НОВИ БЛОГ ЈЕДНОГ ХЕРЦЕГОВЦА: Читајмо и оно што нигде није записано


  • „Случајност“. Како година за годином својим бременом „тове и товаре“ овај живот, све сам више мишљења да та реч нема потпору свог реалног постојања. Има је, може и треба да постоји у неке небитне, краткорочне, крајње небитне сврхе и намере, али у контексту иоле озбиљнијег проматрања живота и свега онога што он може да носи и донесе – НЕ.

Čitaj-između-redova

genius.com

Јер, не верујем да је данас ишта случајно… Не верујем да се неке ствари, догађаји и дешавања одигравају ето, баш онако случајно, чисто да би се та реч негде и за нешто употребила.

Нисам сигурно неки усамљени фанатик па да убеђено мислим да се неке ствари само мени дешавају. И то тако лако, често и „случајно“. Сви смо ми сведоци наших бројних животних „неслучајности“ којима се још увек ишчуђавамо, које памтимо и касније препричавамо. Неке од њих се граниче са толиком вероватноћом да они који верују да су то заиста биле случајности могу комотно још 116 живота проживети и доживети а да им се та или такве ствари уопште, опет или икада више десе… Треба ли можда то нешто да значи?

Пре једно 7-8 година, ја и, мени једна од најближих особа, мој велики животни пријатељ Станислав, алијас Ћане Фочак, наумимо да одемо у Темпо на Кванташу у набавку. Нико о намери било какве врсте и количине потрепштина и оквирног буџета за ту куповину није реч зуцнуо. На самом улазу задужили смо свако своја колица и уз оквирни договор да се за пола сата нађемо на некој од каса, кренули, опет свако својим путем. Све је било по договору, нађемо се касније на каси, ја моје ствари вадим из колица на траку, он његове. Оном „пречком“ их раздвојисмо. И ја и он имамо по неких максимално 15-20 артикала. Били тада мушкарци самотњаци, и то је било превише, сада су нам обојици крцата колица када су наше даме преузеле позицију „трош плејмејкера“. Пролазим касу, захваљујем се касирки на враћеном кусуру и узимам рачун који је „откуцао“ 2.725 динара и 70 пара. Чекам њега да прође исто. Чујем захваљује се, и случајно бацим око на касу да видим колико је Ћане „изгорио“ пара и не верујући видим како се на каси „зелени“ 2.725,70. И даље не верујући, запањен узимам његов рачун и видим исту цифру као на мом рачуну.

Беспредметно је описивати толику неслучајност речју „случајност“. Каква црна случајност! Толико је артикала у једном големом Темпу, толико разлика у личном избору, тренутним потребама, жељама, буџету, потрошњи и датим околностима сваког тренука те куповине. А један те исти рачун, у једну једину пару! Само да кажем да је Ћане 5-6 година касније постао мој кум на венчању. Наравно, не због тог истог рачуна, него због „брда“ људских квалитета које носи у себи. Али…

Једну не тако давну вече долазим ја код мог баш доброг и искреног пријатеља у његову породичну кућу. Повод није био фин. Туга због прераног небеског одласка једне дивне и честите душе “из оца” мог пријатеља осетила се још у самом приласку њиховој кући. Паркирам ја испред куће, у реду, тик до два аутомобила од којих је један био од тог мог врлог и искреног пријатеља а други од његове супруге. Излазим из аута, на трему ме дочекују они а ја, избегавајући да она моја угледа њихову сузу, окрећем главу као оним аутима и примећујем да сва три аутомобила имају задња два слова на регистарким ознакама “II”. BG па три броја, па “II”. Шест „I“ на 6 метара од толиког Београда, толиких аута у њему и свих могућих комбинација од 30 слова наше азбуке. Па то се може назвати све само не случајност. Или је ја бар као такву не видим. И не желим да видим.

Као ни многе друге које сам доживео и дан данас доживљавам. Почев од оних да сам неколико пута до сада на путовањима задужио хотелску собу са бројем 216 која је иначе била моја соба непуно 5 година у популарном Студењаку на Новом Београду. Па од бројних чудноватих сусрета и дешавања у баш одређеним животним тренуцима. Од случајности да ми регистарска таблица буде иста као број индекса током основних студија. Да ми се неки битни датуми у животу несхватљиво поклапају са неким другим датумима, на неки начин опет за мене везаним… Да ми је словом Б толико тога одређеног и предодређеног у животу… Итд.

Неко то повезује и са вољом Божјом, неко с` термином судбине своје… Шта год то било, доживљавао их неко као случајности или не, ја се ипак трудим да из свега тога читам нешто што нигде не пише. Да видим нешто што се не види. Чујем нешто што се не чује… И није да не прочитам. Није да не видим. Није да не чујем и понешто закључим. Јер, живот се, изгледа, неким „својим језиком“ обраћа свима нама само што га ми не разумемо, јер се не трудимо… А како да га разумемо кад га игноришемо и не учимо тај његов језик, док се овамо поједосмо да савладамо што више неких страних, доста битних, али свакако мање битнијих од оног којим нам се живот обраћа. Омаловажавамо његове скривене поруке, савете, опомене и сугестије. Остајемо глуви на све што нам у датом тренутку говори и жели рећи. Као што ја сада некоме можда нешто рекох или говорим…

Ако мислите да грешим, не заборавите да и ја спадам у те „неке“. Неке којима само препоручујем да обрате пажњу и покушају читати и ненаписано. Оно што обично стоји између свакодневно исписаних редова живота и које нам некада више говори и поручује него све оно што је записано у тим истим редовима…

Аутор: Божо Бобан Вукоје
Извор: Вукоје.рс



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар