НАСЛОВИ

ОБЈЕКТИВ БЕЗ МАСКЕ: Дучићевим стопама каменом земљом Херцеговом


  • Сваки човјек је рођењем осуђен на смрт. На жалост, били ми богати или сиромашни, живјели у палатама какве имају шеици у Абу Дабију, или у колибама од прућа, зов судбине не можемо избјећи. Али престаје ли наш живот онога тренутка кад нас наши ближњи спусте у хладну земљу? 

ДА 01

Е,  то зависи од нас самих и нашег живота док ходамо. Ријетки су они који одлуче да се ухвате у коштац са судбином и постану бесмртници. Они чији се живот наставља и после смрти, о којима ће се причати и после смрти мене као приповједача.

То су они чији дух још увијек хода каменим улицама, лови рибу на Требишњици и одмара испод платана. А у свему томе напише и неку пјесму жени. Сигурно већ знате о коме говорим. Каква бих Херцеговка била да не споменем нашег Јована Дучића.

Ма, нема особе са обје стране Дрине, чак и шире, само, што ми волимо да гледамо, како кажу овдје, у се и у своје кљусе, која није чула за кнеза пјесника. Слободно питајте дијете у забавишту које још учи оно наивно Петлићу певачу, а и моју баку од 74 године.

da 02

Они сигурно неће знати описати његову поезију, стил, или набројати сва дјела, али знаће да је Херцеговац. „еј, па он је наш“-узвикнуће када их питате. А ја кажем оно светско, а наше. Међутим, колико год да се хвалимо, нисам баш сигурна да би био поносан, на нас земљаке, да нас види како се гегамо по камену, умјесто да чврсто стојимо.

Док пролазим његовим Требињем, као да схватам шта значе његови стихови, које сам некада читала до касно у ноћ и знам их на памет. Кад бацим поглед на Црквину схватам шта је хтио оним -верујем у Бога и у српство. А знао је наш Јово у кога треба вјероват, видите и сами људе да не спомиње.

Знао је да ће нам те ријечи бити итекако потребне у овоме времену недаћа. Вјеровање у Бога и српство једино нас може спасити. Али нас треба спасавати од нас самих и наше неслоге.

дајана

Фото: Милош Салатић

Е, да…

Био је и Дучић и џентлмен, што би данас рекли, господин свога времена. Зашто се на њега угледамо само кад нам одговара и умиримо своју савјест, или мислимо да умиримо. Кад опсујемо неком, сјетите се да и ви имате мајку, сестру, а можда и кћерку. Сјетите се Песме жени сваки пут кад их подцјењујете.

Знао је он нашу ћуд, да смо помало на своју руку. Знао је да су у нама јабланови велики тијелом, али и духом. Знао је да можемо расти, али и да нас вјетрови неслоге могу савити или још горе посијећи.

Знао је колико је тврд камен испод ових наших стопала рањених историјом, али у тај камен успио је убацити како каже семе кедра, те непобедиве свете сржи. Дао нам је понос да нам буде крв титана, да успијемо и кад падамо.

Мислио је добри нас чика Јово и на оне што одлазе из родне груде. Показао је да није битно гдје је тијело, већ душа, а његова јошлелуја земљом предака. Устани Дучићу па да видиш којим стопама идемо, а требали би твојим.

Устани ти који си мислио на нас пјеснике: а као пјесник ти ћеш бити, странац у свету и у гори од осама што се усхити, и хладних звезда што сагори.  Само морамо научити да не будем странци према самом себи, јер он није остао за нас странац ни преко мора, а ни за себе.

А као сви пјесници сигурно је био странац за себе, и није схватао понекад своју генијалну ћуд. Али то је једна сасвим друга прича.


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар