Обичаји и вјеровања у Херцеговини (3): Завичај Немањића


  • Захумње, Хумска земња и Хум, називи су под којима су се у одређеном периоду подразумијевали одређена територија и одређени државно-правни идентитет данашње Херцеговине.

    velibor

 

Не постоје поуздани подаци од којег времена је насењено подручје Херцеговине. По археолошком благу, локалитети везују историју од предхришћанског времена. У једном добу и Римњани имају свој утицај на тлу Херцеговине. Остаци њихових насења се налазе на ушћу Неретве, области Требиња, Билеће, Невесиња…

stefan-nemanja-300x248

Стефан Немања

Такође постоје остаци илирских и грчких насења. По археолошким налазима може се закњучити да је био присутан јак утицај грчке цивилизације.

Већ у првој половини 7. вијека српска племена су населила ову територију која је у то вријеме улазила у састав Византијског царства, док за вријеме владавине Стефана Немање (1169-1196) улази у састав српске државе.

Територија којом је владао „Херцег од Светог Саве“ представњала је до пред крај 14. вијека интегрални дио државе Немањића, те су већина становништва била православни хришћани.

На територији данашње Херцеговине, Стефан Немања, касније и његови потомци, одиграли су важну улогу једне историјске епохе, нарочито у учвршћивању православне цркве. Историја и традиција су у чврстој вези Немањића и Херцеговине. Према народном предању Љубомир код Требиња, помиње се као мјесто Немањиног поријекла. Исто тако, Попово поње кажу да је добило име по попу Стевану, претку Немањином.

И о самом постанку и имену Херцеговине, своје тумачење имају и народна предања. Једно предање каже да се анђелима изнад Херцеговине поцијепала торба са камењем. По неким турским причама, Херцеговина је добила име по ријечи „херсенг“ што значи „камење“.

Термин Херцеговина везује се за другу половину 15. вијека. Први титуларни херцег био је Стефан (Шћепан, Стјепан) Вукчић Косача. Био је врло интересантна и тајанствена личност свога времена.

Проглашен је за „Херцега од Светог Саве“ и по њему земња се назвала Херцеговином. Заузимала је простор од Цетине до Лима и Мораче на југоистоку, од Неретве до ушћа Лима на сјеверу, као и Дувно и дио Ливањског поња. Сједиште му је било у утврђеном граду Благају, на извору ријеке Буне.

ljubomir

Љубомир

 

Подручје Херцеговине обиловало је градовима (о којима данас постоје предања, а од неких су и дан-данас видни остаци). Поменућу само нека од њих: Коњиц, Вјенчац (главни град жупе Невесиње), Биоград, Књуч (код Гацка, један од најважнијих градова Косача), Ничевац код Требиња, Клобук, и др.

Из тога времена, поред градова и многи крајеви Херцеговине имају нека обињежја, настала на основу митских или стварних догађаја или ликова. Тако на примјер, између Гацка и Невесиња, на два километра од Фојнице, уз пут под једним гајем, налази се непресушно врело, које се зове „Херцегово врело“. По народном предању, име је добило по Херцег Стефану који је ту њети често обитавао. Уз врело се налази од камена исклесана столица, на којој је Херцег сједио. Небројено је таквих примјера. Вијекови су пролазили, а границе су се мијењале. Херцеговина је имала врло бурну историју. Сударале су се војске. Мијењале су се власти. Земња је била свачија и ничија. Пустошена, па изнова обнавњана и насењавана.

neretva

Данас, у географском и климатском погледу, Херцеговину ћемо подијелити на источну и западну. Граница је ријека Неретва. Исто тако, на основу климатских особина подјелу можемо извршити на горњу и доњу Херцеговину.

Али, нећемо говорити о историји, географији, становништву и слично. Ово је приказ земње у некој другој димензији, која није скроз видно присутна и која је стицајем савременог начина живота отишла у запећак.

Прошлост је записана у Херцеговини, у њеним врлетима, камену и земњи, њеној води и њеном небу.

Често је била сурова и претешка за живот јер су крвњу и знојем натапана њена поња и њене планине.

Светосавње као подстицај у Херцеговини је рушено небројено пута, али темењи су остали нетакнути и из њих су изнова стваране поново чврсте зидине.

Јевто_Дедијер.jpeg-218x300

Јевто Дедијер

 

Херцеговина заузима посебно и значајно мјесто у свијету у коме живимо. Прошлост нам говори о земњи веома много. Херцеговина је пуна археолошког блага из различитог времена, од праисторијског до данашњег. Прошлост је записана у рушевинама, историји и предањима.

Јевто Дедијер у свом дјелу „Херцеговина“ истиче да су главни праисторијски споменици у овој земњи гробња из тог периода, у науци позната под именом тумули (а у народу гомиле), затим многобројне градине, врста високих утврђених насења праисторијског времена, које се налазе обично на усамњеним и стрмим врховима око данашњих села.

У Херцеговини је средњи вијек оставио преко 24.000 надгробних споменика – стећака, сврстаних у бројне некрополе, у групама или појединачно. Највећи број стећака налази се у општинама: Невесиње, Гацко, Столац, Билећа и Требиње. Сви они говоре о далеком времену, те почетку свога настајања од давног 12. вијека. О постанку некропола стећака (у народу називаним „градовима мртвих“ или „грчким гробњима“) постоје многа предања која живе до данашњих дана. По једном од њих, на том мјесту су се сусрели сватови и у међусобном сукобу сви су изгинули са младом и младожењом.

Њихови ликови су се окаменили и постали споменицима. Зато се негдје и називају „сватовска гробња“.

„Грчка гробња“ се називају јер су по вјеровању на овоме тлу живјели Грци, који су због велике зиме некуда одселили, а иза њих су остали стећци.

За назив „грчка гробња“ још се каже да потиче због тога што гробња припадају источној православној цркви, коју су звали и „грчка“. У прилог томе је и чињеница да су записи на стећцима ћирилични, као и да су положени у правцу исток-запад.

О њиховој припадности, што је и тема многих дискусија на овим просторима, долазимо до врло јасних чињеница, а то је да су припадали православном живњу. Не искњучује се могућност и да су припадали свим становницима узимајући у обзир социјално-економске прилике. У прилог припадности говори, као примјер, да на стећку у селу Бањци код Билеће, пише да ту лежи калуђер Глигорије, или стећак код православне цркве у Ошанићима гдје је сахрањена монахиња Марта. Такође, стећцима су обињежени гробови Милорадовића који су подигли манастир Житомислић.

Поред стећака, у Херцеговини има још много других надгробних споменика који говоре о прошлости и народу ове земње.

Херцеговина обилује епском традицијом, народним пјевањем и приповиједањем, причама о хајдуцима, необичним њудима, војсковођама, свецима и пјесницима.

stecci

 

У Херцеговини велики значај припада гуслама. Постоји изрека: „Тешко кући у којој гусала нема“, јер се сматрају светињом. Гусле су живи пратилац мисли, жења и снова будућности и мученичке и славне прошлости. Управо су оне широм свијета проносиле славу и јунаштво Херцеговаца, јер гусларев пој је био о вјековној борби народа за слободу и опстанак, о војводама и јунацима. Звуцима гусала слушаоци срастају са пјесмом, те изазивају осјећања и стварају енергију.

За Херцеговину кажу да је духовни светионик српског народа. Она је Немањићима била завичај, на њеној земњи је синуло у вјечни помен Мирославњево јеванђење, те ова земња је дала велики број великих имена у различитим временима живњења.

Херцеговина је веома интересантна природна цјелина. Она се разликује од осталих српских области по томе што је она сачувала у себи велики дио породица које одавно живе на том подручју, па чак и од времена прије доласка Турака.

Код многих братстава у Херцеговини постоје предања по којима су њихови преци дошли са Косова послије Косовског боја и да потичу од српских јунака. Нема сумње да је послије Косовског боја настало масовно кретање становништва према Црној Гори и Херцеговини. Бити потомак неког чувеног племића било је велика част и понос, па су се предања временом „уобличавала“ и преносила с коњена на коњено.

guslar1

Због историјских збивања и услова живота, Херцеговина је земња у коју се увијек неко досењавао или из ње се исењавао у неке друге крајеве. Али било је и оних који су остајали на овој груди земње, одолијевајући свим недаћама. Они себе називају „старосједиоцима“ или „старјеницима“. Многе породице које данас живе у Херцеговини, крајем 18. и почетком 19. вијека су се доселиле у Херцеговину из Црне Горе, када су неки крајеви источне Херцеговине опустјели због харања куге.

У источној Херцеговини очувао се биолошки најснажнији дио српског народа, који се током вијекова раселио на просторе Балкана, па и читавог свијета. Управо тај народ је носилац српске националне идеје и великог срца којег је изњедрило кршно херцеговачко тло.

Тражећи боњи живот, многи Херцеговци су се насењавали по цијелом свијету. Отуда је и настала позната народна изрека: „Херцеговина цијели свијет насели, али себе не расели“.

Велики српски пјесник и дипломата, Јован Дучић, у својим „Јутрима са Леутара“ за Херцеговце каже:

„Нјихова убога покрајина направила их је скромним, побожним, умјереним. Ту је, како се уопште мисли, најбоње постигнута равнотежа између човјекових врлина и мана. Ја мислим и да је управо у тој земњи поникла наша ријеч „уњудност“, која би значила највиши степен обавезе учтивости, највиши облик отменог израза, крајњи домашај благородства и доброте. Србин из те земње није ни по својој природи само учтив него и топао и срдачан, њубак и добростив. Складност и хармонија тог карактера чине да је он опрезан и пажњив, истовремено кад и поносан и рјешњив“.

Разнолика вјерска и национална припадност становништва, туђа мијешања и утицаји досењеника, утицали су на формирање својеврсног менталитета, културних и других разлика међу измијешаним становништвом тпију конфесија (православње, римокатолицизам и ислам). Посњедица вјера су разни обичаји и вјеровања који су се задржали и до данашњих дана.

Једно је сигурно, Херцеговина је нешто посебно, нешто што се ријечима не може описати, јер истинско срце куца у њој. Херцеговина је прошлост, садашњост и будућност!


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар