НЕВЕСИЊКА КОЈА ЈЕ ПИСАЛА ЦАРУ: Бегзада, посљедња беговица Херцеговине

 

Богата отоманска жена – илустрација

Запросио беже Љубовићу, 
Хајку-булу у бега-Ченгића,
која има стотине просаца
од добријех кућа и отаца!

Овако започиње једна од најљепших лирско-епских пјесама из Херцеговине. Пјевају је уз гусле, казују наизуст, тумаче и допуњују многим верзијама. Мјесто њене љубавне драме било је Невесиње, одважна планинска варош у високој Херцеговини.

Има много тога чудесног што је урес ове херцеговачке Спарте, а осим јунака и битака то су и посебне жене. Најпознатија је љепотом заносна Хајкуна Ченгића, а о којој је за њенога вакта причало десет пашалука. Хајкина посебност била је кобна, али такве судбина за легенду опрема. Но, сад ћемо причати о једној другој жени, исто рођеној Невесињки.

Ово је прича о Бегзади Гавранкапетановић, посљедњој беговици Херцеговине. Рођена је у Невесињу, у богатој муслиманској породици Башагића. Башагићи су најприје образовањем, а потом и орођавањем, ушли у круг муслиманског племства Херцеговине. Били су у сродству са Ченгићима, невесињским беговима, али и са другим племенитим родовима. Изродили су многе потомке који ће постићи висока образовања и украсити се надметањем са науком. Један од најпознатијих је Сафвет-бег Башагић, пјесник, историчар, преводилац, оријенталиста, угледни политичар и културни радник муслимана у Босни и Херцеговини. Називају га зачетником „бошњачке нације“, а опет Сафвет-бег, рођени Невесињац, школовањем у Загребу и Бечу у себе је отиснуо хрватску народност. Тако се изјашњавао до смрти. Но одвише је волио Херцеговину, а Невесињу је посветио једну од својих најемотивнијих пјесама.

Његова старија рођака Бегзада Башагић, богата и лијепа, удала се за Ибрахим-бега Гавранкапетановића, управника града Почитеља.  Кула, чардак и голем посјед са кметовима, били су лијеп наам који Бегзада није могла одбити. Она ће бегу изродити петоро здраве дјеце, а потом ће јој судбина канути горчином. Ибрахим-бег умире млад, а она у цвату живота остаје са ситном дјецом. У то вријеме започиње руско-турски рат који ће донијети обрт у политичком статусу Босне и Херцеговине. Ова најзападнија покрајина исламског султаната биће на Берлинском конгресу као пасторка предана круни римо-католичке царевине. Наступила је Земљишна реформа; беговима је одузета земља и уступљена хришћанској раји. Млада беговица остала је без брда Црмнице и око 15 километара ораница, косаница и винограда. Бегзада је ово сматрала грубим рушењем старог поретка; није се тек тако могло поравнати што је вијековима гојено! Плахо се уплашила за дјецу коју је жељела само школовати.

Бегзадино писмо – ИЗВОР: oslobodjenje.ba

Одлучила је писати жалбу самоме Двору, баш онако како су и њени стари слали хабер на ферман са Порте. Написала је притужбу аустро-угарском цару Фрању Јосипу Првом. Писмо је дипломатски срочила ткз. беговицом, верзијом босанске ћирилице са елементима глагољице, а којом се дописивало потурчено племство цијеле Румелије (европског дијела Османског царства). Текст је састављен 1902. године у Почитељу и послан у Беч. Након неког времена писмо се вратило у Херцеговину са печатом царског уреда и молбом да се текст достави на латиници.

Управо је беговско писмо из 1902. године ових дана скренуло пажњу јавности Босне и Херцеговине. Наиме, праунука Бегзаде Башагић-Гавранкапетановић, академска сликарка Шемса Гавранкапетановић, направила је умјетнички омаж својој прабаки инспирисана њеном одважношћу. Техником веза и отиска урадила је умјетничку поставку њеног писма, а која је ових дана отворена у Почитеља под називом „Мајкина писма“.

Шемсa Гавранкапетановић везе текст прабакиног писма – ИЗВОР: faktor.ba

Изложба је постављена баш у кући гдје је писмо прије више од вијека и написано. Породична кућа Гавранкапетановића, у којој је беговица становала са дјецом, откупљена је у посљедњој Југославији као изузетно вриједан примјерак стамбене архитектуре из турског периода. Ту је 1961. године заснована Ликовна колонија која и данас живи и умјетност рађа.

И ето, ту се круг затвара. Писмо посљедње херцеговачке беговице оживјело је кроз њену праунуку сликарку. Ова писмена и поносна жена највише је цијенила образовање и напредак духа. Сва њена дјеца и након одузете земље била су школована, а двојица синова дипломирали су право у Бечу и Будимпешти.

Бегзадино писмо доказ је снаге и самосвијести херцеговачке жене и прије идеологије феминизма и демократије. Данас када се у српски језик свиленом силом уводе неукусне родне одреднице (архитектиња, војникиња, боркиња) ова стара женственост разобличују инсталирану, а лажну равноправност жене у Херцеговини, Босни, Србији…

И још нешто. Ова прича нам засигурно свједочи да онај ко због праха земље погази вјеру отаца, кад-тад изгубиће земљу од неке туђе вјере! Погубиће и вјеру и земљу и себе.

 Горан Лучић

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар