Онима што плачу: Сеобе


  • Довољно је одселити се из једног места, па да све што остављаш буде као и да није било

SANJA

Петнаест дана ме нема у Београду. Шеснаести увиђам да ми недостаје. Шта ми недостаје?! Не знам… Пријатељи, породица, факултет, улице, Земун, улични свирачи, нарочито онај дугокоси из Кнез Михајилове. Колико пута је дан постајао испуњен смислом слушајући га у пролазу  како пјева: Извире у оку сјај, да ли је јава ил’ сан… Или нервозни људи, јулски мириси из градског превоза, гужва, намргођена лица… Али у повратку за Београд све ове тамне стране постају небитне, невидљиве. Још од Жаркова се смјешкам као дијете коме се отварају врата Дизниленда. И опет не знам зашто. Или можда знам.

Размишљам колико сам завољела овај град. Колико ми је пружио више него што сам очекивала. Волим и ово што је сада и то што је некада био, што нисам видјела, али могу осјетити.

И свима нама који смо однекуд пристигли овдје, дао је више него што смо му узвратили. И сви га опет критикујемо, јер нам није дао све. Они који живе у другим нашим градовима помињу му име са презиром (махом, јер нису успјели и они да га искористе). Они који су га покрали, опљачкали, продали, опет се жале јер нису успјели све.

И сви га опет презиремо као високоморални клијенти неке курве која им се подала много, али њима недовољно пута.

Само ријетко захвални виде оно што пише у Константиновом житију деспота Стефана: /…/ у све дане живота свога овај град се просвећиваше и узрасташе, да се и за њега као за Јерусалим могло кликнути и рећи: подигни около очи своје и види сабрања чеда твоја.

И тај пут од Жаркова до аутобуске станице, кроз највећу гужву око Сајма, за мене је увијек имао смисао. Увијек је постојао чак и бесммислен разлог среће.

Но овога пута су се сви разлози урушили при изласку из аутобуса. Осмјех је нестао. Даире су ућутале.

azilanti-bg-jt

Групе људи леже на земљи. Много људи, а ипак мртва тишина. Они људи о којима само информативно чујемо: АЗИЛАНТИ. Не вичу, не једу, не причају чак ни међусобно. И дјеце ћуте. Каква су то дјеца која ћуте?! Да ли су и наша дјеца тако ћутала деведесетих пристижући у Београд?!

Дијете без вриска, без плача, празног погледа који се сусреће са мојим, а ја свој кукавички склањам. Као и ти, као и сви ми који смо ових дана случајно прошли парком поред аутобуске. Журили смо на посао, на кафу. Куповали смо намјештај за кућу с увјерењем да нам је нико никада неће одузети.

И много ми је лакше било гледати у њихове мале завежљаје, него у њихове очи. Њихове очи ме подсјећају на Сеобе Црњанског: Ето, довољно је одселити се из једног места, па да све што остављаш буде као и да није било.

Неки се питају какви су то азиланти. Прочуло се да купују имања по Србији. Желе да кажу да су пребогати, а никоме није пало на памет да смо ми постали прејефтина земља. Ми се продајемо јер желимо. Они ће нас можда својом биједом и купити јер морају. Неки говоре да је то дио исламизације Балкана. Можда, само ко би од нас у име неког процеса оставио своје огњиште. Осим ако нас приморају.

Чекам превоз до Земуна. Стављам слушалице у уши да не чујем више њихову тишину. Радио 94,9 МHz:

Земљина недра су велика ко Бог

са млеком за све.

Највећи јад је оставити дом

од немила до недрага

пред судбином злом…

 


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар