Обичаји и вјеровања у Херцеговини (9): Светиње долине Неретве, Љубиња и Дабра


  • Долина Неретве је вијековно српско станиште, светилиште и страдалиште. На том подручју постојали су и постоје многи храмови, који су пустошени, рушени, па обнавлјани, па опет рушени…

velibor
Ако се вратимо у прошлост, може се рећи да у Средњем вијеку није могуће говорити о граду Мостару, зато што се он појавлјује тек на крају тог периода. Могуће је говорити о мостарском крају у Средњем вијеку, односно о простору који ће касније гравитирати према Мостару.
Оснивање Мостара дубровачки историчар Мавро Орбин приписао је Херцеговом вазалу Радивоју, наводећи 1440. годину као годину настанка града. То је једини изричит податак о његовој најстаријој историји.
Мостар је од самих почетака, у османском добу, напредовао највише на рачун Херцеговог града Благаја, који је по настанку старији и који је дуго кроз историју био сједиште Хумских господара. Управлјало се из Благаја, а Мостар је у то вријеме био само једно мало населје у коме су живјели чувари дрвеног моста преко Неретве. Временом, улогу Благаја преузима Мостар. Мостар је никао на лијевој, источној обали Неретве и до средине 16. вијека се раширио објема њеним странама.
Мостар је од самог свог постанка важио за једну од важних српских културних, просвјетних и пословних матица. Од половине 18. вијека постао је и сједиште Епархије Захумско-Херцеговачке.
Незаобилазан је помен надалеко познате мостарске Саборне цркве. Украс и симбол Мостара, монументална и живописна Црква Свете Тројице, грађена у периоду од 1863. до 1873. године, била је један од највиших и најлјепших православних храмова на Балкану, па чак и у цијелом православном свијету. Новац за градњу дао је српски живалј Мостара и околине. Велики прилог послао је султан Абдул Азиз, а дио новца дарован је из Русије. Градителји цркве били су Херцеговац Спасоје Вулић и на читавом Балкану познати неимар Андреј Дамјанов Зографски.

saborna1

Саборна црква у Мостару

 

Величанствена богомолја, која је својим димензијама и уздигнутим положајем доминирала Мостаром, до темелја је срушена у рату 1992. године, а сада је у фази обнавлјања.
Поред наведене Саборне цркве, на овом подручју постоји велики број храмова и црквишта.
Према записима, стара црква у Мостару, посвећена Рођењу Пресвете Богородице, која се налази изнад Саборног храма Свете Тројице, у Бјелушинама, на падинама брда Столац, веже се за постојање у првој половини 15 вијека. Изнад улазних врата сачуван је натпис на коме се види да је црква обновлјена 1832. године.
Веома је интересантно предање о градњи Старе цркве у Мостару. Наиме, црква је саграђена захвалјујући једној старици, која је била слушкиња код турског паше. Када је дошло вријеме да се отпусти са службе, за свој добар рад старица је добила да изабере своју награду. Она је тражила одобрење за землју на којој би се саградила богомолја. Турчин удоволји старичиној желји и усагласише се да богомолја буде димензија колико може обухватити воловска кожа. Али, старица је „скројила“ димензије цркве од коже и кад се то прострло дало је димензије за њену површину. Притужбе су почеле одмах да стижу, али папир одобрења је био потписан. На крају, да се не би видјела из Старог града, турска власт је наредила да се црква укопа у землју и степеницама силази у њу.

Манастир Житомислић је током дуге историје свога постојања непрекидно био изложен борби за опстанак. Налази се у селу Житомислићу, јужно од Мостара и потиче из 15 вијека. Посвећен је Благовјештењу Пресвете Богородице.

zitomislic

Манастир Житомислић

Манастир је задужбина породице Милорадовића – Храбрена, чија се породична некропола налази на Радимлји, као и комплекс цркве са гробовима и двије камене судачке столице на Ошанићима код Стоца.
У манастиру су се школовали знаменити Срби и од њега потекли бројни духовници и архипастири. Монаси манастира су у 17 вијеку значајне личности, тако да неки од њих стижу и до Свете Горе и постају Хиландарски игумани.
Од старина везаних за локалитет Житомислића, неопходно је поменути да се изнад Манастира налазе остаци тробродне ранохришћанске базилике из шестог вијека. Темелји базилике су санирани и заштићени 1971. године.

Љубиње је по предању настало прије неких шест стотина година, вјероватно именовано по властелину Љубину који је учествовао у Косовском боју. Подручје Љубиња је богато наслјеђем надгробних споменика из Средњег вијека. Некрополе се налазе у Дубочици, Влаховићима, Банчићима, Кртињу и другим мјестима.
Ако посматрамо старе цркве које постоје или за које се зна да су постојале, онда ћемо навести као занимлјиве слједеће локалитете: Градац, Граблје, Мишлјен, Крајполје и Влаховићи.
Градац је смјештен на сјевероисточном ободу Љубињског полја. Према народном предању, црква у Градцу је саграђена у вријеме Немањића у 13 вијеку. То је најстарија црква у овоме крају коју зову Матица црква и до данас је добро очувана. Обнавлјана је више пута, а посвећена је Светом Пророку Илији.
Село Граблје, које се налази на источној страни Љубињског полја, спомиње се 1445. године. На локалитету “Грубачев камен” налазе се остаци темелја цркве; види се полукружна апсида на источној страни темелја цркве.
Не зна се тачно од када потиче црква на Мишлјену, али је познато да је у старој Цркви на Мишлјену служио, као јеромонах, Свети Василије Острошки око 1660. године. Стара црква вјероватно потиче из доба Немањића.
У селу Крајполју, које се налази на око четири километра од Љубиња, постојала је црква која је крајем 15 вијека порушена од стране Османлија. Према предању, вјерници су дали завјет да ће подигнути нову цркву, на што се чекало пет вијекова. Црква је посвећена Преображењу Господњем, а освјештана је 1990. године. Мјесто гдје се налази садашња црква је удалјено око 300 метара од мјеста постојања старе, гдје су и данас уочлјиви темелји који су заштићени од далјег пропадања. Предање овога краја је веома живо, а оно се преносило са колјена на колјено. Наиме, од времена рушења старе цркве причало се да ће у селу умирати мушка дјеца, све док се у селу не обнови или сагради црква. Од како се памти, то се нажалост и дешавало. Изградњом садашње цркве, услов је испуњен и нема више несрећних случајева!
За историју старе цркве у Влаховићима везана су многобројна предања и има их више него и о једној другој цркви на подручју Љубиња. Село Влаховићи се налази на пространој висоравни затвореној планинама: Радимлјом, Ситницом и Дрченицом. Село се налази петнаестак километара од Љубиња према сјевероистоку. У селу постоји црква која је саграђена у периоду између 1370. и 1389. године. Црква је била у почетку посвећена Васкрсењу Лазаревом, а касније је посвећена Видовдану. Данашња црква је подигнута на темелјима обновлјене старе цркве 1864. године. При улазу у цркву и пред олтаром су уграђене двије велике надгробне плоче са једва читлјивим ћириличним натписима. На једној плочи пише: „Асе лежи кнез Влах и Бјелић у својој цркви у светом Лазару. Човјече тако да нијеси. Проклет не тикај уме“.
На другој плочи пише: „Асе лежи Вукосав воевода Влаћевић смом друговах дружином и загибох на размирној краине ко (са) мога господина и донесоше ме дружина на своу племениту баштину и да е проклет тко ће у ме такнути“.

vlaca

Натпис Влаћа Бијелића на надгробној плочи

Према предању, Влаћ је цркву саградио, а Вукосав је био син Влаћа и зато се Влаћевић назвао. Народно предање каже да је војвода Вукосав Влаћевић са Влатком Вуковићем учествовао у боју на Косову 1389. године и да је тамо тешко рањен. Војвода Влаћевић, по народном казивању, заклео је своје другове да га донесу у родни крај и сахране га у очевој Цркви. Желја му је испуњена, а и данас се у Херцеговини прича о гробовима јунака који су учествовали у боју на Косову, били тешко рањени и донесени у свој родни крај гдје су сахрањени.

Већ послије Косовског боја кнез Лазар је проглашен за светог. У једној повелји из 1405. године, Ђурађ Бранковић помиње светог кнеза Лазара, што говори како се кнежев култ брзо преносио. Од тада црква је посвећена Светом Лазару (Видовдану).
Много пута црква је рушена и обнавлјана. Интересантно је поменути народно предање које се веже за обнову цркве 1912. године. Наиме, када су мајстори копали темелје за цркву, из радозналости са стране отворише гроб војводе Вукосава Влаћевића. У њему су видјели шлјем, штит са саблјом и металном рукавицом. Ту је био и литар вина зачеплјен у флаши. Гроб затворише, јер нико то није смио дирати!

vlahovici

Црква у Влаховићима

Дабар се као град у Захумлју помиње још у десетом вијеку, као подручје населјено Србима. У Љетопису попа Дуклјанина, Дабар се као жупно мјесто помиње под називом Дебре (податак везан за септембар 1283. године). На простору Дабра налази се велики број гомила које су најчешће само евидентиране, док опсежнија истраживања до сада нису вршена. (Према Ерделјановићу – „Стара Црна Гора“, Срби су се у предхришћанско доба сахрањивали под гомилама, као пагани).

У области Дабра има пуно некропола, остатака храмова и некадашњих манастира. Видлјиви су остаци старог града Коштуна, који датира из раног средњег вијека (најкасније је грађен у 10. вијеку). Археолошка истраживања су открила трагове храмова из 13. и 14. вијека.
Видоштак је црквиште гдје су и данас видлјиви остаци ранохришћанске цркве посвећене Светом Илији, као и православна гробница кћерке тадашњег свештеника из 1231. године.
По једној врсти предања, за Дабар се вежу приче о постојању три манастира. Први је манастир Ободина, на територији села Бијелјана. Остаци некадашњег објекта налазе се у подножју брда Орловача, изнад сеоских кућа. По предању, други манастир се налазио у селу Струпићи. Видлјиви су остаци средњовјековне грађевине.
Трећи манастир, како предање каже, налазио се у Требесину. Након рушења, на његовим темелјима подигнута је џамија.
Друга предања, која не би могла бити спорна за аутентичност, говоре о постојању три цркве, међусобно испреплетене кроз једну мистичну причу. Од те три цркве данас постоје двије. По предању о Стражевици овај крај је познат.


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар