НОВИ БЛОГ ЈЕДНОГ ХЕРЦЕГОВЦА: Тамни облак изнад Херцеговине


  • Знате како, пишем, односно читате један веома храбар блог с моје стране. Није ми драг, није ми мио, не волим га, а ако буде таквих или сличних осјећања и на вашој читалачкој страни, не узрујавајте се. Ја нисам ничији изасланик, ни месија, још мање врли научник који пише нешто на основу научних истраживања и изведених доказа па да треба 100% вјеровати у то што пишем. У ове ријечи ни ја не желим да повјерујем. Мјесецима уназад им отварам прозор свога ума неће ли неким контраувјерењима извјетрити, али џаба. Дебело су засјеле по мојим убјеђењима и без “пера” не хтједоше из мене никако…

tamni-oblak

Извор фотографије: http://dangerouspowerofnature.blogspot.com

Размишљам о њој сваког дана. Није тајна да сам јој велики поклоник и сљедбеник. Њен војник, извиђач, гласноговорник с неком неписаном мисијом да кроз свој живот, дјела и поступке допринесем њеном чувењу, очувању и сачувању… Визијом, коју свјесно и несвјесно остварујем испред себе, што је више спознам и покушам представити онаквом каква је она вијековима заиста и била. Какву је по причама и предањима сви памтимо и препознајемо, највише по њеним људима и њиховим дометима. Каква је у књигама била и остала записана. Но, мало боље и дубље, а свакако “фрешко” размишљајући, не знам колико имам више право на то. Не права за то што радим него како и на који начин то радим. Времена се мијењају… Људи их у стопу прате у тој работи. Чак се утркују с временом па и предњаче у томе. Дешава се нешто што не би требало, а ни смјело да се деси. Нико више није оно што је био, па ни она – наша Херцеговина!

У само једној реченици све ће бити јасно. Херцеговина већ сада није она иста или идентична Херцеговина од прије 25, 50, 100 и више година. Херцеговци већ сада нису они исти Херцеговци какви су били они који су је свијету такву из њедара “пронијели”, сачували и издигли на незванични пријестол те чудновате људске снаге, чојства, мудрости, храбрости, успјеха и способности. Рекло би се и памети, односно прије те неке луцидности и упорности да од голог камена међу голим каменом, вијековима клеше, исклеше и одржи живот на таквом простору. А потом га успјешно распе по бијелу свијету…

Ништа пакосно и уврједљиво нисам рекао. Ништа томе слично нисам ни помислио, али те “двије Херцеговине” треба полако почети разликовати. Разликују се оне већ по много чему, н’о, већа је храброст увидјети и признати их као такве. Тј. гледати очима реалности и стати са претјераном злоупотребом имена њеног у промотивне сврхе колективних људских квалитета. Јер, Херцеговина је бренд српских региона, а Херцеговац титула која је надалеко и много чиме красила сваког њеног човјека. Е, управо за то “много чиме” сам постао итекако забринут…

Није то још увијек ништа драстично колико ће бити већ кроз генерацију или двије које стасавају. Њен генетски код све и да хоћемо не можемо тако брзо уништити и срозати, он хвала Богу у њој нетакнут остаје и треба да остаје. Ријетко је вриједан и драгоцјен на далеко. Али, вјековни дух њен газимо и бацамо под ноге тако храбро, брзо и сигурно да је за неповјероват’. Малтене јој се у двије-три генерације све то издешава и кичма преломи. А оправдан је страх и бојазан шта ли ће тек бити кроз још 2-3. Можда ће тада само њено име у људима њеним остати… И тај страх боли. Боли и пече а нека будућа туга сузама већ сада тече. Тече ли тече…

Ја сам имао на кога да се угледам, што оком, што сликом, што “уветом”… Имао сам шта и кога да слиједим, а имало је и шта да ме води кроз живот – тај неписани херцеговачки аманет да не одступаш много ни по чему од колективног духа и моралног корпуса предака својих. Ове моје генерације, па свако од нас још увијек памти ђедове, бабе и прађедове који су били стожери и истински представници оне старе, мудре и честите Херцеговине. Родитељи наши то јесу, али некако већ у мањој мјери. Ми то такође бивамо, али у значајно мањој мјери која већ постаје некако критична. Наша дјеца ће то исто бити, али у неупоредивој и недовољној мјери да Херцеговина буде оно што је вијековима била. Њихова дјеца засигурно неће бити барјактари оне старе земље Херцегове коју генерације испред њих градише и саградише. Знам шта ће именом бити, али духом својим – нисам баш сигуран…

Но, унапријед их не кривим и праштам им. Нису они криви што нису од кога имали да уче, на кога да се угледају и кога да слиједе. Нису они криви што им нико, бар језиком ако већ животом могао није “причати” како је некад било, како би морало и требало… Нису они криви што неће имати од кога да се плаше и кога да поштују. Нису они криви што се сада толико бескорисних глупости званично пише и словима по папиру ваља, да неће на ‘артији знати разазнати за њих битно од небитнога. Тада ће књиге тих неких још увијек оригиналних “Херцегових времена” бити исувише заметнуте и блиједе да би се олако проналазиле, лако читале, још лакше училе и памтиле. А најтеже слиједиле!
Није поента бити њен само по имену њеном. Није фер крити се под њене скуте које у улози неких “стриптиз моралиста” разгрћемо и свлачимо око камене шипке. Уједно одбацујући са себе тај штит који нас вијековима карактером штити. Циљ је остати њен по духу њеном. Циљ је за вијека својега не направити толики душевни и морални раскорак између оних генерација испред нас. А, без грешке у њима, правимо, не кораке него хитре трокораке прецизно убацивајући лопту у властити кош, мислиће да није наш него онај туђи. Слијепи и глуви не схватајући да се ова “игра” о којој овдје пишем игра на само један кош… Да нам никакав противник/непријатељ није ни потребан јер смо га сигурног и највећег пронашли у себи самима…

Остаје голема утјеха да нико и ништа више није оно што је био и што је било. Није то проблем само у српској Херцеговини! Жалим што својим забринутим судом сврстах и њу у ту групу назадно промјењивих. Ко би икад рекао да та чудновата формула може донијети неку мању вриједност? Да камен толико може мијењати своја својства осим облика. Да тај камен није јак као што је некад’ био. Да у бедему није толико “сложан” да се може стамено слагати један уз други и један на други. Сада се толико “поједе” један о други да буквално тражи и добија “блато” измеђ’ себе да би привидно био јачи и стаменији. Све до прве кише из облака тамног…

Аутор: Божо Бобан Вукоје
Извор: Вукоје.рс



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



О аутору

Оставите коментар