Onima što plaču: Mrtvi svoje sa sobom nose

Onima što plaču: Mrtvi svoje sa sobom nose

  • U TV emisiji posvećenoj smrti Zorana Đinđića voditeljka je retorički postavila pitanje: ko baštini Đinđićevo nasleđe i čijem nasleđu mi pripadamo ─ Đinđićevom ili Miloševićevom. Eto, tako svi živi koji stoje na pola puta između njih dvojice mrtvih opet su ostali izvan kruga.

SANJA
A izvan kruga njihovog nasleđa hodaju oni koji nisu bili idolopoklonici ni jednog ni drugog, oni koji bi hodali vidovdanskim putevima cara Lazara, a putokaz bi im bile besede Zorana Đinđića. Oni kojima Đinđić nije Ljermontovljev Heroj našeg doba, ali veruju da je jedini razlog ako ne uspemo ─ mi sami ─ kao što je govorio Đinđić. Kako je tek strašan paradoks činjenica da onaj koji je u političkoj igri založio živote sopstvenog naroda i izvrgao ruglu vidovdansku etiku izgovara reči koje bi jedino bile spasonosne za taj isti vidovdanski narod. Njegovi idolopoklonici tvrde da je ostao živ, te reči bi sproveo u delo i stvorio Eldorado državu; njegovi protivnici da su to samo reči jednog izdajnika bez ikakve težine. Ali znate, ponekad se i od izdajnika može ponešto naučiti, a da to nije izdaja. Lepo bi bilo da je ove reči izgovorio političar vidovdanske etike, ali nije.

Njegovi oponenti će reći da ih se i sam nije pridržavao, ali to ne znači da nemaju svoju vrednost.
Ni Đinđićeva idolopoklonička omladina praveći priredbu u njegovu čast iz ovog govora ništa nije naučila; uspela je da izvrgne ruglu i njegove reči.
Nažalost, izgleda nisu ni njegovi najbliži, naročito saradnici; od dana njegove smrti prave prazničnu šetnju, stvaraju kult njegovog lika. Đinđić je govorio o beskorisnosti bilo kakvog praznovanja. Ne znam da li bi se složio sa praznovanjem sopstvene smrti.
Čedomir Jovanović je izjavio da nismo stvorili zemlju dostojnu Đinđićeve žrtve. Ali zašto je Đinđićev život vredniji od života nekog bezimenog vojnika ili civila izigranog u političkoj igri 1999. godine? Ipak, bilo bi bolje da je rekao da nismo stvorili državu vrednu Đinđićevih reči.
Danas je dan kad svi možemo učestvovati i u giljotini i u idolopoklonstvu mrtvog. Mrtvi sve svoje sa sobom nose. Živima ostaje traganje za putokazima sadašnjosti. A navedeni Đinđićev govor zaista jeste dobar putokaz.
Idolopoklonici šetaju, usta su puna izdaje, Đinđićeva omladina pravi cirkuse njemu u čast… Niko ne razmišlja: kako bi bilo kada bismo više radili?!
Ne znam kako preneti suštinu govora a da to ne budu njegove reči. Ne pada mi na pamet nijedan drugi političar, nijedan vidovdanski etičar, nijedan vizionar našeg doba koji je glasno govorio o letargiji našeg društva.

Djindjic
Računam da će sve idolopoklonike Đinđićevog i Miloševićevog nasleđa, ali i one izvan njihovog kruga, obuhvatiti ova Bojićeva pesma:

Ja hoću da radim ne gubeći vreme,
Da ne kukam posle kako nemam sreće,
Kako je za borbu slabo moje pleće
I kako su ljudi stene gluhe, neme.
Ja hoću da radim, ja tražim života,
Ne plašim se borbe, u nju stupam smelo.
Ja hoću da stvorim puno snage delo.
Ne plaši me moja vlastita Golgota.
Kidajući sebe, ja hoću da stvaram,
Da čeličnim dletom čvrsti kamen param
I da stvorim delo što vremenu preti.
Da salomim lenost ovog mlakog društva,
Punog ženskih ćudi i muškog mekuštva.
Sada! Plač ne trpim: plač se grozno sveti.

PIŠI ĆIRILICOM: Tekstove sa portala Slobodna Hercegovina, uz obavezno navođenje izvora i link, mogu da prenose samo oni sajtovi koji koriste srpsko pismo

Ostavite komentar