НАСЛОВИ

Обичаји и вјеровања у Херцеговини (4): Земља Светог Саве


  • Стати на херцеговачки камен значи стати на историју. А та историја су цркве, црквишта и многа друга мјеста која свако од себе има неки велики значај!

velibor

Овим простором прошли су ученици Христови. Чак од првог вијека присутне су црквене заједнице. Предање о боравку апостола Павла у овим крајевима и данас живи, нарочито на правцу некадашњег Римског пута:

„Пећина Апостола Павла изнад Требиња, у Требињској Површи у правцу старога града Епидавроса (названога тако као колонија Грка из Епидавроса са Пелопонеза), који је срушен земљотресом у 7 вијеку, па је као „Стари град“ (Цивитас ветус) назват Цавтат (потом је преко пута њега подигнут данашњи Дубровник); па Павлова црква у селу Долови код ове Пећине, и наравно Павлова црква у древном Петропавловом Манастиру (с почетка 4. вијека) у истоименом пољу код Требиња, у којој је недавно откривена ранохришћанска Крстионица из доба Светог цара Константина (337. г.) док је мало сјеверније, у селу Панику, нађена ранохришћанска црквица из 280. године, коју су Срби обновили и фрескописали у 12. вијеку, а данас је потопљена водом Билећког језера.“

Почев од апостола Павла, па преко његових ученика и сљедбеника, пролазили су светитељи и светитељке овом земљом, праведници и Божји угодници. Ходили су владари и задужбинари, војсковође и многи други, знани и незнани. И рађали се и живјели!

Херцеговина је увијек давала велике синове у лицима родољубивих архијереја и свештеника, народних војвода и бораца у вишевјековним борбама за српство и православље.

Простори данашњег Захумља и Херцеговине били су српски од времена досељавања Словена на Балкан. А као што смо већ истакли, хришћанство се проповиједало и вијековима прије. Срби су све до Светога Саве припадали постојећим Епископијама у Приморју, Зети и Рашкој.

Свети Сава је основао Хумску Епископију – као четврту у рангу међу Епархијама Српске православне цркве.

Епархија потиче из 1219. године, од Светога Саве, који поставља ученика својег Иларија (1221 – 39), па надаље иду насљедници, према подацима из Поменика – Диптиха епископа хумских – захумско – херцеговачких, међу којима издвајамо: Свети Сава Други (око 1250-64), Свети Данило (1316-24), Свети Василије (1639-51) и Свети Петар Зимоњић (1903-21).

Укупно 65 владика до данашњих преосвећених Архијереја и Отаца Атанасија и Григорија. Немирна прошлост у овоме подручју утицала је да се сједиште, као и саме границе Епархије, мијењају.

И поред светих архипастира херцеговачких, није мало ни оних који су својим Богоугодним животом и мучеништвом заслужили ореол и вјечну славу пред Господом.

sveti-vukac5a1in-1

Један од њих је новомученик из Јасеновца, из херцеговачког села Клепци, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине). Вукашин Мандрапа, рођен крајем 19. вијека из побожне српске трговачке породице, остао је упамћен по реченици: „Само ти, дијете, ради свој посао“. Ријечи осташе забиљежене када је мучитељ мучио и сјецкао Вукашина. Мученик је зрачио небеским миром одлазећи са овога свијета!

Мученици и светитељи дадоше светост земљи овој. Исто тако, народ Херцеговине никада се није одрекао Бога. И то је величина и оних који нису свети, а живе у овој светој напаћеној земљи. Бог и Божија давања у разним временима дају и осјењују својим присуством изнова ову земљу. Из новије историје наводим догађаје када је родну земљу 1996. године „посјетио“ Свети Василије, те када је Херцеговина са радошћу дочекала Хиландарску Тројеручицу, чији су путеви били чудесни и која је чудесно дјеловала кроз српску историју. Света Икона је походила земљу јуна 1998. године. А историја о светој Икони Тројеручици уједно је и историја о Светој Гори, Хиландару и Светим српским владарима.

Догађаја је много који у себи имају истинско Божије појављивање.

sveti-sava

Свети Сава – фреска у Манастиру Милешева

У сваком времену Господ даје Црквом своје светитеље, који вјерни народ просвећују и освећују на земаљском путу ка Царству Небеском. И у Српском народу, од како он постаде Христов, Господ је непрекидно давао своје светитеље. Први Српски Просвјетитељ је био Свети Сава. Он је једна од најмаркантнијих личности у историји српског рода. Није могуће уопште схватити и оцијенити његов допринос српском народу.

Нема поузданих историјских података када се родио Свети Сава (Растко Немањић). По некима то је 1169. година, а по некима 1174. или 1175. година. На крштењу је добио име Растко, по узору на словенског кнеза Растислава, који је око 864. године тражио мисионаре из Цариграда, да у његовој кнежевини проповиједају хришћанство. Не може се занемарити ни вјероватноћа да је у избору имена била од утицаја и улога и значење храста у словенској митологији. По храсту, слиједи име Храстко, а по њему Растко.

Свети Сава итекако има везе и у свом овоземаљском путу са Хумском земљом, односно данашњом Херцеговином.

Тадашњи владар Србије, велики жупан Стефан Немања, звање хумског кнеза додијелио је свом најмлађем сину Растку, који је имао тада око петнаест година. Кнез Растко је формално господарио Хумском земљом (Захумљем) у периоду од 1190. до 1192. године уз помоћ вјерних племића. О његовој дјелатности мало се зна.

Један од његових животописаца, Теодосије, каже да је Растко своју младост до седамнаесте године проводио у дијелу очеве државе – Херцеговини.

Послије, одлази на Свету Гору. Растко је са додијељеног му посједа – Хумске земље тајно стигао у Хиландар и пригрлио монашки чин, добивши име Сава – будући Свети Сава. Свима нам је познато да је Свети Сава ударио темеље српској самосталној цркви, утврдивши њене прве епископије.

У документима Пећке патријаршије пише да је Свети Сава у Невесињу, односно у мјесту Залому, у храму Св. Богородице, 1219. године поставио првог хумског епископа:

„Таже постављает дванадесјат епископов в державе брата своего. Прваго в Захолмии во храме Пресветија Богородици, еже и нине зритсја под горју зововом Залом в невесинском кадилуке!“ (Гласник српског ученог друштва, XXXV, Београд, 1872, стр. 21.)

У народном вјеровању и предању, лик Светог Саве одражава и основне карактеристике српског народног вјеровања. У вријеме када је црква јачала, Свети Сава је актер хришћанизације.

Култ Светог Саве је био изузетно изражен кроз историју. И када је 1594. године Синан паша пренио свете мошти из Милешеве у Београд и спалио на Врачару, хтио је да се на тај начин уништи светитељев култ.

Међутим, ефекат је био супротан, посебно у Херцеговини, када су Срби отпочели са припремама за оружану борбу против Турака. А Херцеговина је сматрана земљом под заштитом Светог Саве.

О Светом Сави постоје многе анегдоте и приче, али је народ испрео и права предања, у која је унио и елементе многих ранијих митова. Он је путујуће божанство, путује по српским земљама, заводи ред и благостање, учи народ како да оре, копа, и слично.

Предања о Светом Сави везана су за разне крајеве српског народа. То је управо из разлога како би он био присутан у свим порама српског живота. Тако и у Херцеговини, постоје приче које се односе на дјела Светога Саве. Познате су: „Свети Сава и кириџије“ гдје је прозрео и казнио њихову превару, „Свети Сава благословио мајку Светог Василија“ у којој је благословио мајку свеца херцеговачког, након што му је Она дала да се воде напије.

Као занимљиви примјери, а који и дан данас живе у народу, су предања из Љубиња и Попова Поља код Требиња:

Село Жабица у Љубињу веже се за једно народно предање о Светом Сави. Наиме, Свети Сава је једном приликом, са својим ђаконом, заноћио на мјесту, које и данас народ зове Локва. Жабе су крекетале и нису му дале да заспе. Послије извјесног времена, када досади крекетање жаба у локвама, Свети Сава заповиједи жабама да више не крекећу! Ујутро, пођоше, али путем се сјети Свети Сава да нису рекли да жабе наставе са крекетањем. Пошаље свог ђакона да се врати. Међутим, ђакон се вратио на мјесто гдје су били заноћили, али је рекао: „Крекећи жабице“. Од тада, село се зове Жабица. У селу, на том мјесту и дан данас крекеће само једна жаба?!

lokva-u-zabici

Локва у Жабици

 

Путујући Поповим Пољем, Свети Сава је ходио са својим штапом и на мјестима гдје је стављао штап, односно одмарао, туда се правио ток ријеке, која је до тада, свих претходних година била промјењивог тока. Између два села, Туља и Мркоњића, док је Свети Сава одмарао, остави штап, али му га неко од сељана помјери. Помјерен штап је узроковао да се направи првобитни кривудави ток ријеке. И дан данас, то подручје се зове „крива ријека“.

Као и у многим предањима, приче о Светом Сави донијеле су спомен о томе како је остављао и трагове у камену или стијенама. Везано за таква предања у Херцеговини, прича да се „Савин лакат“ налази на окуки ниже Коњица, на Језерима. Ту се налазе три чесме које народ зове Савине чесме. У Банчићима код Љубиња постоји и дуб (храст) Светог Саве који је зелен током читаве године.

zeleni-dub-ljubinje

Дуб (Храст) Светог Саве у Љубињу

Дакле, небројено је мјеста која се вежу за спомен на светитеља. По народном вјеровању, ако загрми на дан Светог Саве онда ће настати велики догађаји на земљи, јер: „Гром загрми на Светога Саву, усред зиме кад му вријеме није“. Такође грмљавина на тај дан тумачи да ће бити сушна година.


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар