Онима што плачу: Мртви своје са собом носе


  • У ТВ емисији посвећеној смрти Зорана Ђинђића водитељка је реторички поставила питање: ко баштини Ђинђићево наслеђе и чијем наслеђу ми припадамо ─ Ђинђићевом или Милошевићевом. Ето, тако сви живи који стоје на пола пута између њих двојице мртвих опет су остали изван круга.

SANJA
А изван круга њиховог наслеђа ходају они који нису били идолопоклоници ни једног ни другог, они који би ходали видовданским путевима цара Лазара, а путоказ би им биле беседе Зорана Ђинђића. Они којима Ђинђић није Љермонтовљев Херој нашег доба, али верују да је једини разлог ако не успемо ─ ми сами ─ као што је говорио Ђинђић. Како је тек страшан парадокс чињеница да онај који је у политичкој игри заложио животе сопственог народа и извргао руглу видовданску етику изговара речи које би једино биле спасоносне за тај исти видовдански народ. Његови идолопоклоници тврде да је остао жив, те речи би спровео у дело и створио Елдорадо државу; његови противници да су то само речи једног издајника без икакве тежине. Али знате, понекад се и од издајника може понешто научити, а да то није издаја. Лепо би било да је ове речи изговорио политичар видовданске етике, али није.

Његови опоненти ће рећи да их се и сам није придржавао, али то не значи да немају своју вредност.
Ни Ђинђићева идолопоклоничка омладина правећи приредбу у његову част из овог говора ништа није научила; успела је да извргне руглу и његове речи.
Нажалост, изгледа нису ни његови најближи, нарочито сарадници; од дана његове смрти праве празничну шетњу, стварају култ његовог лика. Ђинђић је говорио о бескорисности било каквог празновања. Не знам да ли би се сложио са празновањем сопствене смрти.
Чедомир Јовановић је изјавио да нисмо створили земљу достојну Ђинђићеве жртве. Али зашто је Ђинђићев живот вреднији од живота неког безименог војника или цивила изиграног у политичкој игри 1999. године? Ипак, било би боље да је рекао да нисмо створили државу вредну Ђинђићевих речи.
Данас је дан кад сви можемо учествовати и у гиљотини и у идолопоклонству мртвог. Мртви све своје са собом носе. Живима остаје трагање за путоказима садашњости. А наведени Ђинђићев говор заиста јесте добар путоказ.
Идолопоклоници шетају, уста су пуна издаје, Ђинђићева омладина прави циркусе њему у част… Нико не размишља: како би било када бисмо више радили?!
Не знам како пренети суштину говора а да то не буду његове речи. Не пада ми на памет ниједан други политичар, ниједан видовдански етичар, ниједан визионар нашег доба који је гласно говорио о летаргији нашег друштва.

Djindjic
Рачунам да ће све идолопоклонике Ђинђићевог и Милошевићевог наслеђа, али и оне изван њиховог круга, обухватити ова Бојићева песма:

Ја хоћу да радим не губећи време,
Да не кукам после како немам среће,
Како је за борбу слабо моје плеће
И како су људи стене глухе, неме.
Ја хоћу да радим, ја тражим живота,
Не плашим се борбе, у њу ступам смело.
Ја хоћу да створим пуно снаге дело.
Не плаши ме моја властита Голгота.
Кидајући себе, ја хоћу да стварам,
Да челичним длетом чврсти камен парам
И да створим дело што времену прети.
Да саломим леност овог млаког друштва,
Пуног женских ћуди и мушког мекуштва.
Сада! Плач не трпим: плач се грозно свети.


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар