Још ми затрепери срце пред пожељеним призором твоје исконске љепоте, која ме збуњује својом нескривеношћу и изнова буди поезију у мени.
Огрнула си се сјенама прошлости да би садашњост била подношљивија будућности.

Облаци се огледају у твојим безобличним очима, док њихов мир одлијеже јутром и благосиља још један неодложив дан. Миришеш на мученичку крв и зној прадједова, као и сва постојбина моја.

Све док осјећам тај задах времена знам да корачам оним путем који су ми они утрли и који ми налаже вјера православна.

Знам да сам достојан  тежине овога крста, који се не мјери ничим другим до мојим гријехом. Наслијеђеним и завјештаним. Знам да сам жив све док сам уморан и да је одмор само луцидан ход по ивици провалије раздуховљеног и обезбоженог комфора.

Поучаваш ме неуког својим дослиједним ћутањем. Врели отисци Сунца на твом ужареном камењару причају ми, попут оног равноапостолног монаха, ту велику причу о смирењу и стрпљењу, о вјечности. Барем је ја тако разумијем.

Наша срца су неупоредиво хладнија од твојих крша Који су те прославили историјом и пјесмом, а успут и нас саме, недостојне визије сопствених предака.

Одређена си да будеш стијена отачаства са које ће се прославити  пресвето име Његово, која ће бити жртвеник и олтар васколиког Српства – Капија за одабране.

Име је твоје спасоносна молитва на мојим утрнулим уснама.
Њиме разгоним  црномањасте облаке брига који се надвијају над запуштеним виноградима моје душе.

Свакој си травки одредила своје мјесто да бисмо са твојих видиковаца могли барем наслутити неке предијеле обећаног раја.
Рај си на земљи, Херцеговино моја!

Пропутујући кроз Херцеговину,
на окриље Видовдана,
29. јуна 2019.

Огњен Кандић