НОВИ БЛОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Маме наших мајки и очева

  • Има нешто што постоји још само у нашим, оним старим, помало избледелим и ивицама окрзалим албумима са фотографијама. Има то нешто у њима што траје, казује, подсећа и опомиње… Нешто што свим тим својим „црно-белилом“ даје и „шаренији и веселији“ одсјај од највећег колорита данашњице…

Извор: www.cristinagoia.com

Има нешто и у том одсјају. Нешто чега данас сигурно нема и нешто што данас сигурно не постоји. То су нечије очи, које, иако многе више не трепћу, и данас много говоре. И, тако говорећи, причају неку сасвим другачију животну причу од оне коју су начеле и данас причају њихове унуке и неке будуће баке… Причу коју данас нико „не види“ и не жели да чује… Причу која је данас мртва и која никога не занима. Причу о нашим стаменим бабама или бакама, шта чијем уху и говору више прија. „Аве бложе мој, оживи је собом, бар на тренутак!“

Тренутак који говори о некој свесрдној љубави док је она још увек постојала у том свом изворном, неупитном, недодирљивом и јединственом облику. Ако не увек мислима и емоцијама, што је људски готово и немогуће, њиховим делима свакако да. Љубави за све и поштовања за свашта. На првом месту за мужа, децу, кућу и породицу…

Тренутак који говори о непресушној снази, опет, за све и свашта. Невиђеној отпорности према свему и свачему. То је прича која прича о једној надљудској, неразмаженој трпњи, привржености и посвећености… Јер, те су очи знале да гледају и кад су затворене, да слушају и кад им се не прича, да воле и кад им није до љубави… Да се смеју и кад им се можда плаче. Те очи су знале у само једном погледу и мудро изреченој мисли да испричају више него игде о животу пише. Очи наших баба којих више нема или их, нажалост, све мање има отворених. Очи, којих је и у нашим мајкама све мање. У њиховим ћеркама и нечијим унукама дискутабилно – понајмање…

Можда неки атавизам звани „бабавизам“ да је негде и преживео. Галопирајућа еволуција љубави и животне филозофије једног релативно кратког временског периода од 2-3 генерације учинила је своје. Толико, да схватање и однос према животу и породици буде и бива крвнички изрешетан и убијен наметнутим правилима лажног помодарства, посрнулим моралом и катастрофалним избором животних приоритита…

Не знам да ли су наше бабе имале сличних компарација и толиких одступања са њиховим бакама, али оно што сада можемо да видимо или доживимо у генима њихових наследница, драстично одудара… Ако неко, довољно храбар, упореди неупоредиво, толика је то разлика као да је крв којом роне наши гени, немилице, насукала и потопила сваки. Толика је то разлика да би тркимице већина нас сада, да икако може, бежала и трајно ускакала у све оне албуме скачући са слике на слику. Друга су то времена, околности, снага живота и неке друге љубави биле. Непојмљиво је то и поредити…

Данашње будуће баке више туге и кукњаве покажу када им се поломи онај вештачки нокат него што су наше баке показивале када су сплетом разних околности губиле једно од својих десеторо рођене деце. Једне су носиле живот у зубима и „за зубима“ док ове друге живот носи њих како и куда он хоће… Једне су у највећој самоћи, тихо и повучено, јецале од бремена тешка живота, болова и зарађених жуљева, а друге данас плачу због турских серија, ријалити сапуница и некупљених крпица. Једнима је муж бивао трка, циљ и сврха, другима је средство, терет и нужда. Дај Боже, какво време долази, да се и та нужда одржи.
Једнима су марама и онај њихов „гуњ„ служили за понос, другима у исте те сврхе сада служи што више видљивије коже. Обично они, вештичији дуги и дречави нокти штите их од сваке врсте ручног рада, склапајући пакт са ђаволом нерада. Једне су биле црвене у образу од зноја и здравља, друге од шминке и пудера који невешто прекрива бројне назнаке нездравог начина живота. Једне су „у тим истим годинама“ добијале бројну унучад док ове друге, дај Боже да у њима планирају и прво или „у врх главе“ друго дете.

Једне од „живота“ нису имале времена да размишљају шта ће од њега, друге, иако имају времена, чекају шта ће живот од њих урадити. Једне су извртале ноге по дебелим мрким браздама дубоким и преко 10 цм, друге – све то исто, али од танашних штиклица сличне па и веће дужине. Једне је живот нуждом мршао да би могле са њим да се изборе и носе, друге изгладњују ради огледала, лајкова и крпица које “морају” да се носе. Једнима су отац и мајка били родитељи, другима су комшије у кући и помоћно особље за што угоднији и лагоднији живот. Једне су црниле од „њиве и сена“, друге од соларијума и крема. Једнима је нечаст била оно што је другима данас сласт…

Много је још тога, али не морам ни ја све рећи. А све што сам рекао, рекао сам уз молбу: „Само да не будем превише буквално схваћен…” Превише за страх који попут најстрашнијег страшила плаши нашу здраву будућност. Не волим ту реч, али у оваквој теми плашим се да ју је сасвим оправдано употребити. „Крај.” И уместо њега, остаје још само један, веома битан закључак да су „те жене“ у нашим бакама биле праве хероине свога времена и живота. Хероине заслужне за јаке породичне темеље, љубав и блискост, као и много тога другог што ми сада, потпуно несвесни, беремо са тих наших „поља“. Али, ипак и изнад свега, какво – такво поштовање које је неко, још некада давно, у нашу сласт посадио. Поштовање које се полако топи за разлику од снаге која се већ истопила…
Поља „живота и породице”, које плугом здраве животне филозофије сада мало ко „оре“ и још мање „сеје и полева“. Поља, којима, својим потпуним преображајем, смртно прети живи и јалови песак са запада у којем се полако, али сигурно утапамо, губимо и „нестајемо“…

Аутор: Божо Бобан Вукоје
Извор: Вукоје.рс




ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо

Оставите коментар