ОГЊЕН КАНДИЋ: Крик нерођене Србије

ОГЊЕН КАНДИЋ: Крик нерођене Србије

  • Вјероватно најосјетљивија тема коју данас можемо покренути јесте питање абортуса.

Фото: www.banjaluka.net

 

До опште сагласности о овом проблему тешко да ће се икада доћи. Сложити се можемо само у једноме – тачан одговор на ово питање није ни ДА ни НЕ. То ствар перманентно држи на мртвој тачки, јер је у овом огромном распону између „да“ и „не“ небројено мноштво питања, махом ништа мање табуизираних него што је сам абортус, на која истовремено полажу претензије медицина, Црква, социологија, психологија, биоетика и, наравно, Жена.

Какво год било наше индивидуално мишљење о овом проблему, мораћемо се сложити у још једној ставки: друштво, држава, било која институција – НИКО, не би требао да има веће право од жене у доношењу оне коначне одлуке.

Бројке сигурно неће допринијети томе да се макнемо са те мртве тачке. Можда ће нас само наљутити, депримирати, замислити… Такве какве су, оне говоре саме за себе:

  • према званичним подацима Батута у Србији је 2017. године пријављено 16 000 абортуса. Поређења ради, то је отприлике један град величине Љубовије. (Претпоставља се да је реалан број драстично већи.)
  • природни прираштај за исту годину износио је -38 828.
  • свако пета трудноћа у Србији заврши се абортусом.
  • Србија и Албанија дијеле неславно прво мјесто по броју абортуса у Европи.
  • Србија је у врху и по броју малољетничких прекида трудноће, али и по броју порођених малољетница у региону.
  • статистичка истраживања су показала да је чак 30% трудноћа непланирано. Велики проценат окончава се абортусом.
  • у свијету се на годишњем нивоу изврши око 42 милиона абортуса. (Како у свијету тако и код нас, број намјерно прекинутих трудноћа је у сталном порасту.)

ФОТО: www.yumama.com

Усред те несносне тишине о овом проблему у дну моје душе одјекнуо је један крик – крик нерођене Србије. Био је исувише продоран да бих се могао оглушити на њега. Нека ми зато буде опроштено ово стихотворје – ја само преносим поруку оних којима нисмо пружили шансу:

Србијо, доме рођених, живи’
Да ли се стидиш уснулих нас
Што никад неће на твојој њиви
Плевити коров, жењати клас?

Што никад неће с јесени ране
Воћњака старог убрати род,
Осмех и сузу, речи нам бране –
У младом телу презрен смо плод.

Да ли се стидиш мањих од беба
Којима мукло украде дан,
Пелену, цуцлу, Сунце са неба,
Чудо живота – једини сан?

Никад ти неће певати песме
Невиних душа безимен хор,
Мити се водом са твоје чесме,
Голетном брду садити бор.

Да ли се стидиш пустијех поља
Сад кад те само спасава плач
Деце, са њима постајеш боља,
Где руже вену осваја драч?!

За нас још нема места у клупи
Оправдан биће сваки наш час,
Нерођен нема начин да ступи
У школу, није један од вас.

Да ли се стидиш одоро бела
Када повучеш крвави рез?
Нико нам неће љубити чела,
Дочекат први корак ни кез.

Кад видиш децу веселу, чилу
Да ли и на нас помислиш тад?
Име и гроб нам оте на силу,
Да ли бар свећу упалиш кад?

Да ли се  стидиш немајко мајко
Кад видиш дете у парку том?
То би мој другар најбољи, Рајко –
Био, ал’ мој је ванвремен дом.

Са њим сам хтео ја да се грудвам
И да му тајне поверим све,
Сад твоју тајну побачен чувам,
Тајна је једна, несреће две.

Можда бих твоје имао лице,
Био бих висок, румен и црн…
Сад сама кријеш савест убице –
Утроби твојој ја бејах трн.

Видиш ли ону цурицу плаву?
Та би ми наскроз завела ум,
Родила децу стаситу, здраву,
Рајко би био крштени кум!

Да ли се стидиш неоче оче
Што ниси шаком затрес’о сто?
Могли смо скупа слушати плоче,
Ићи у Цркву, замисли то.

Хоћеш ли рећи икада, тата
Будућој деци за мене бар,
Да још су једног имали брата?
И ја сам био од Бога дар!

Да ли се стидиш, Србијо моја,
Што сваког лета изгубиш град
Најлепших душа, поразног броја,
 Свет од чистоте, бескрајно млад?

 

Заборани, 21-22. август 2018. љета Господњег,
Огњен Кандић

 

 

 

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар