Ћирилица“ Београд:
    http://www.ћирилица-скц.срб/%d0%bf%d0%b8%d1%81%d0%bc%d0%be-%d0%b8%d0%b7-%d1%85%d0%b5%d1%80%d1%86%d0%b5%d0%b3%d0%be%d0%b2%d0%b8%d0%bd%d0%b5-%d0%ba%d0%b0%d0%b4-%d1%81%d0%b5-%d1%81%d1%98%d0%b5%d1%82%d0%b8%d0%bc/

    Поздрав из Чачка,
    Александар

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина