Из романа „Писмо папи“ Драгана Р. Ковача, библиотека Проза, издавач СПКД „Просвјета“ Билећа, 2015. године

Драган Р. Ковач

…ИАКО се Новици реализација песникове препоруке за студијски боравак у иностранству, стипендиран од његовог богатог рођака из Америке, Михаила Дучића, чинила јако компликованом, није било тако. Напротив! Декан Филозофског факултета је са великим задовољством написао препоруку уваженим бечким професорима Карлу Бихлеру и Морису Шлику, код којих је и сам својевремено боравио на стручном усавршавању; финансијске гарантије је овјерио замјеник управника Прве српске банке господин Тимотијевић, опуномоћеник магната Дучића за трансакције у Београду; а сам Новица је уз молбу приложио своју биографију, са потврдом професора о потребном знању њемачког језика. И то је било све. Када је дебели коверат, преко пулта, преузео поштански службеник са црним навлакама на рукавима. Новица је осјетио неку врсту узвишеног расположења и слатке наде, која му је гријала утробу сљедећа два мјесеца, до оног дана када је на полици, у холу студентског дома, видио писмо са живописном маркицом, овјереном жигом поште у Бечу. Декан тамошњег Филозофског факултета је бираним ријечима саопштио да ће њихова установа са задовољством примити Новицу Краљевића, студента Филозофског факултета из Београда, на четврту годину студија, те да ће му омогућити становање у интернату, намијењеном дипломцима из иностранства. Студент је био дужан уписати се на седми семестар најкасније до 31. септембра академске 1931/32. године.

ИАКО је имао предрасуде према главном граду бивше царевине, која је његов завичај, истина, подизала са цивилизацијског дна, али и завила у црно, Новица није могао а да се не диви архитектури Беча, његовим широким улицама и лијепим трговима, мостовима преко Дунава, те знаменитим грађевинама: Катедрали Светог Стјепана, Цркви Светог Карла, дворцима Шенбрун и Холбург, згради градског и државног парламента…
Ипак, оно што је на Новицу оставило највећи утисак биле су бечке библиотеке и музеји, којима је, као студент из иностранства, имао бесплатан приступ. Скоро да није било дана, а да, упркос обавезама на факултету, није одлазио у неки од тих узвишених храмова науке и културе. Једном приликом, баш у холу главне зграде музеја, гдје је била уприличена изложба фотографија, доживио је прави психолошки шок, позлило му је са конфузијом и дезоријентацијом у времену, праћеним симптомима „дежа ви“ или „већ виђено“! Он, у ствари, није ни пошао на ту изложбу, већ је пролазио кроз хол, када је у малој галерији са лијеве стране уочио црнобијеле фотографије. И прије него је ишта разазнао, обузео га је неки чудан осјећај, као да лебди, или као да ће се онесвијестити. Почео је да се зноји и нешто отежаније да дише. Сви ти симптоми и чудно стање у коме се нашао. Опсесивно су га тјерали да приступи галерији. На првом великом паноу је прочитао да се ради о изложби фотографија извјесног Чеха, Зикмунда Реаха, рођеног 1859. године, који је био познати колекционар, филателиста и наравно – фотограф. Новица је као хипнотизиран кренуо између паноа, не обраћајући пажњу на црно-бијеле слике различитих грађевина, пејзажа и људи, тачно према једном, као да је знао да се на њему налази та фотографија, чији је сваки детаљ више пута сањао, будећи се окупан у зноју и са криком на уснама, због чега га је мајка водила код гатаре Хифе у Требиње, да му салијева страву. Та фотографија, као да је снимљена тачно са оног мјеста са кога су он и Спасоје прије петнаест година, гледали објешене Србе, како висе на вјешалима у кругу касарне!!
– Господине, није Вам добро!?
– Она фотографија… Ја сам је већ видио…
– Немогуће господине, ово је премијерна изложба…
– Могу ли разговарати са аутором…морам му рећи…
– Немогуће, господине! Господин Зикмунд Реах није у Бечу. Њему су 72 године и у Чешкој је… хоћете ли чашу воде?
– Хоћу… хвала Вам!…
НОВИЦА се неко вријеме није усуђивао опет доћи у главну зграду музеја. Када се на то одлучио, у галерији, лијево више није било изложбе фотографија – били су изложени неки експонати попут старих пушака, сабаља, ножева… Ни кустос није био онај који му је дао чашу са водом… Нека жена, оштрих црта лица, чудно га је гледала преко наочара…
У павиљону преко пута Новичиног, налазила се тзв. музичка барака. У двије веће просторије био је смјештен по један црни концертни клавир марке „Петроф“, намијењен за вјежбе студената чувеног бечког музичког конзерваторијума. Испред иструмената се налазило и двадесетак столица, гдје је могао да сједне свако ко је желио да слуша пробе, или да присуствује малим концертима, које су неколико пута мјесечно организовали сами студенти.
За Новицу је то било право откровење! Није се само заљубио у милозвучне тонове Шопеновог Ноктурна у це-молу, који су испуњавали бараку и читав круг око павиљона студентског дома, већ и у младу бруцошкињу Хелену Блашковску, Пољакињу из Лођа. Нажалост, није одговорила на Новичина удварања, јер је била јако религиозна и признала му да и поред тога што јој се он допада, не смије да прекрши завјет дат родитељима, музичарима, како ће се удати само уз њихов благослов, за колегу католика и искључиво виолинисту! Да би могли наступати заједно! Ипак нешто није могла одбити, јер се такве понуде ријетко доживљавају. Наиме, Новица јој је понудио пратњу на одавно најављени клавирски концерт, тада најбољег свјетског пијанисте Владимира Хоровица, Руса пребјеглог у Америку. Концерт је требало да се одржи у Златној сали Музикферајна, а карте су биле распродате мјесецима унапријед. Купити су их могли само повлаштени грађани Беча. Ипак, остало је нешто карата за дипломатски кор. У то вријеме, Јован Дучић је приватно боравио у Бечу као гост баронице фон Дитрих. Годину дана раније, краљ Александар га је рехабилитовао, па је из превремене пензије враћен у будимпештанску амбасаду. Одатле се запутио у посјету пријатељици, која га је одавно позивала. Бити њен пратилац на гламурозном музичком догађају, концерту славног пијанисте, се баш лијепо уклапало у његов боравак у Бечу. Пошто су новинари Курира сазнали за посјету дипломате и активирали причу о врло непријатном скандалу „Женева“, Дучић је био прилично бијесан, а да би одагнао гласине, одлучио је да у ложи, уз њега и бароницу, сједи његов „рођак“ из Херцеговине са пријатељицом.
Хелена је на крају концерта блистала од среће. Док су се враћали, нису разговарали – нису жељели кварити ехо умјетничког доживљаја који их је прожимао. Новица ју је допратио до њеног павиљона, гдје му се још једном захвалила на прелијепом угођају. Када се окренуо и пошао, зачуо се њен глас:
– Новица!
– Молим?! – одазвао се, и вратио назад.
Хелена га је гледала влажних очију.
– Ништа – одговорила је, па се пропела на врхове прстију и пољубила га у образ.
– Збогом,Новица!
– Лаку ноћ, Хелена!
Сутрадан, није је било у дому. Отпутовала је у Лођ.
Из музичке бараке је и даље допирала клавирска музика, оплемењујући круг студентског дома, али Новица, до краја боравка у Бечу, више није чуо мелодију драгог му Шопеновог Ноктурнау це-мо-лу…
Без великих проблема окончао је и осми, прољетњи, семестар. Са књигом Die Kant-Laplace’she Theorie, као најдра жом успоменом на студијски боравак у Бечу, вратио се у Београд. Пошто није успио да одмах пронађе посао у престоници, одлучио је да се обрати песниковом пријатељу из Сомбора, који му се ускоро јавио са приједлогом да прихвати мјесто суплента у суботичкој Гимназији. Наиме, са истом платом могао је миjењати стариjе редовне професоре филозофије, социологије, и језика, који су због различитих разлога, најчешће болести, били одсутни са наставе.
Почетком 1933. године, преселио се у Суботицу и као самац-подстанар смјестио се код старијег брачног пара Мађара, у Поштанској улици…
ПОШТО су до Новице и Пјера допрли гласови о страдању њихових сународника у Требињу и Херцеговини од стране усташа, они су одлучили да морају напустити Херцег Нови и покушати учинити све што је у њиховој моћи, па и по цијену живота, да допринесу спречавању даљег сатирања невиног српског живља.
– Пјер, ја идем назад у Требиње, у ствари, прво ћу кући у Цицину, па ћу даље видјети. Не желим да изигравам салонског интелектуалца, и жмирим пред најмонструознијим злочинима које је човјечанство до сада видјело! У бољој сам позицији него ти, твоји су у центру Требиња, мислим да је опасно да улазиш у град!
– Новице, ниси у праву! Ти си познат као умјерени монархиста, и као такав сигурно сметаш и усташама, а и комунистима. Ја се до сада нисам експонирао ни у ком смислу, предавао сам француски језик дјеци већине грађана Требиња, не само Срба већ и муслимана и Хрвата, и мислим да нећу имати проблема. Осим тога, мајка ми није добро, и ја идем, не покушавај ме спријечити. Морам ти рећи и да ме овдје у Херцег Новом, на сигурном, копка величанствена жртва оне двојице морнаричких официра…
– Онда идемо, Пјер! Најбоље да кренемо вечерас касно и осванемо ујутро на Зубцима. Тамо ћемо видјети шта нам је даље чинити.
Нажалост, врло брзо по њиховом повратку својим кућама, обистинила су се Новичина предвиђања. Градска апотека се налазила преко пута куће породице Бубрешко, па је апотекар Стринчић уочио Пјера и одмах сигнализирао усташи Хртковићу да се у Требиње вратио човјек који је угостио комунисткињу Мину при њеном доласку у Требиње. Хртковић, бијесан што су му Спасоје, а посебно Мина, побјегли испред носа, одмах је наредио да Пјера ухапсе, па не желећи да због његове популарности у граду навлачи на себе незадовољство грађана, отпремио га је у дубровачки затвор, ни мање ни више, већ као комунистичког симпатизера и помагача!?
НОВИЦА се вратио код брата Гаја у Цицину, али је био на опрезу. Ноћивао је ван куће, најчешће у штали, или чак под отвореним небом, мада је често избивао из села држећи по терену читавог требињског среза говоре о потреби мудрог држања српског народа и неподлијегању комунистичкој пропаганди, која води ка расколу. И поред чињенице да су поједина села више била наклоњена истакнутим домаћим комунистима, а друга симпатисала одважне официре бивше државе, који су се послије капитуалације вратили у завичај, између њих није било сукоба који су превазилазили оштрије вербално искрење.
Новица је одмах постао свјестан релативно хуманог става који су према домаћем српском становништву имали Талијани, као примарни окупатори, у односу на отворену геноцидну политику Независне Државе Хрватске, која је Римским споразумом Мусолинија и Павелића добила могућност вршења власти у демилитаризованој Другој зони, којој је припала и источна Херцеговина.
Због тога је Новица сматрао да би форсирање талијанске над усташком доминацијом могло спријечити даље погроме невиног српског становништва, које се заједно са Јеврејима и Ромима нашло на путу фашистичке марионетске државе и њене цркве.
ИАКО је „Невесињска пушка“, овај пут антифашистичка, пукла већ 3. јуна, када су Невесињци из Доњег Дрежња сачекали усташке „ловце“ натпоручника Фрање Судара и натјерали их у бјекство, а потом услиједио и низ конкретних акција српског становништва које се спонтано организовало као одговор на злочине почињене прољећа, Новица је желио урадити и нешто више, на глобалном и превентивном плану.
Почео је размишљати о писању књиге са потресним свједочењима људи који су преживјели масакре на херцеговачким јамама, а чије приче су полако доспијевале у јавност.

Ту књигу би послао важним људима у региону и Европи, који вјероватно још нису били обавијештени о најмонструознијим злочинима усташа у источној Херцеговини, и који би сигурно били шокирани и згађени. Успио је доћи до Милије Бјелице из Гацка који му је испричао своју невјероватну причу о преживљавању масакра на Корићкој јами:
– … Клечао сам над јамом и чекао да ме усташа убије из пушке и потом гурне у гротло, као оне прије мене, што сам видио из камиона. Пуцао ми је у потиљак, али је промашио и погодио ме у врат. Пао сам без свијести, али сам врло брзо дошао себи. Нисам могао да се помјерим, па сам са ужасом постао свјестан да усташе мисле да сам мртав и да ће ме ускоро бацити у јаму.
Очајнички сам завапио, молећи своје џелате:
„Жив сам, дотуците ме!“
„Нећеш остати жив, матер ти јебем српску!“ – зарежао је усташа, муслиман из Гацка, и зарио ми бајонет у груди, срећом са десне стране. Кад сам се освијестио, схватио сам да се налазим у јами, опкољен лешевима…
Жив сам, дотуците ме! То ће бити наслов моје књиге! Ништа тако не дочарава бестијалност злочина, као чињеница да рањена жртва моли свога џелата да је докрајчи.
Малтене, опрашта му злочин, само да је убије и поштеди је лаганог скапавања у јами, под теретом лешева! Страшно! Тога нема код животиња. Звијер убија кад је гладна и чини то брзо, без емоција. Усташе уживају у злочинима! Развлаче и сеире! Болесни шљам!“

Нажалост, послије злочина – геноцида над пребиловачким Србима, који се десио почетком августа мјесеца, Новица је констатовао да за књигу више нема времена и да мора дјеловати брже. Одлучио је заложити свој лични ауторитет младог интелектуалца са завршена два факултета, усавршавањем у Бечу и докторатом на Сорбони, да покуша изазвати пажњу истакнутих личности са међународне политичке сцене, који својим делањем могу спријечити даље злочине.
Написаће им писма…