Слободна Херцеговина » ОГЊЕН ВОЈВОДИЋ: Конкордат католичког колонијализма и убиство патријарха Варнаве

ОГЊЕН ВОЈВОДИЋ: Конкордат католичког колонијализма и убиство патријарха Варнаве

НАПОМЕНА АУТОРА
Повод писању овог текста су изјаве једног од учесника емисије телевизије А1 у Црној Гори `Неђеља у петак` од 06.12.2019. поводом Предлога закона о слободи вјероисповијести, којима је омаловажавао личност и дјело патријарха Варнаве Росића, изрекао неистине о узроку смрти патријарха, а литију против Конкордата окарактерисао као нецивилизацијску. Учесник емисије, адвокат, који је изрекао неистине о патријарху и литијама православне цркве, истовремено је заговарао ставове атеистичког екстремизма, римокатолицизма и права такозване „црногорске цркве“. Сврха овог текста је да прикаже основне чињенице о уморству патријарха Варнаве, догађају Крвавих литија 1938. године у Краљевини Југославији, југословенском Конкордату и уопште природи конкордата, да укаже на неистине и манипулације које користе појединци у агитацији против православне цркве.

ФОТОГРАФИЈА: Unknown – http://www.imperialhouse.ru/uploads/image/photo-gallery/pr_monarh/svyatie/011_1.jpg, Јавно власништво, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=15663187

Пише: Огњен Војводић

КОНКОРДАТ – СРЕДСТВО КАТОЛИЧКОГ КОЛОНИЈАЛИЗМА

Програм римокатоличког колонијализма посредством конкордата потиче од средњовјековне римокатоличке државно-духовне доктрине и издвајања папства као посебне институције, то јест од креирања колонијалне стратегије европског империјализма под покрићем мисије хришћанских универзалија. Заправо, од стратешког савеза латинског колонијализма и римокатоличког папизма. Духовна доктрина Римске патријаршије, папског примата и права на мисију `истините` вјере свијету и народима, уједињена је са латинском државном доктрином колонијализма. Једно од стратешких средстава латинског римокатоличког колонијализма су и конкордати, као колонијални `споразуми` који подразумијевају подређеност односне државе римском папи, као персонификацији евроцентричног екуменизма, који има право уређивања унутрашње политике и постављања владара свих држава свијета, а у случају противљења односне државе таквој духовној доктрини папа такав народ препушта интервенционизму инквизиције.Конкордат је споразум између највише римокатоличке власти и државне власти о правима Католичке цркве у односној држави. „Конкордат је извор посебног канонског права за поједине црквене јединице“, и није међународни уговор у модерном смислу између два субјекта међународног права иако формално правно може тако да изгледа ван повјесно-правног политичког контекста и континуитета. Специфичност конкордата је преговарачко право папе, које је догматска доктрина римокатолицизма, да заступа права и да наступа као представник римокатоличких вјерника државе са којом преговара, тј. да конкордат увијек уређује права Католичке цркве у држави са којом папа склапа споразум. Посебност склапања конкордата са Ватиканом проистиче из римокатоличке догме којом папа посједује божанске привилегије, `папски примат` као право на државну и духовну васељенску власт. Православна црква и Источно римско царство, првобитно и краљевине европског континента, такав став римског патријарха нису признавали као хришћански, него као политички програм латинског колонијализма и злоупотребу хришћанских знамења.

Постоји више теорија о правној природи конкордата, али без обзира на секуларистичка тумачења конкордат увијек подразумијева и теолошку теорију која је уграђена у европски правни систем као континуитет католичког система вриједности. Уговорна теорија, која конкордат третира као међународни уговор између два субјекта међународног права, подразумијева такође да је папа, и као свјетовни поглавар државе, посебан субјекат међународног права јер у склапању конкордата папа не наступа само као спољашњи чинилац, него и као заступник односне државе. Сврха првог конкордата, познатог као Вормски конкордат (Concordatum Wormatiense), склопљеног 1122. године између папе Калиста II и Цара Хенрика V , била је духовно-државно дисциплинујућа, да назначи став римокатоличке цркве да не прихвата Источни првославни „цезаро-папизам“, него да папа према држави наступа као равноправан политички фактор, са настојањем да постане надређен фактор.

Подсјетимо се основних повјесних програмских постулата римокатолицизма. Почасно право „првог међу једнакима“ додијељено римском патријарху на четвртом Васељенском сабору у Халкидону 451. године, као почасна надокнада владавини старог Рима послије премјештања царске престонице на Босфор, употребљено је у сврху обнављања континуитета латинског колонијализма. Неки од разлога за додјељивање почасног првенства римском папи су били: што је патријаршија у Риму била једина у Европи, напади варварских племена на Рим и изражен паганизам у европским народима.Римски папа је у ХI вијеку и формално раскинуо са матичном Источном Црквом и самокрунисао се првосвештеничком круном. Затим се самопрогласио сувереном војне и вјерске власти, и прогласио право на прозелитизам и `свети рат`, што повјесно памтимо као крсташке ратове. `Непогрешив’ у вршењу вјерске и политичке власти, папа се прогласио и првим у области науке, што знамо и из историје ломача. Постулат папског учења је догмат о папском примату, прејемству на неограничену духовну и земаљску власт `свете столице` у Риму, мјесту посебне благодати апостолске цркве, из чега је изведен догмат о непогрешивости римског понтифика као Христовог намјесника на Земљи. Папа од тада није само поглавар једне од религија или поглавар државе са којом можемо успоставити однос толеранције и равноправних религиозних односа, већ самопроглашени суверен свијета. Зато преговори и споразуми са Ватиканом, папске посјете или посјета папи, представљају подређивање `папском примату` и праву на контролу духовног, државног и друштвеног живота. У модерном политичком појмовнику папизам је прва орвеловска религиозно догматизована друштвена и државна доктрина, као глобална геополитичка пастирска присмотра ‘великог брата’.

Због такве духовно-државне доктрине римокатолицизма, наметања римског папе као суверена свијета, а поготову послије установљавања римокатоличког канона о „непогрешивости папе“, и римокатоличке краљевине су раскидале конкордате са папском државом. Цар Фрац Јосиф је послије проглашења папе непогрешивим донио одлуку о раскиду Конкордата. Такође, и римокатоличка монархија Аустроугарска је послије таквог римокатоличког догмата спријечила римокатоличку цркву да буде независна у школском образовању и породичном праву. Конкордат са Југославијом био је управо справљен према стандардима средњовјековних сустава, какви од средњег вијека нијесу примјењивани нити у римокатоличким монархијама. Међутим, поједине православне краљевине, чији владари нијесу били православног образовања, мислили су да непосредним споразумом са папом о статусу римокатолика у својој држави обезбјеђују сувереност своје државе од сусједних римокатоличких држава, али је заправо супротно.

КЛЕРО-ФАШИСТИЧКИ ЈУГОСЛОВЕНСКИ КОНКОРДАТ

Послије Кримског рата 1856. године православном руском царству је Паријским миром ускраћено право да штити православне народе Истока. Од тада, а посебно послије потискивања османске окупације, почела је отворена римокатоличка мисија према православним народима Балкана. Римокатоличка и револуционарна интернационала су вршиле офанзивну мисију према православном Истоку, која је резултирала Првим свјетским ратом, који је био и прва свјетска револуција. Рушењем великих православних и римокатоличких монархија, Ватикан је остварио већу мисионарску моћ и култ папског примата. То је учињено без посредовања племства које је племићким привилегијама и државном сувереношћу сужавало потпуни папски поглаварски и политички примат, чиме је римокатолицизам ријешио средњовјековни сукоб између партија паписта и племића. Конкордатима са националним демократским или комунистичким републикама, Ватикан је непосредно наметао народима и државама култ папе и радикалније се разрачунавао са «кривовјерним» народима. Послије Првог свјетског рата Ватикан је конкордатима са свим државама нацистичког и фашистичког режима вратио своју материјалну и мисионарску моћ, у програму католичко-фашистичког освајачког колонијализма. У том програму је креиран и Конкордат за Краљевину Југославију. Повјесничарима је позната чињеница да је папа Пије XI, потписник Конкордата са Југославијом, био присталица политике Бенита Мусолинија, да је јавно писао и изјављивао да је „Бенито Мусолини човјек Провиђења и провиденције, и да је као такав потребан Италији“. Мусолини је у тадашњој папској пропаганди приказиван као изабрана особа која је добила снагу и моћ од Бога. Папа Пије XI је подржао и омогућио фашистичку диктатуру у замјену за Латеранске уговоре, којима је поново ојачана папска држава, а којој је послије уједињења Италије била одузета политичка моћ, власт над Римом и могућност владања Италијом. Држава Ватикан у данашњем опсегу је оформљена додијељеним привилегијама од фашистичког режима Бенита Мусолинија, од материјалне имовине до мисионарских овлашћења. Папа Пије XI је такође наложио њемачким католичким прелатима да подрже Национал-социјалистичку партију Адолфа Хитлера у борби за власт, ради остварења конкордата са Њемачком. Поред обнове папске политичке суверености у Европи, циљ папске подршке нацистичким европским режимима је било очекивање да ће се Хитлер обрачунати са Совјетским Савезом и православним словенством на Истоку.Наследник папе Пија XI, Пије XII, који је устоличен за папу шест мјесеци прије почетка Другог свјетског рата, а са којим је требало остварити југословенски Конкордат, је 2. марта 1939., четири дана након што је изабран за папу, Хитлеру написао: „Уваженом господину Адолфу Хитлеру, Фиреру и Канцелару Њемачког Рајха! На почетку Нашег понтификата желимо да Вас увјеримо да остајемо одани духовној добробити њемачког народа повереног Вашем руковођењу… Током многих година које смо провели у Њемачкој, учинили смо све што је било у нашој моћи да успоставимо складне односе између Цркве и државе. Сада када су одговорности Наше пастирске службе увећале Наше могућности, још се усрдније молимо да остваримо тај циљ. Нека би се, уз Божију помоћ, остварило благостање њемачког народа и напредак у свим областима!“ (Из књиге Џона Корнвела: Xитлеров папа, тајна историја Пија XII) Пије XII је оптуживан да ништа није учинио да спријечи масовно одвођење Јевреја у концентрационе логоре, да никад није јавно осудио геноцид холокауста, да је благословио формирање римокатоличке нацистичке творевине НДХ, а после почињеног геноцида омогућио бјекства нацистичких злочинаца ватиканским „пацовским каналима“.II card. Orsenigo, nunzio apostollico di Pio XII presso Hitler.

Стратешка спрега нацистичких покрета са римокатолицизмом траје од оснивања Национал-социјалистичке партије, регистроване марта 1933. године, када је постигла споразуме са Ватиканом који ће се касније и званично озаконити Рајх Конкордатом. Челници Партије Центар, монсињор Лудвиг Кас (Ludvig Kaas) и Франц фон Папен пружили су подршку Хитлеру, а 23. марта 1933. гласовима Партије Центра омогућено је да се у Рајхстагу донесе „Закон о ванредним овлашћењима“ (Ermachtigungsgesetz). Рајх Конкордат ће бити склопљен 4 мјесеца касније. Хитлер је на сједници Владе 14. јула 1933. године најавио конкордат који је значио признање њемачке државе у свијету послије Првог свјетског рата. Конкордат је имао посебан значај као велико достигнуће Национал-социјалистичке партије у Њемачкој и свијету.

Адолф Хитлер је Рајх Конкордатом добио прво службено признање Новог Рајха од стране једне стране државе и нације. У том концепту Хитлерова партија је добила пролаз за спровођење пројекта холокауста, који је поред нацистичке расистичке теорије имао оправдање и у римокатоличкој теолошкој теорији према православним шизматицима и Жидовима. Политичку и моралну важност Рајх Конкордата нагласио је 1937. године кардинал Фаулхабер овим ставом Католичке цркве у корист Рајха: „У време када су вође главних нација у свијету посматрале нову Њемачку са резервом и великом сумњом, Католичка црква, највећа морална снага на земљи, је путем Конкордата изразила повјерење у нову њемачку владу. Ово је било дјело од немјерљивог значаја за углед ове нове владе у иностранству.“У том континуитету католичког колонијализма и папистичке подршке нацистичким режимима у доласку на власт и припреми напада на Источни фронт, креиран је Конкордат са Краљевином Југославијом. Конкордат са Краљевином Југославијом је био политички преседан у 20. стољећу, али и у повијести католичког колонијализма. Заправо, представљао је отворени окупациони и освајачки програм за почетак нацистичког напада на простор Балкана и јадранског приморја у периоду кад су нацистички режими суверено владали у европским и у балканским државама. Поред католичког клерикалног колонијализма, југословенски Конкордат је тражио повратак у власништво Католичке цркве имовине која је припадала Аустроугарској монархији, тј. спровођење религиозног и територијалног ревизионизма у корист губитничке стране у Првом свјетском рату, то јест повратак на стање прије Првог свјетског рата, а у корист наступајућих нацистичких политичких и војних освајања.

Југословенским конкордатом било је омогућено да римокатолички свештеници не подлијежу законима матичне државе, по Члану 13. о „неодговорности“, већ католичком канонском праву и држави Ватикан, а омогућен им је било политичко ангажовање и организовање. Према римокатоличким средњовјековним стандардима, право „Свете столице“ на заштиту католичке мањине, као свете заједнице, било је право на војно-вјерски интервенционизам ради извршења `воље божије`; што је и духовна доктрина америчке теорије о изузетности, која подразумијева право на војни интервенционизам и увођење принудног добра демократизма. Конкретно, Конкордат Краљевине Југославије, као програм прављења пролаза наступајућем нацистичком нападу не Исток, је изграђивао инфраструктуру и омогућио формирање римокатоличке нацистичке Независне државе Хрватске, која је требало да заузима простор цјелокупне Југославије.

Југословенски Конкордат је православној цркви одређивао подређен положај у односу на римокатоличку, сужавао је сувереност државе Југославије и успостављао доминацију државе Ватикан. Такође, Конкордат је подразумијевао да сви државни закони и будући међудржавни уговори и закони морају бити усаглашени са католичким канонским правом. У члану 31 Конкордат је подразумијевао мијешање Ватикана у одбрану и безбиједност државе. Поред државне одбране и цркве, Конкордатом се уређивао државни и школски празнични програм. Посебно је било наглашено да се прославе православних празника не уводе као државне прославе или као школски програм, а поготову да се православни празник Светог Саве као школске славе не смије прослављати као слава свих ученика „који могу бити вјерски повријеђени таквом православном прославом“, тј. ученика исламске и римокатоличке вјере. Навели смо само дио одредница Конкордата којим је требало десуверенизовати државу Југославију и разградити Српску православну цркву, у програму припреме правно-политичког простора за спровођење нацистичке анексије или ратне операције.

МИСИЈА МОНТЕНЕГРИНА

Монтенегрински мисионари, као свјежи словенски конвертити, католичку клерикализацију државе и друштва сматрају напредном европском тековином. Зато православну литију против југословенског клеро-фашистичког Конкордата називају назадном, а популаришу католичке колонијалне конкордате (какав је потписала садашња црногорска власт у истом колонијалном континуитету) који су били припрема логистике нацистичким освајањима европских држава. Такође, у наведеној емисији је заговорник католичког конкордата злонамјерно упоређивао Крваве литије са протестима 27. марта против Тројног пакта приказујући их као супротне политичке процесе, тврдећи да је у литијама против Конкордата било много више људи него у демонстрацијама против Тројног пакта, желећи тиме да укаже на недовољан антифашизам српског народа, а велики број Срба у литијама против Конкордата да прикаже као религиозну ретроградност српског народа. Тиме је показао непознавање основних података о улози католичке конгрегације и конкордата у припреми правно-политичке логистике за продор нацистичке Њемачке и њених савезника на Балкан, а открио је политику монтенегринске мисије у припреми новог освајачког похода и прогона православне цркве.Монтенегрини истичу Конкордат Књажевине Црне Горе са Ватиканом из 1886. године као предњачење у папизму међу православним народима. Међутим, Конкордат у вријеме владавине Књаза Николе I Петровића, као сувереног православног монарха православне монархије, не може се поредити са Конкордатом Краљевине Југославије, уставне монархије у којој је власт Краља Југославије или Кнеза регента била ограничена, чија је влада била југословенска, вјерски мјешовита и проримокатоличка, а вјерски ставови Краља Југославије били југословенски неутрални. Разлика у склапању конкордата постоји и у зависности од друштвеног уређења. Тако се Конкордат Књажевине Црне Горе и Ватикана не може упоређивати са конкордатом Ватикана и демократске републике. Поготову је сложено питање конкордата у републици у којој живи већински православни народ, а чију власт чине атеистички екстремисти који желе ускратити права православног народа. Али, постоје и примјери краљева конвертита, као и предсједника комунистичких република који су били привржени православном предању.

О природи Конкордата са Црном Гором 1886. године говори његов наслов „Споразум између Лава XIII и Николе I, црногорског књаза“. Конкордат је био резултат дугих и тешких преговора, од ускраћивања бискупији из Албаније права на мисију у Црној Гори, преко питања власти Књаза Црне Горе над барском бискупијом, до питања васпитања дјеце из вјерски мјешовитих бракова. Иако је склопљен формално поштујући захтјеве уговорних страна, Конкордат са Књажевином Црном Гором представља католички корак према остварењу југословенског прозелитског програма. Посредник у склапању Споразума Папе са Књазом Николом био је Апостолски администратор, бискуп Јосип Штросмајер, који је био покровитељ и предводник римокатоличког Југословенског покрета у Аустроугарској. Југословенски пројекат је био непосредни римокатолички прозелитски програм, који је озваничен оснивањем Југословенске академије знаности и умјетности у Аустроугарској, започет као национални југословенски језички програм, чији је оснивач и покровитељ био бискуп Јосип Штросмајер, а предсједник – фратар и филолог Фрањо Рачки.Прозелитизам према приморским православним државама и областима са православним становништвом је за европску геополитичку стратегију био примаран. Зато су преговори за Конкордат са Књажевином Црном Гором били дуготрајни и тешки, али је тај Конкордат отворио простор према православним народима, као мисионарски модел за конкордат са Србијом, и касније у истом програму са Румунијом 1927. године. Посебно је био значајан за остваривање југословенског пројекта, као програма римокатоличке мисије на Балкану под непосредним руководством римокатоличке цркве, у којем ће Краљевина Црна Гора, као држава православне традиције теократске управе владичанске династије Петровић Његош, бити прва жртва југословенског уједињења. Коспомолитизам и компромиси Краља Николе I Петровића брзо су постали религиозно ретроградни и спори за захуктале прогресивистичке и револуционарне политичаре, Књажеве и Краљеве Краљевине Србије, који су, потискујући православну цркву, која се није питала ни код Краља Николе, спроводили југословенски културно-државни политику, склапајући у том циљу и споразуме са Ватиканом.

У програму југословенског прозелитског пројекта, Бискуп Јосип Ј. Штросмајер је послије Берлинског конгреса посјетио Краљевину Србију са предлогом Конкордата. Против склапања Конкордата је категорично била православна црква, са ставом да је споразум са Ватиканом непотребан и штетан за Краљевину Србију. Преговори о конкордату су обновљени послије посјета краља Александра Обреновића папи Лаву XIII 1896. године, али је процес успорен због изричитог противљења православне цркве. Бискуп Јосип Штросмајер је поднио оставку на дужност апо­столског викара 24. марта 1897. године, чиме су преговори о конкордату успорени. Драматични догађаји преврата у Краљевини Србији, а поготову став православне цркве и народа, били су разлози због којих није спроведен југословенски пројекат. Конкордат са Србијом је за­кључен 24. јуна 1914. године, под владом Николе Пашића и Краља Петра Карађорђевића, четири дана прије Сарајевског атентата. Скупштина Србије ратификовала је потписани конкордат у Нишу 26. 7. 1914. године, а Ватикан тек 1915. године, послије процјене ситуације у рату. Послије окончања свјетског рата влада и Краљ Краљевине Србије су 1918. године спровели југословенски државни и религиозни пројекат, што је представљало конвертирање православне краљевине у програму својеврсне српске самоколонизације. Југословенски конкордат је потписан 1935. године и ратификован 1937. година као кулминација католичке југословенске политике.Папски програми прозелитизма према простору Црне Горе датирају од средњег вијека, од римокатоличког раскола и отцјепљења римске патријаршије од православне цркве. Посебан утицај на простор данашње Црне Горе и Херцеговине римокатоличка мисија је постигла под влашћу Краљице Јелене, жене Краља Уроша I Немањића, познате као Јелена Анжујска. Послије смрти Краља Уроша 1276. она је 30 година владала Зетом, Требињем и областима око Плава и Горњег Ибра; изграђивала је на Приморју римокатоличке манастире и помагала фрањевачки ред; позната је њена преписка са папом и преговори за прелазак православне Краљевине и народа у римокатолицизам (преговарала је више пута 1291., 1303. 1306. и 1308.). Али, и поред преписки са папом Јелене Анжујске и крижарских похода на православни Исток, унијатска мисија на Балкану је највише успјеха постигла програмом југословенског покрета у 19. вијеку и остварењем југословенског државног пројекта 1918. године – оснивањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевине Југославије. Државна и духовна доктрина данашње партије на власти у Црној Гори је директан духовни резултат управо југословенског уједињења 1918. а супротност државног духа и доктрине Краљевине Црне Горе династије Петровић Његош. Пројекат Краљевине Југославије је резултирао њеним распадом и послије Другог свјетског рата формирањем Социјалистичке ФР Југославије, чиме је спроведна потпуна окупација православног народа од католичко-комунистичке коалиције и покрета неоосманизма, који је званично промовисан у СФР Југославији.Очигледан доказ државне политике континуитета југословенског Конкордата у СФРЈугославији у програму југословенске католичко-комунистичке коалиције јесте чињеница да је у главном граду Црне Горе у вријеме комунистичког режима и атеистичке агитације, године 1972., изграђен мегаломански римокатолички храм на улазу у град. У Подгорици и Црној Гори православно становништво је већинско у односу на римокатоличко не због бројности православних, већ што римокатолика скоро нема, што довољно говори шта је била сврха изградње таквог римокатоличког храма у главном граду Социјалистичке републике Црне Горе, Титограду. У исто вријеме православна историјска црква у главном граду под брдом Горицом зарастала је у коров, а православно гробље око цркве је било оскрнављено и порушено. Подсјетимо, изградња великог римокатоличког храма у Подгорици је почела непосредно послије рушења православне цркве на Ловћену и изградње Мештровићевог маузолеја.

УБИСТВО ПАТРИЈАРХА ВАРНАВЕ И КРВАВЕ ЛИТИЈЕ

Убиство Краља Југославије Александра у Марсељу 1934. године Срби памте као историјски догађај којим је почело урушавање Краљевине Југославије и страдање српског народа у Другом свјетском рату, али мало Срба памти, нема ни историјску асоцијацију на убиство патријарха Српске православне цркве Варнаве (Росића) 23. јула 1937. године у афери југословенско-ватиканског конкордата – у ствари, на уморство тровањем српског патријарха као кулминацију југословенског антиправославног програма и почетак трећег геноцидног погрома над српским народом и Српском православном црквом у двадесетом вијеку.

„Послије Петра II Петровића-Његоша наша црква није имала физички љепшег прочелника. Изгледао је као један од оних старих Рашана чији су нам ликови очувани на фрескама. Изразито упечатљив лик, он је био пун питоме отмености, господствене и присне, која је освајала“. Тако је историчар др Ђоко Слијепчевић писао о патријарху Варнави Росићу („Историја Српске Православне Цркве“, II, ст. 579 – 590, Београд). Патријарх Варнава је рођен као Петар Росић, 29. августа/11. септембра 1880. године у Пљевљима, на Усјековање главе Светог Јована Крститеља. Послије завршетка основне школе уписао је Богословију у Призрену. Студије је похађао у Петрограду, гдје је 1905. завршио Духовну академију, и гдје је и замонашен. Јеромонах Варнава је потом упућен у Цариград у коме бива постављен за свештеника при Српском посланству. Препоруком цариградског патријарха Јоакима III, јеромонах Варнава је 18. марта 1910. године изабран за викарног епископа митрополита дебарског Поликарпа. Послије завршетка Балканских ратова, Варнава од архиепископа београдског и митрополита Србије Димитрија (Павловића) добија на управљање Велешко-дебарску, Охридско-битољску, Струмичку и Дојранску епархију. Крајем 1920. године, послије десетогодишње епископске службе, Варнава је изабран за митрополита скопљанског, на мјесто мученички пострадалог епископа Викентија, кога су бугарски војници за вријеме рата спалили на ломачи. Кад је српски патријарх Димитрије преминуо, 24. марта/6. априла 1930. године, митрополит скопљански Варнава именован је за патријарха – пошто је на Изборном сабору 12. априла исте године добио више гласова од митрополита црногорско-приморског Гаврила (Дожића) и митрополита дабробосанског Петра (Зимоњића). Устоличење је обављено 13. априла у Саборној цркви у Београду. Патријарх Варнава је 6. јула устоличен и у Пећи.

Годину дана прије почетка Другог свјетског рата, три године прије нацистичке окупације Краљевине Југославије, док се хрватски клеронационалисти наоружавају за успоставу Независне државе Хрватске, док се спрема распарчавање српске отаџбине, југословенска влада је потписала а Скупштина изгласала двије деценије припреман конкордат са Ватиканом. Од формирања Краљевине Југославије до Видовданског устава 1921. године, изгласаног прегласавањем на вјерској основи, било је више предлога и покушаја за успостављање југословенског конкордата, као коначне католичке колонизације православних Срба. Године 1924. је покушавано да се између Ватикана и Југославије склопи конкордат. Влада Милана Стојадиновића, образована јуна 1935. године, затекла је припремљен текст конкордата који је у преговору са Ватиканом припремила претходна влада. Конкордат су потписали министар правде Краљевине Југославије Људевит Ауер, римокатолик Хрват из Сиска, и кардинал Еуђенио Пачели (папа Пије XII је конкордат потписао у Риму 25. јула 1935. године). Црквени Сабор је тим поводом 11/24. новембра 1936. године издао саопштење да се противи стављању Српске православне цркве у подређени положај, и давању права некој другој вјерској организацији која СПЦ није имала ни као државна црква. Сабор је затим донио закључак да ће сваки посланик који припада Српској цркви бити искључен из Цркве ако гласа за Конкордат, а свештеник који подржи Конкордат бити лишен чина.

Дана када је Народна скупштина почела расправу о конкордату, 19. јула 1937. године, црква је заказала молитвену литију против конкордата. Литија је забрањена одлуком министра унутрашњих послова, Антуна Корошеца, који је био и римокатолички фратар. Литија је требало да крене од Саборне цркве у Београду до храма Светог Саве, али већ код Патријаршије и у улици Кнеза Михаила литију је зауставила полиција, наоружана и пушкама са бајонетима, која је тукла народ и свештенство. Крваве литије, како су назване због бруталне силе којом је југословенска жандармерија тукла православно свештенство и вјернике, најавиле су рушење југословенског екуменистичког вавилонског пројекта и страдање православног народа у новом геноциду и вавилонском југословенском ропству.

У ноћи, 23. јулa 1937. године, Конкордат је у Народној скупштини изгласан са 166 гласова „за”, уз 129 „против”. Истог дана је умро патријарх српски Варнава. Свим члановима Владе, осим министру војном генералу Марићу, Црква је забранила да присуствују сахрани. Иначе, патријарх је сахрањен тек 3. августа 1937. године. Да је патријарх Варнава умро од последица тровања свједочи саопштење ванредног Сабора СПЦ који се састао 25. јуна/8. јула: ,,Резултати досадашњих испитивања узрока болести своде се на факат, да је патријарх уистину отрован, како се у нашој јавности стално говори. На који начин се десило то тровање, не зна се тачно.“ Доказ о тровању као узроку патријархове смрти је и трагична судбина патријархова два рођена брата. Они су из Пљеваља дошли у посјету брату на самрти а по повратку у Пљевља су се нагло разбољели, због чега су били спријечени да присуствују сахрани брата, и послије једномјесечног боловања умрли.

Патријарх Варнава се папском прозелитизму супротстављао писаном и живом ријечју, црквеним саопштењима и свим средствима грађанског протеста. Прве године након устоличења, патријарх Варнава је у Васкршњој посланици писао против римокатолицизма и указивао на прозелитизам према православним црквама. Поред многих патријархових саопштења и бесједа о негативним духовним и политичким последицама сарадње са римокатолицизмом, најзначајнија и најпознатија је посланица против југословенско-ватиканског конкордата 1937. године. Предсједник југословенске владе је забранио објављивање патријархове посланице. Скраћена верзија текста објављена је у дневним новинама `Политика`, али из ње се није могло закључити да је патријарх био против конкордата. Патријархова посланица је илегално штампана и дијељена као летак, под насловом: „Оно што је новинарима било забрањено да објаве“. Усудом југословенске аутоцензуре и српског површног патриотизма, посланицу патријарха Варнаве до данас и патриотска гласила објављују у скраћеним верзијама.

Када сам први пут прочитао посланицу патријарха Варнаве против конкордата, нисам имао недоумица о узроцима патријархове смрти. После такве бесједе тешко је било избјећи чашу отрова у Краљевини Југославији, умреженој у југословенко-ватикански и систем свих свјетских тајних и јавних друштава жуте, црвене и црне интернационале. Попут ријечи византијских светих царева и патријараха, посланица патријарха Варнаве против конкордата представља православно штиво, али и анализу актуелних вјерских и геополитичких односа Истока и Запада. Посланица патријарха Варнаве представља примјер пастирског свједочења православног Предања, подвига и жртве непоновљивих личности и достојника Српске православне цркве, страдалих у револуционарном терору Другог свјетског рата и јасеновачком геноциду на простору Југославије и Независне државе Хрватске.

Посланица патријарха Варнаве о Новој 1937. години

Ево свиће нам Нова Година. Ја бих желео да вам je честитам. Но не знам како да вам je честитам кад видим мрачне облаке који су се наднели над нас, и не само наднели него и спустили међу нас? Како могу рећи: Срећна вам Нова Година, и како ће нам она моћи бити срећна кад нас je несрећа стегла својим канџама са свих страна? Једна je несрећа наша у дегенерацији разума a друга у дегенерацији морала. Интелектуална и морална дегенерација – то су ти мрачни и градобитни облаци, које преносимо из Старе у Нову годину. Боље ћете ме разумети кад вам кажем: наши властодршци изгубили су и памет и поштење.

A да су изгубили памет показује њихова недоследност и противречност у начину како они чувају ову прескупу државу и како воде наш мученички народ. Зову се националистима — и то би заиста требали да буду као и сви грађани ове земље — међутим праве пакт са црном интернационалом, и пуштају ову да до сржи затрује наш здрави светосавски национализам. Тако су наши властодршци и националисти и интернационалисти у исто време. Може ли то бити? Како се те две супротности даду измирити у нашој држави? Свим силама наши властодршци гоне једну a грле другу интернационалу, гоне црвену, a грле црну. Зар обе нису подједнак отров за нашу младу државу и за наш здрави народни организам. Наш народ библијски je изрекао ону пословицу: „Кад Бог хоће некога да казни, прво му памет узме“.

Ова света реч обистињава се потпуно на нашим властодршцима. Бог узима памет онима који су непоштени и неморални, пa били то мали или велики људи. To сведочи и Божји апостол Павле кад говори о паганским Римљанима: „Зато што бијаху неморални и не марише за истину Божију, зато их предаде Бог у покварени ум да чине оно што не ваља“ (Рим. 1, 28).

Ja се позивам на све вас као сведоке, да je заиста корупција захватила наш живот. He гледа се ни карактер ни поштење него се све цијени према партијској боји и према партизанској ревности. He награђује се чиновник према савесном раду него према услугама партији. Од гласања за овога или онога зависи судба људи, зависи срећа или несрећа свих чиновника и њихових породица. Обећања, концесије, бакшиши, то су савремене методе којима се ломе карактери у једној нацији коју нијесу могла сломити ни завојевања, ни окупације, ни интернирање, ни све иностране тираније нити дуговјечна робовања. Ha видику свега овога ja не знам, како да вам честитам Нову Годину и како да изустим онај радосни поздрав: Срећна вам Нова Година!

Без разума и без поштења наши су властодршци ударили сада на Светосавску православну цркву. Сви редути српски у овој слободи и слободној држави упуштени су и предани. Сада je дошао атак и на последњи бедем српски, на Свету српску цркву. Хоће сад и њу да предаду и издаду. Хоће да потсеку сасвим корен српском народу. Хоће да оставе српско име празно, пусто, без икаквог садржаја, и духовног и моралног и историјског и културног.

Из сасвим непознатих разлога и ником недокучивих узрока они су направили уговор са црним поглаваром црне интернационале. Тим уговором они хоће да доведу до триумфа тога поглавара на Балкану, за којом он тежи хиљаду година. Против тога црног поглавара и његове језуитске војске борили су се најпре византијски патријарси и цареви. Кад je њихово оружје малаксало, борбу су прихватили наши славни Немањићи на челу са Св. Савом.

Кад je српско царство пало и на Косову и сами Турци су се борили против латинске најезде на Балкан. И благодарећи Турцима, та најезда je устукнута. Знали су Турци лажни карактер те интернационале пa joj нису дали на Балкан. Знали су Турци разорно дејство њено унутра у држави; знали су да та интернационала не преза ни од каквих средстава, ни од каквих сплетака и интрига, пa нијесу улазили ни у какве компромисе с њом. Православну веру Османлије су понекад и гониле али су je сматрали за веру и поштовали као веру. Међутим на ону црну интернационалу гледали су не као на вјеру него као на политику.

И ето, браћо моја, тој нескрупулозној политичкој организацији данас наши властодршци широм отварају све капије и пуштају je да стане чврстом ногом на Балкан. И то ко и кад? Не некакви туђинци, но крштени синови Светосавске цркве, који себе називају националистима и то у времену не наше какве слабости него у напону наше државне снаге! Нека je част Турцима, и нека je срам таквим православцима и таквим Србима!

Сваки разуман и поштен човјек може лако да увиди страшне и многобројне штете пo наш васцели народ од тог црног уговора, пo Југославију, пo цео мученички Балкан наш и пo словенство. Тим уговором се ударају пре свега окови на нашу јадну браћу Католике у Југославији. По том уговору они постају безропотни робови једног страног суверена. Њима се чини највећи удар, највећа штета, највећа неправда. Римска црквена организација, прво политичка пa онда верска, постаје повлашћена у овој држави са правима и повластицама које она нигде у Европи нема и које није имала државна црква у Србији.

Зашто оковати нашу браћу Хрвате и Словенце и остале католике у овој слободној држави? Зашто понижавати и штетити Српску православну цркву, која je кроз све векове мука очувала у српском народу кандило вере и пламен родољубља? Зашто бацати тиме љагу на сву историју нашу? Зашто вријеђати велике светитеље и херојске претке наше, који су у најтежим данима одбранили нашу Цркву од најезде црних интернационалних чета из преко мора? Зашто јачати једну интернационалу у нашој земљи на рачун нашег чистог и дивног национализма.

Пребацују нам што уносимо политику у Цркву! He уносимо ми политику у Цркву него уносе отров у цео организам народни они који су изгубили и памет и родољубље и поштење. Ja не говорим овде против једне политике или једног режима него против корупције, која хоће да нас угуши и да наш велики народ свуче у блато и стави у ред последњих народа на кугли земљиној. Ko ће казати народу истину ако не народна света Црква? Одакле ће се чути глас Божји и глас пригушене народне савјести ако не из Светославне Цркве? Ја се не бојим овога што сада говорим. Ја се бојим да нисам одоцнио да ово јавим народу. Можда сам ово требао раније рећи. Бојим се одговараћу зато пред судом Божјим. Али све сам рачунао, као и сви савесни људи у овој земљи, да ће се зло ускоро прекратити. Но зло се не покраћује, него умножава. Плима корупције не опада него расте и ево дођоше воде зла до гуше, како каже Псалмист. Хоће умножено зло да нас удави и са свима нашим историјским и културним вредностима одвуче у пропаст.

Чујем уздахе народне, чујем где се шапће, јер се слободно не смије говорити! Само нас Бог једини може спасти! Па ако нас Бог може спасити онда припаднимо Богу на молитву. И Бог који нас je до сада спасавао од пропасти и одсад ће нам бити спас. Но осим молитве Богу треба и сами све да учинимо што je у нашој власти, да изађемо из ове помрчине на светлост. Зато вас позивам, браћо и сестре, да се пренемо, да устанемо и збијемо се у редове, као војска Божија против војске сатанске.Светосавски народ увек се умео сјединити у часовима опасности. Сад je час опасности. Ja вас позивам, као Ваш Патријарх, да заборавите партијске свађе и обзире и да братски брат брату пружите руку.

Светосавска црква и ако je заборављена и понижена од својих сопствених синова, није мртва него жива. У њој je дух Божији, онај силни дух који се јавио Апостолима у виду пламена и вихора. Ако се тај дух због немарности многих био утишао, време je да му се даде маха да дејствује. У Цркви Православној крманош je Свети Сава. A Свети Сава je жив, a не мртав, и чека само заповест од Бога да буди и диже успаване Србе.

A ја као први слуга Божји и наследник Светога Саве и мученичких Патријараха српских вичем вам свима. Ha окуп српски народе! Ha окуп не против наше браће друге вере или друге народности, него против безумља и корупције! Ha окуп, српски народе, у име части и образа! Ha окуп српски народе, у име Бога и Светога Саве! Ha окуп српски народе, у име историје твоје и легиона мученика твојих! Ha окуп српски народе на понос младог Краља Петра Карађорђевића! Ha окуп српски народе ради деце твоје и будућности твоје!

Без тога неће ти бити срећна ни Нова Година нити и један дан, нити и један сат. A стиме, ако послушаш глас мој, бићеш срећан у наступајућој Новој Години и кроз све године до краја времена.

Нека би Бог дао да тако буде! Амин.

ИЗВОР: БЛОГ ОГЊЕНА ВОЈВОДИЋА

Литература:
1. Мирослав Поповић „Српска Краљица Јелена између римокатолицизма и православља“ – ПБФ 2010.
2. Милорад Д. Средојевић „Конкордат у Скупштини Краљевине Југославије“. – СКЗ

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина